FENOMENI

Prema Science pripremila: I. Jakšić

VeĆ viĐeno

Na mestu Činjenice i bajke

Pojava deja vu (već viđenog) može se desiti svakome, a svako ko je ima odmah će prepoznati opis. To je više od pukog osećaja da smo nešto videli ili radili ranije; to je zapanjujući i često uznemirujući osećaj da se istorija ponavlja, što nije moguće. Ne može se odrediti mesto gde se događaj tačno odigrao, što može delovati kao predskazanje ili san. Subjektivan, čudan i kratkog veka, da ne pominjemo paranormalna objašnjenja, fenomen je složen za proučavanje.

Mnoštvo ljudi pati od demencije i neprekidno prolazi kroz osećaj već viđenog, čemu se može dodati otkriće da postoje ljudi koji imaju epilepsiju i imaju osećaj nalik fenomenu već viđenog pre napada. Oni omogućavaju istraživačima da vide proces u akciji, što donosi nadu da tajne ovog čudnog fenomena konačno mogu biti otkrivene. Iznenađujuće je da déja vu ne samo da otvara prozor u svet funkcionisanja naše memorije već govori i o tome kako razlikujemo ono što je pravo a ne zamišljeno, ono što je san i ono što je sećanje - što je jedna od istinskih misterija naše svesti.

Ponovo kroz isto

Prva biološka objašnjenja déja vu fenomena zasnovana su na idejama da se dva senzorna signala u mozgu iz nekog razloga ne poklapaju. Kao posledica toga ljudi imaju utisak da ponovo prolaze kroz isto. Ova pojava se naziva mentalna diplopija. Informacija iz oba oka se meša u vizuelnom procesu pre nego što opazimo određenu scenu. Štaviše, déja vu - što je ironija jer termin znači: već viđeno - pojavljuje se i kod slepih ljudi, sudeći po rečima Krisa Mulina, psihologa na Univerzitetu u Lidsu, u Velikoj Britaniji. Javlja se i kod ljudi kojima je hirurškim putem razdvojena kortikalna hemisfera u pokušaju borbe sa epilepsijom. Da je ideja o mentalnoj diplopiji ispravna, moglo bi se očekivati da će pacijent imati trajni osećaj već viđenog, a nema dokaza koji idu u prilog ovoj činjenici.

Drugo objašnjenje je vrsta pogrešne percepcije vremena. Dolazeći signali pogrešno se interpretiraju i etiketiraju neodgovarajućim vremenskim obeležjima. Da je sistem pamćenja u mozgu nalik kasetofonu, ova pojava bi se mogla objasniti kao mešanje glave za snimanje s glavom za puštanje zvuka. Iako je ova analogija interesantna, nema anatomsku osnovu u mozgu.

Sve čudnije i čudnije Oko 10 procenata stanovništva tvrdi da nikad nije iskusilo déja vu, dok nekolicina ljudi tvrdi da redovno doživljava ovaj fenomen. Kod dece se javlja sa osam ili devet godina, što dokazuje činjenicu da je potreban određeni stepen kognitivne zrelosti. Déja vu se ćešće dešava u poznijem dobu, i kada smo umorni i pod stresom. Naročito je često kod ljudi koji imaju šizofreniju i epilepsiju.

Postoji još jedna teorija. Možda déja vu izgleda kao da ponovo proživljavamo isto jer je u stvari tako, bar u izvesnoj meri. Psiholog Ana Kliari, iz Državnog instituta u Koloradu, u Fort Kolinsu, došla je na ovu ideju dok je proučavala probleme s memorijom. Želeći da objasni pojave kakav je osećaj da vam je neka misao “na vrh jezika”, počela je da uočava paralele sa efektom već viđenog. Obeležja nove situacije mogu delovati poznato zahvaljujući situaciji iz prošlosti. Jedna od mogućnosti je da je déj? vu zasnovan na fragmentu sećanja koji potiče iz sličnosti između konfiguracije ili oblika dve pojave. Pretpostavimo da se nalazite u dnevnoj sobi nove kuće svog prijatelja i imate čudnovato osećanje da ste tu već bili, iako znate da je to nemoguće. Moguće je da je raspored nameštaja sličan onome koji ste ranije videli, navodi Kliari, pa vas taj osećaj navodi na pogrešan trag.

Da bi dokazala ovu teoriju, ekipa je napravila fotografije na kojima su bife, prostor za kuglanje, pejzaži i prostorije kuće. Dobrovoljci su videli neke od slika, a zatim su testirani drugom grupom slika čija se jedna polovina sastojala od potpuno novih elemenata a druga od slika koje su strukturom podsećale na prethodnu grupu ali su bile drugačijeg sadržaja. Ne samo da su slični oblici izazivali osećaj poznatog bez prisećanja, već su ispitanici prijavljivali osećaj neobjašnjivog kada im je rečeno da su sve slike različite.

