LEGENDE

Pripremio: Rastko Kostić

Paganska božanstva baltičkih Slovena

Svetovid iz Arkone

U knjizi Svevideći bog (Lžomnisciencia di Dio, englesko izdanje pod naslovom The All-seeing God) Rafaela Pataconi čitavo XIV poglavlje posvećuje Slovenima, odnosno njihovim božanstvima sa više glava. U jednom odlomoku govori o Triglavu, Svetovidu i ostalima višeglavim bogovima baltičkih Slovena

Triglav, glava u kamenu, VIII vek pronađena u Glejbjergu kod Esbjerga,Danska

Naša saznanja koje se tiču paganske religije zapadnih Slovena dolaze uglavnom od hrišćanskih autora tevtonske rase, Nemaca ili Skandinavaca. Hronološki, ovi izvori se dele na tri grupe, koje se odnose na tri različita pokreta i situacije slovenskog sveta u suočenju sa germanskim. Oni potiču: 1) iz 11.veka, vremena najveće slovenske ekspanzije na zapad; 2) iz prve polovine 12. veka kada su se Sloveni povlačili na istok a Pomeranija bila hristijanizovana; 3) iz 12. i 13. veka, kada je osvojena poslednja tvrđava slovenstva, ostrvo Rujan (Rugen).

Kod svih autora nailazimo na ponavljana svedočanstva o idolima i likovima bogova koje su Sloveni obožavali u odgovarajućim svetilištima, a posebno o hramovima i kipovima glavnog boga koji je bio nazivan različitim imenima. U Titmarovoj hronici, čiji je autor bio biskup od Merseburga (umro 1018), i još ranije u Epistol od Bruna iz Kerfurta (napisano 1008) čitamo o vrhovnom božanstvu Retara, plemena koje je pripadalo Ljuticima i koje je, zajedno sa ostalima, sačinjavalo veliki narod Venda. On je označen kao Svarožić; bio je obožavan u gradu Radogostu u jednom drvenom hramu. Adam, u svojim Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum, napisanim oko 1075, naziva boga koji je poštovan u Retri, gradu Retara, Radogostom. Helmold u Chronica slavorum, napisanoj između 1164. i 1168, takođe govori o bogu Radogostu kod Retara.

Poslednje ostrvo paganizma

Tri biografije Ota, bamberskog biskupa, bile su redom napisane od monaha iz Priflinga, Eboa i Herborda. Sva tri žitija su napisana po istom nacrtu. Posle opisa dela širenja vere koja je Oto učinio u svojoj dijacezi Bambergu, opisuju se dva njegova misionarska putovanja u Pomeraniju - prvo 1024, a drugo 1028. Triglav je ime glavnog boga pomeranskih Slovena; on je posebno bio obožavan u Šćećinu. U ovom gradu su bile razlicite continae, ili hramovi. Monah iz Priflinga govori o dve, a Herbord o četiri continae, od kojih je glavna čuvala statuu boga. Ebo obaveštava da je Šćećin stajao na tri brda, od kojih je srednje i najviše bili posvećeni bogu Triglavu i da je grad posedovao njegovu statuu sa tri glave, tj. sa tri lica, na kojima su usta i oči bili prekriveni zlatnom vrpcom. Triglavus ili Triglaus, od slovenskog glava, znači upravo “troglavi”, a sveštenici iz Šćećina govore da te tri glave predstavljaju tri područja nad kojima Triglav ima vrhovnu vlast - nebo, zemlja i podzemni svet, dok je traka bila tu da bi sprečila boga da vidi grehe ljudi i da o njima govori. Triglav je imao i svetog konja, koji je čuvan o trošku vernika, a koji je služio, poput onog Svarožićevog, za predskazivanje. On je imao sedlo ukrašeno zlatom i srebrom koje je čuvao sveštenik glavnog hrama, ali niko nikada nije jahao ovog svetog ratnog konja.

Ostrvo Rujan je bilo poslednje mesto na kojem se održao slovenski paganizam, i tu se drevna religija baltičkih Slovena najduže odupirala savezu hrišćanstva i germanizma. Tek 1168/69. Danci su osvojili ostrvo i uništili za svagda sve paganske hramove Arkone i Karencije (slov. Korenice), dva tamošnja centralna mesta.

Glavni verski centar ostrva je bila Arkona. Tu se, u središtu grada, nalazilo najpoštovanije mesto Svetovida. Bilo je četvorougaono, spolja izrađeno u drvetu, a u nizu zidova postojao je samo jedan otvor - kapija za ulazak. Ovo je okruživalo drugu, unutrašnju građevinu, koja je imala četiri stuba u uglovima, između kojih su bile raširene zavese, obrazujući neku vrstu šatora. Ovo je potvrđeno arheološkim nalazima K. Šuharta 1921; pronađeni su tragovi zdanja sa četvorugaonom horizontalnom osnovom i unutar njega temelji tri od četiri stuba koji su sačinjavali kvadrat, sa potstrukturom, ne tačno u centru već malo prema istočnoj strani, čija je funkcija bila da drži statuu boga.

