KA DRUGIM PLANETAMA
Apolo 11
Mali korak za Čoveka...
Posle tišine od oko četiri milijarde godina, 21. jula 1969. po kalendaru Zemlje, iz Mora tišine (Mare Tranquillitatis) na Mesecu, dopro je ljudski glas: „ Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Bio je to glas Nila Armstronga, prvog čoveka koji je kročio na tlo našeg nebeskog suseda. Ovom događaju, kao i mnogim drugim detaljima napora da se čovek spusti na drugo nebesko telo, prethodile su godina priprema...
 Delom kao veliki naučno-tehnički poduhvat a delom i kao ishod trke u osvajanju svemira vođene između SAD i SSSR, zamisao projekta „Apolo“ koja je za ishod imala spuštanje čoveka na Mesec, dobila je u zamahu kada se američki predsednik Džon Kenedi, 25. maja 1969. obratio Kongresu sa predlogom da se usvoji finansiranja projekta. Predlog je prihvaćen a zadatak je poveren NASA-i.
Tokom razrade projekta razmotrene su četiri mogućnosti leta:
• ”Direktno uspinjanje“ je podrazumevalo da se posada uputi direktno na Mesec, odakle bi se posle sletanja i obavljenih zadataka, brod sa posadom vratio istim pogonom.
• „Susret u Zemljinoj orbiti“ podrazumevao je lansiranje dve rakete „Saturn V“ - jedne sa posadom i druge sa gorivom. U orbiti, letelica za Mesec bila bi napunjena gorivom za let do jedinog Zemljinog satelita, sletela bi i potom se vratila ne Zemlju.
• „Susret na površini Meseca“ podrazumevao je slanje dva svemirska broda. Jedan bi nosio motore pokretače i bio praćen od strane drugog, komandnog broda. Na površini Meseca, pokretači bi bilio prebačeni na komandni brod koji bi se sa astronautima vratio na Zemlju.
SAD: Meka sletanja bez posade (1966-1968)
Američki robotski „surveyor“ program je bio pokušaj da se nađe bezbedno mesto na Mesecu gde bi mogli da slete ljudi i testiraju radarske sisteme i sisteme sletanja potrebne da se izvede pravo kontrolisano sletanje. Pet od sedam „surveyor“ misija izvelo je uspešno sletanje na Mesec bez posade.
Uspešne misije su bile 1, 3, 5, 6. i 7, a neuspešne 2. i 4. Tokom svih ovih misija napravljen je veliki broj slika, a prva misija iz 1966. predstavlja i prvo američko sletanje na Mesec.
Sletanja sa posadom
Američki program za istraživanje Meseca započet je za vreme Ajzenhauerove administracije kada je Verner fon Braun popularizovao ideju o misiji kojom bi se uspostavila baza na Mesecu. Ovakvo sletanje na Mesec postavilo je nekoliko ogromnih tehničkih izazova i Amerikancima i Sovjetima.Posle početnih sovjetskih uspeha, posebno Gagarinovog leta, američki predsednik Džon Kenedi je tragao za projektom koji bi zaokupio pažnju javnosti. Zamolio je potpredsednika Lindona Džonsona da mu preporuči naučni poduhvat kojim bi SAD dokazale svoj vodeći položaj u svetu.
Imajući na umu činjenicu da bi mu „apolo“ program doneo korist u većini ključnih država na sledećim izborima, posebno u njegovoj domovini Teksasu (baza NASE bila je u Hjustonu), Džonson se založio za taj program. Ovo je označilo početak akcije da se prekine prednost koju su Sovjeti imali u raketnoj tehnologiji u odnosu na SAD, što je bilo Kenedijevo predizborno obećanje 1960. Privatno, Kenedi je govorio da ima opravdanja za trošenje novca jedino da bi pretekli Ruse, jer ga svemir nije zanimao. Ipak, interesovao se za koristi od misije na Mesec. Džonson je zajedno sa naučnicima naveo moguće medicinske proboje i zanimljive slike Zemlje iz svemira. Da bi uspešno izveli program, morali su da pobede kritičare koji su hteli da se više novca potroši na socijalne programe, a i one koji su zahtevali neki vojni projekat. Kenedi i Džonson su uspeli da ubede javnost igrajući na kartu naučnog napretka i isplativosti i straha od sovjetske svemirske dominacije. Godine 1965. 58% Amerikanaca je podržalo „apolo“ misiju, za razliku od 33% dve godine ranije. Kada je Džonson postao predsednik 1963, upornost da se ostvari navedeni program dovela je do prvog sletanja ljudske posade na Mesec 1969. kao što se Kenedi i nadao. |
• „Susret u Mesečevoj orbiti“, što je usvojeno 1962. godine, podrazumevao je let broda iz tri dela: komandnog modula, servisnog modula i lunarnog modula. Servisni modul bi imao sisteme za održavanje života posade od tri astronauta. Tokom kruženja oko Mesca, lunarni modul bi se odvojio od letelice, spustio se na površinu Meseca, proveo tamo određeno vreme i potom vratio da se ponovo spoji sa ostatkom letelice. Posle toga usledio bi povratak na Zemlju. Ne mali broj kritičara ovog plana isticali su opasnosti koje mogu nastati prilikom brojnih spajanja i odvajanja delova letelice.
Plan „Apolo“ podrazumevao je 20 letova. Za stvarni početak ostvarivanja projekta smatra se 1966. godina, kada su počela ispitivanja pogonskih raketa i sastavnih delova letelice. Za finansiranje projekta odvojeno je preko 19 milijardi dolara!