Iako teorija o osećanju poznatog mnogima deluje verodostojno, Mulin nije sasvim siguran. Njegov skepticizam potiče od istraživanja epileptične osobe koje je sproveo nad Akirom O'Konor, iz Sent Luisa, Misuri. Osećaj već viđenog kod ovog tridesetdevetogodišnjaka trajao je dovoljno dugo da bi se u toku procesa sproveo eksperiment. Istraživači su uvideli da bi, ukoliko je osećaj poznatog koren fenomena déj? vu, trebalo da budu u stanju da ga zaustave odvlačeći pažnju čoveka od prizora u koji je gledao. Međutim, kad bi on sklonio pogled i fokusirao ga na nešto drugo, déj? vu nije nestajao, što je nagoveštavalo da osećaj poznatog nije rešenje problema.

Hipnotička disocijacija

Ali kako? Mulin i O'Konor smatraju da je déja vu posledica disocijacije između sećanja i osećaja poznatog. Znamo da je moguće da nam neko ime ili lice bude poznato a da ne možemo tačno da se setimo odakle. Koristeći hipnozu, ova dva naučnika su uspela da stvore misteriozniji osećaj poznatog koji ljude navodi da povlače paralele sa pojavom već viđenog. Jednoj grupi ispitanika data je zagonetka koju je trebalo da reše. Zatim, dok su bili pod hipnozom, rečeno im je da će im ponovo biti data zagonetka, ali da je se neće sećati. Druga grupa nije rešavala zagonetku, ali im je u hipnotisanom stanju rečeno da će je kasnije dobiti i da će imati osećaj da im je poznata. Obe situacije izazvale su čudan osećaj poznatog, što neki ljudi upoređuju sa već viđenim. Mulin i O'Konor se nadaju da će im sposobnost da veštački izazovu déja vu pomoći da temeljno ispitaju ovaj fenomen. Oni se nadaju da će ovi eksperimenti dokazati da je moguće imati osećaj poznatog bez prethodnog iskustva.

Moguće je da su i Mulin i Kliari u pravu. Postoje mnogi faktori koji bi mogli biti uzroci lažnog osećaja da vam je nešto poznato, sudeći po rečima psihologa Alana Brauna, sa Univerziteta u Dalasu, Teksas, autora knjige “Doživljaj već viđenog” (Déja vu experience). Njegovi eksperimenti ukazuju na druge mogućnosti. “Ukoliko vam nešto ometa pažnju u toku kratkog osvrta na određenu pojavu, a zatim tu pojavu kasnije opet propratite, možete imati osećaj da ste sve to ranije već videli”, kaže Braun. U objašnjavanju fenomena déja vu, međutim, pravi problem nije kako izazvati osećaj poznatog bez prepoznavanja, već zašto je tako uznemirujući. Ed Vajld, sa Instituta za neurologiju u Londonu, smatra da su raspoloženje i emocije važni faktori koji određuju pojavu déja vu. Potrebna nam je prava kombinacija signala, dakle trenutno raspoloženje da bismo verovali da nam je nešto poznato, iako to nije realno stanje stvari.

Uloga emocija

Mulin se slaže da je suština u stepenu. Oblasti za koje se smatra da posreduju između sećanja, osećaja poznatog i emocija su blisko povezane. Mala količina stimulacije može izazvati blagi osećaj poznatog, dok veća količina prelazi u susedne oblasti zadužene za emocije izazivajući uznemirenost, pa čak i naglašen osećaj zle kobi i slutnje koje neki ljudi objašnjavaju pojmom već viđenog.

Kognitivni neurolog Stefan Koler, sa Univerziteta Zapadnog Ontarija, Kanada, veruje da je uloga emocija još bitnija u stvaranju čudnovatog utiska koji prati déj? vu. On je nedavno imao priliku da uobliči mozak osobe lečene od epilepsije sa déj? vu osećajem nastalim posle odstranjivanja velikog tumora koji je izazivao napade. Ova oblast, povezana sa emocijama, takođe je umešana u stvaranje fenomena déja vu.

Poslednji element fenomena déja vu je utisak da je on nemoguć, što verovatno potiče iz delova našeg mozga zaduženih za logiku. Po mišljenju Kolera, kada nam racio govori jedno a emotivni instinkt drugo, sve može delovati pogrešno. Poslednji element nedostaje ljudima obolelim od demencije, uključujući gospodina P, koji smatra ovo iskustvo savršeno normalnim. Koler sumnja da se ovo dešava zbog neurodegeneracije koja je uzrok diskonekcije između režnjeva slepoočnice koje stvaraju senzacije, i frontalnih režnjeva koji ih neprekidno interpretiraju.

Naš mozak sve vreme traga za asocijacijama. Déj? vu je interesantan, kaže Koler, jer ukazuje na moždani mehanizam koji pomaže da interpretiramo ono šta radimo. Déj? vu je greška u kognitivnom procesu koja se sve vreme odigrava u pozadini. U ekstremnim slučajevima, pacijenti izmišljaju priče da bi sve imalo smisla.

Prema Science, priredila I. Jakšić