Svetovid drvo, Ele, Poljska, IX vek

Ova figura bila je nadljudske veličine. Imala je četiri glave, od kojih je svaka imala svoj vrat, dve su gledale napred a dve unazad. Od dve prednje, jedna je bila okrenuta na desno, a druga na levo, dok su one iza bile postavljene na isti način. Četiri glave su bile obrijane, kose kratko ošišane, kako je i bilo uobičajeno kod Rujana gde su samo sveštenici imali duge brade i kose. Figura je u desnoj ruci držala metalni rog, dok je leva ruka ležala na boku, savijena u luku. Donji deo nogu je bio urezan u poseban komad drveta; stopala su naizgled stajala na tlu, ali su zapravo bila duboko utvrđena u podnožju skrivenom ispod tla. Pored statue su se nalazili predmeti koji su pripadali bogu: veliki mač u koricama, sedlo i uzda. Svetovid je imao svog svetog konja koji je, za razliku od onog koji je pripadao Triglavu, bio beo; samo je žrec smeo da ga jaše i da ga vodi na ispašu, a smatralo se svetogrđem iščupati mu dlaku iz grive ili repa. Pretpostavljalo se da sam bog na njemu jaše u boj protiv neprijatelja. Ovaj konj je korišćen da bi se dobilo proročanstvo. Sveto mesto je imalo i tri stotine drugih konja koji su pripadali božanstvu, gde je svaki konj imao svog jahača. Oni su formirali neku vrstu svete vojske u službi hrama u kome bi bio pohranjen sav plen iz pohoda koje su preduzimali, dok se iz onoga što je bilo svetovne prirode odvajala trećina za svetilište.

Gozba posle žetve

Jednom godišnje, održavala se velika svetkovina, praznik zemljoradničkog karaktera. Stanovnici ostrva učestvovali su u velikom broju i, pošto bi prineli žrtve u životinjama, sledila bi velika gozba. Uoči praznika, sveštenik bi ušao u hram, gde bi metlom sve pomno očistio, pazivši da ne diše dok je u šatoru, da time ne bi ukaljao božanstvo, prisutno u liku idola. Sledećeg dana, dok se masa okupljala na ulazu u hram, sveštenik bi uzeo rog iz desne ruke figure i pažljivo gledao kako bi utvrdio da li se količina vina koja je sipana prošle godine smanjila. U tom slučaju bi predvideo godinu oskudice i dao uputstva za stvaranje zaliha hrane. Ako bi otkrio da se nivo tečnosti nije smanjio, predskazao bi dobru godinu. Tada bi prosuo sadržinu roga na zemlju, tj. na stopala idola, a zatim bi ga opet napunio vinom; potom bi, držeći rog u ruci, održao govor s namerom da pridobije naklonost božanstva, da bi nakon toga ispio vino naiskap. Na kraju, on bi ga još jednom napunio vinom i vratio u ruke božanstva - do sledeće godine.

Tada bi usledio jos jedan ritual, opet u funkciji proricanja. U hram bi doneli veliki okrugli hleb, u prečniku malo manji od visine čoveka, napravljen od žita i meda. Sveštenik bi se sakrio iza hleba i upitao okupljene da li ga vide, jer je kolač bio toliko veliki da bi ga gotovo sasvim sakrio. Ako bi odgovorili sa ”da”, to je značilo da su videli mali deo njegovog tela kako viri iza ivice kolača, na šta bi on prorekao da sledeće godine neće moći uopšte da ga vide. Ovim, objašnjava autor, on nije mislio da predvidi svoju ili njihovu smrt, već je mislio na obilniju žetvu, što bi značilo da bi hleb bio srazmerno veći, i sasvim sakrio njegovo telo, učinivši ga nevidljivim.

Svarožić, Triglav, Svetovid i Rujevit su imali zajedničke karakteristike. Svaki od njih je bio glavni bog, okružen drugim, manjim božanstvima. Svaki je posedovao svoj hram, koji je bio vrhovni. Svaki je imao svog svetog konja koji je služio za predskazivanje, a metod proricanja je bio gotovo isti u kultu Svarožića kao i kod Triglava i Svetovida. Ali najupadljivija zajednička karakteristika pomenutih božanstava je bila mnogostrukost glava na njihovim statuama, ne računajući Svarožića, za koga Titmar ne kaže da je imao više od jedne glave...

Rastko Kostić