Prvi korak
“Apolo 11“ lansiran je iz svemirskog centra „Kenedi“, na Floridi, 16. jula 1969, u 13.32 h. U orbiti oko Zemlje letelica je kružila oko dva i po sata a zatim su uključeni motori za dodatno ubrzanje i savladavanje gravitacije Zemlje i let do Meseca.
Kada je brod ušao u eliptičnu putanju oko Meseca, posle ukupno 80 sati i 12 minuta leta, uključen je motor servisnog modula. Za svaki krug oko Meseca brodu je trebalo oko dva sata. Tokom tog dela leta (100 sati i 14 minuta od poletanja), astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin ušli su u lunarni modul, gde su uključili motor i pošli ka površini Meseca.
Tokom sletanja, motor je uključen još jednom zbog ispravke putanje leta. Za mesto sletanja, još ranije na Zemlji odabrano je More tišine zbog prostranog ravnog terena. Ali, budući da je taj prostor pun malih kratera, Nil Armstrong je morao da ručno upravlja brodom i da ga spusti oko 6 km dalje od predviđenog mesta. Tako je, posle 102 sata, 45 minuta i 40 sekundi od lansiranja, lunarno modul „orao“ sleteo na površinu Meseca. Odmah po sletanju, astronauti su iz predostrožnosti pripremili modul za uzletanje. Preskočeni su sati planirani za spavanje i počele su pripreme za izlazak.
Tačno posle 109 sati, 24 minuta i 19 sekundi od početka misije, Nil Armstrong je kročio na tlo Meseca. Prvo šta je uradio bilo je da prikupi uzorke stenja. A zatim je iz modula izašao Baz Oldrin. Na površinu su postavili seizmometar i specijalno ogledalo za laserske zrake upućene sa Zemlje. Šetnja po površini Meseca trajala je nešto više od dva sata, posle čega su se astronauti vratili u modul na odmor.
Povratak je usledio posle 21 sat i 36 minuta boravka na Mesecu. „Orao“ je uzleteo, spojio se sa komandnim modulom kojim je pilotirao Majkl Kolins i tako započeo put povratka na Zemlju. Misija je okončana spuštanjem u vode Pacifika 24. jula, u 16.50 po tamošnjem vremenu.
Doneti uzorci Mesečevog tla dati su na pretrage, dugo sa analizirane sve faze leta a astronauti su stavljeni u tronedeljni karantin zbog bojazni od zaraze nepoznatog porekla. Ova mera je kasnije ukinuta pošto je postalo jasno da je Mesec biološki mrtav.
Sovjetska meka sletanja bez posade
 U periodu između 1969. i 1976, Sovjeti su pokušali da izvedu 14 mekih misija sletanja na Mesec bez posade. Devet misija je doživelo neuspeh iz različitih razloga, među kojima su kvarovi, nemogućnost prevazilaženja orbite i problemi prilikom sletanja.
Uspešni pokušaji su se dogodili 1970 (2), 1972, 1973. i 1976. i za cilj su uglavnom imali donošenje komadiće tla sa Meseca koji su kasnije bili ispitivani.
Sovjetska tvrda sletanja bez posade
U vreme kada su američke istraživačke misije bile izvođene pred okom javnosti, sovjetski pokušaji iz šezdesetih i sedamdesetih vršeni su u tajnosti. Tek sa pojavom „glasnosti“, krajem osamdesetih, i pada Sovjetskog Saveza, isplivali su podaci o sovjetskim pokušajima istraživanja Meseca. Sovjeti su davali ime „luna“ samo misijama koje su značile da je letelica napustila Zemljinu orbitu. Ako bi se njihovi pokušaji završili neuspehom, često ali ne i uvek, dobijali su naziv „sputnjik“ ili „kosmos“ kako bi bili obeleženi kao misije koje su imale za cilj da kruže oko Zemlje. Time su skrivali svoje neuspehe da stignu do Meseca.
Prva potpuno uspešna misija bila je „luna 2“, iz 1959, dok je „luna 3“ prva zabeležila fotografije tamne strane Meseca. Prvo tvrdo sletanje izvela je letelica „luna 9“, 1966, i pritom napravila brojne fotografije.
Sovjetska strategija
Sovjetski lider Nikita Hruščov nije dopuštao da bude poražen od bilo koga, ali nije želeo ni da finansira preskupe projekte. Oktobra 1963. je izjavio da SSSR ne planiraju da pošalju kosmonaute na Mesec, uporedo tvrdeći da Sovjeti nisu ispali iz trke. Godinu dana kasnije, u SSSR-u su se ponovo posvetili pokušaju sletanja na Mesec, ali su doživeli neuspeh.
Istovremeno, američki predsednik Džon Kenedi je predlagao zajedničke programe, uključujući i moguće sletanje na Mesec sovjetskih i američkih astronauta i usavršavanje satelita za nadgledanje vremena. Hruščov je odbio tu ideju.
Koroljev, glavni projektant Ruske svemirske agencije, počeo je da promoviše svoju letelicu „sojuz“ i lansirnu raketu „N-1“ kao mogućnost da se izvede sletanje ljudi na Mesec. Posle Koroljeve smrti i neuspeha prvog leta „sojuza“ 1967, Sovjeti su ponovo sagradili letelici i odabrali kosmonaute za misiju koja je trebalo da preveze Alekseja Leonova na površinu Meseca. Ali, usledili su kvarovi na raketi pa je plan o spuštanju čoveka na Mesec odložen a potom i ukinut. |
|
