ENERGIJA

Pripremio: Branka Jakšić

Vetrogeneratori u Srbiji
Vetrenjače kao izazov

U Srbiji nema farmi vetrenjača priključenih na elektroenergetski sistem. Postoji nekoliko manjih vetrogeneratora, snage do 10 kilovata, koji se koriste u privatne svrhe. Zasad samo pojedinci razmišljaju o ovom resursu. Iz Agencije za energetsku efikasnost tvrde da ćemo uskoro imati detaljniju sliku sopstvenih mogućnosti korištenja eolske energije.

Teško do “zelenih” kilovata

Većina mogućih investitora trenutno mere vetar. Zasad su dva investitora ispunila uslove i dobila dozvole od Ministarstva rudarstva i energetike za gradnju vetroparkova u Srbiji instalisane snage od 187,5 megavata. Treba još da podnesu zahtev za izdavanje građevinske dozvole.

Ima mnogo prepreka da naša zemlja do 2020. iz obnovljivih izvora kao što su vetar i sunce proizvede 20 odsto od ukupne proizvodnje električne energije. Podzakonska regulativa o merama podsticaja za povlašćene proizvođače “zelene” električne energije i cena proizvedenog kilovat-sata još nisu doneti. Nije rešeno ni pitanje osiguranja balansne energije tako da država sada ne daje nikakve garancije investitoru a i dobijanje građevinske dozvole je nedefinisano. Najkomplikovanije je pitanje cene “zelene” struje; kilovat-sat iz vetrenjače skuplji je od sata iz uobičajenih izvora pa se postavlja pitanje ko će plaćati razliku (postoji predlog da “zeleni” kilovat-sat košta 11,5 centi). Može li se dogoditi da investitori ispune svoje obaveze i izgrade vetrogeneratore a da do tada država ne odredi cenu? Razvijene države pomažu izgradnju vetroparkova, u čemu su najdalje otišli u Nemačkoj, Austriji i Danskoj. Na primer, u Hrvatskoj svaki potrošač godišnje plaća oko trideset dodatnih kuna za “zelenu” struju.

Jasno je da vetrenjače u Srbiji ne mogu zameniti elektrane u proizvodnji struje, ali bi novi instalisani kilovat-sati bili veoma korisni. Da bi se proizvelo onoliko struje koliko proizvodi termoelektrana Kostolac (oko 700 megavata godišnje), potrebno je izgraditi farmu od 250 vetrenjača. Cena vetrogeneratora iznosi do 1000 evra po kilovat-satu, što znači da bi toliko vetrenjača koštalo oko 700 miliona evra.

Da je vetar neiskorišćen izvor struje, potvrđuju mape koje su uz pomoć satelita i meteoroloških balona napravile Ujedinjene nacije. One pokazuju da pojedine zemlje, kao Vijetnam, Mongolija i Nikaragva imaju najbolje mogućnosti i tamo vetrenjače mogu da se prave na 40 procenata njihovih prostora. Najpovoljnije lokacije za izgradnju vetrenjača u Evropi su brdoviti delovi Irske, Grčke i Velike Britanije, predeli južne Francuske, Kanarskih ostrva i Španije.Tu brzine vetra iznose 8-10 m/sec.

Nemačka je prva po korišćenju energije vetra. Sa dodatnih 1.667 megavata instalisanih prošle godine, proizvodi gotovo 22.300 megavata struje iz vetra.

Problem je nepredvidivost vetra

Vetrenjače imaju i dosta mana. Problemi se javljaju pre svega zato što je ovaj izvor energije nepredvidiv. A zatim, rad ovih mehanizama stvara buku, ometa elektromagnetske talase, stvara mehaničke vibracije i zauzima velike površine zemljišta.

Kod nas, razvoj vetroenergetike ogleda se kroz pokušaje pojedinih entuzijasta u naučnim ustanovama i privredi, koji su sami izgradili nekoliko malih sistema. Bilo je i uvoza vetrogeneratora radi testiranja i korišćenja, ali ne više od toga. Na osnovu rezultata ispitivanja koja je izvršio Republički hidrometeorološki zavod, naša zemlja se ubraja u područja sa značajnim energetskim potencijalom. Izrazito vetrovita područja su u planinskim oblastima i duž Jadranskog mora. U Srbiji se izdvajaju delovi Vojvodine i planinske oblasti južne i istočne Srbije, uglavnom iznad 100-1500 m nadmorske visine. U šire navedenim lokacijama postoje mikro lokacije koje su od posebnog interesa za eolsku energetiku.

Merenja na Kopaniku

Kao primer mogu poslužiti merenja na Kopaoniku koja pokazuju da je kod meteorološke stanice vetroenergetski potencijal za 70 odsto veći od onog na lokaciji stanice. To je logično jer na vetroenergetski potencijal na nekoj lokaciji bitno utiču tri odredišta: geografski položaj, konfiguracija terena (naprimeru Kopaonika ovo je najbitnije), rastinje i druge lokalne prepreke vazdušnom strujanju. Zasad je zaključeno da su naše mogućnosti u razvoju vetroenergetike uslovno velike.

U okolini Subotice postoji jedna zapuštena vetrenjača za koju ima interesovanja da se obnovi u cilju istraživanja, ali za sada je i to u formi projekta. Jedini privredni subjekt koji se sada interesuje za praktičnu primenu su “Srbijašume”, koje žele da u Deliblatskoj peščari za svoje potrebe podignu dve male vetrenjače za pumpanje vode.

Branka Jakšić