ISHRANA

Pripremio: Mićo Tatalović

Vertikalna farma

Poljoprivreda na nebu

Hidroponski metropolis u kojemu se hrana gaji u istim zgradama u kojima ljudi žive možda zvuči neverovatno ali ova ideja dobija sve širu podršku brojnih korporacija i medija; u poslednje dve godine, o vertikalnim farmama su pisali i Wired Magazine, Scientific American, Science, Popular Science, BBC i CNN... S obzirom da će broj ljudi dostići 9,2 milijarde do 2050. (od kojih će 80% živeti u gradovima), dakle povećaće se za trećinu od sadašnjih 6,7 milijardi, a već koristimo 80% zemlje povoljne za ratarstvo, odnosno 41% od ukupne površine kopna, nastaće potražnja za vertikalnim farmama pošto za drugačije farme neće biti mesta.

Do 2050. biće potrebno dodatnih milijardu ha zemlje za poljoprivredu (površina Brazila) - a te zemlje jednostavno nema. “Ne radi se o tome da bi bilo lepo imati urbane farme”, kaže Piter Hed, direktor dizajn firme Arup koja gradi eko-grad Dongtan u Kini, “već o tome hoćemo li preživeti.” Matematičar Tomas Maltus je još pre dvesta godina predvideo da će prenaseljenost pridoneti slomu civilizacije zbog nedostatka hrane. Do sada nas je napredak u poljoprivrednoj tehnologiji hranio, ali ćemo uskoro zaista ostati bez sredstava za ishranu toliko ljudi.

Princip urbanih farmi je sličan principu oblakodera za život: vertikalnim građenjem se dobija više prostora nego što bi to inače bilo moguće. Recimo, zgrada od 21 sprata bi mogla da proizvede 12 miliona glavica zelene salate godišnje, isto kao i 238 ha poljoprivredne zemlje. Takva zgrada bi koštala oko 84 milion dolara, održavanje bi iznosilo 5 miliona godišnje, a od prodaje proizvoda zarađivalo bi se 18 miliona godišnje. Dostava do potrošača je obično najveći trošak - sađenjem u samim centrima potrošnje, gradovima, taj bi trošak bio eliminisan. To takođe znači manje zagađivanja i proizvodnje ugljen-dioksida od strane prevoznih sredstava.

Despomie ističe da je radikalna promena načina ratarstva nužna. Jedna vertikalna farma bi hranila do 50.000 ljudi, 160 zgrada bi hranilo grad veličine Njujorka, tako da bi se gradovi mogli samoodržavati. Održivi razvoj je glavni bonus ove ideje. Despomie je 1999. upitao svoje studente kako bi poboljšali razvoj gradova. Oni su došli na ideju da se prostori na vrhu zgrada u gradovima pretvore u farme, što bi omogućilo proizvodnju hrane za 2% građana. Motivisan idejom studenata, ali nezadovoljan postotkom, Despomie je došao na ideju da se farme, umesto na krovove, postave u napuštene zgrade, kakvih je u Njujorku preko 1.700. Potom je odlučio da dizajnira zgradu koja bi hranila i pojila 50.000 ljudi (pod pretpostavkom da ljudi unose 2000 kl dnevno i 100 kg svežeg povrća godišnje).

Osim hrane te farme bi proizvodile i vodu evapotranspiracijom. Jedna farma bi godišnje mogla da proizvede 200 miliona litara vode. Naime, farme bi se navodnjavale iz kanalizacije pošto bi se voda prečišćavala raznim filtracijskim biljkama i životinjama (kao što su dagnje). Sličan način prečišćavanja vode već se koristi u eko-zgradi Solaire u Njujorku. Kanalizacija bi se tako reciklirala pružajući vodu farmama ali i ljudima, što je važno kada se uzmu u obzir sve češće nestašice vode. Ostali elementi neophodni za rast biljaka i minerali dobijali bi se iz organskih ostataka iz kanalizacije, čime se zatvara krug prozivodnje i potrošnje i smanjuje otpad. Na primer, Njujork proizvede preko 4 milijarde litara otpadne vode svakog dana. Takva voda se jednostavno baci u prirodu; vertikalne farme bi smanjile količinu otpadnih voda i reciklirale razne elemente.

Po uzoru sa Marsa

Više od stotinu vrsta voća i povrća mogu se uzgajati u zgradama, uključujući jagode, borovnice i banane. Vertikalne farme bi koristile metod hidroponike, gde se biljke gaje u mineralnim rastvorima, bez prisustva zemlje. NASA već ima listu biljaka koje se mogu gajiti hidroponski jer se taj način predviđa za eventualne kolonije na Marsu i drugim planetima gde nema zemlje. Osim zasada u zgradama namenjenim farmama, zgrade za kancelarije i stanove bi takođe mogle sadržavati farme - npr. unutar duplih prozora, povrće bi moglo rasti na transportnoj vrpci. Takvo povrće pružalo bi hladovinu u zgradi umesto zavesa i roletni, snižavajući temperaturu tokom leta i smanjujući potrebu za klima uređajima.

Poljoprivreda je najveći zagađivač zemlje, vode i vazduha. Osim toga, zbog sve veće proizvodnje, krči se sve više šuma. Gajenjem voća i povrća u vertikalnim farmama, oslobodio bi se ogroman prostor za pošumljvanje čime bi se smanjio procenat ugljen-dioksida koji sada zagrejava Zemlju uzrokujući globalne klimatske promene i nepogode. Zagađivanje bi se većim delom zaustavilo jer bi hidroponske farme reciklirale vodu, ne bi koristile zemlju i upotrebljavale bi obnovljive izvore energije.

Aeroponske biljke

Tehnologija vertikalnih farmi se zasniva na tehnologiji staklenika. Dobro dizajniran staklenik može proizvoditi voće i povrće bilo gde i bilo kada, navodi se u časopisu Science. Među takvim staklenicima je i onaj na Južnom polu za naučnike koji tamo provode zime.

Postoje razni dizajni za vertikalne farme; većina ih ima solarne ploče na krovu ili po celoj južnoj strani zgrade, tako da mogu upotrebljavati sunčevu energiju. Takođe, imaju vetrenjače na vrhu da bi koristile i snagu vetra. Biljni otpad bi se koristio kao biogorivo za proizvodnju energije u vertikalnim farmama, podupirući solarni izvor energije iz solarnih ploča postavljenih na vrhu zgrada. Metan proizveden fermentacijom otpada koristio bi se za proizvodnju struje. Krov bi skupljao kišnicu za navodnjavanje. Unutar zgrade, povrće bi raslo hidroponski, na nagnutim spratovima koji bi olakšali tok vode kroz celi sistem.

Biljke bi se gajile i aeroponski. Aeroponsko gajenje podrazumeva da biljke vise u vazduhu koji sadrži vlagu i hranjive sastojke koje biljke upijaju. Takva tehnologija se već koristi u staklenicima širom sveta. Ventilacijom bi se omogućilo strujanje vazduha sa vodenom parom i hranom za aeroponsko povrće.

Skupo samo na početku

Kontrolisan rast povrća i voća u zatvorenom prostoru bi smanjio i broj biljnih bolesti koje na otvorenom često unište veliku količinu biljaka. To znači da bi se usevi mogli održavati organski, bez insekticida, herbicida i fertilizatora. U mnogim delovima planete, nepranje povrća koje je raslo sa prirodnim fertilizatorima kao što je ljudski izmet, doprinosi bolestima koje haraju zemljama trećeg sveta. Sađenjem povrća u čistoj okolini vertikalnih farmi smanjio bi se i taj rizik.

Globalne klimatske promene će povećati broj neočekivanih i neuobičajenih oluja, suša, potopa... U vertikalnim farmama, vetar, padavine, mraz i sl. ne bi uticali na useve i ne bi bilo potrebe da se plaća za uništeno. Despomie kaže da kada bi mu dali samo 0,25% od ukupne vladine pomoći poljoprivrednicima u poslednjih 10 godina, tj. 500 miliona dolara, vertikalne farme bi brzo postale stvarnost.

S obzirom da se radi o sasvim novom načinu građenja sa drugačijom svrhom, prve vertikalne farme bi mogle koštati milione dolara. Ipak, Despomie je optimista i kaže da ćemo prve prototipove videti za 5 do 10 godina. Jedan manji prototip već postoji u Njujorku gde se gaje paradajz, krastavci i zelena salata bez ispuštanja ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova i materija. Voda se uzima iz kišnice i reke, a povrće koristi 7 puta manje prostora i 4 puta manje vode nego ono koje je tradicionalno gajeno. Sličan projekat postoji u El Pasu, u Teksasu, gde fabrika Valcent završava svoju prvu vertikalnu farmu koja koristi samo 5% vode od onoliko koliko troše tradicionalne farme, i to sa 15 puta više roda po istoj jedinici površine! Ova prva komercijalna vertikalna farma VertiCrop omogućiće nov način povrtarstva u urbanim centrima sa obnovljivim izvorima energije. Teoretski, vertikalne farme su moguće, sve što im sada treba je finansijska podrška kako bi postale ekonomski isplative.

Mićo Tatalović