MEDICINA

Pripremio: M. R.

Prof. dr Dragan Micić

Endokrinologija
Metabolička Memorija

Otkrićem “metaboličke memorije” šećerne bolesti naučnici su, po svemu sudeći, ostvarila ključni napredak u borbi protiv te bolesti - tvrdi dr Dragan Micić, dopisni član i predsednik Odbora za endokrinologiju Odeljenja medicinskih nauka SANU

Prof. dr Dragan Micić, dopisni član i predsednik Odbora za endokrinologiju SANU

Metabolička memorija šećerne bolesti objašnjava mehanizme nastajanja dijabetesnih komplikacija - kaže dr Micić. - Kao poseban fenomen, metabolička memorija je prvi put pomenuta posle završenih istraživanja iz tzv. Studije o kontroli i komplikacijama u dijabetesu (DCCT) koja je rađena u SAD na obolelima od insulin-zavisnog oblika šećerne bolesti. Bolesnici su bili podeljeni u dve grupe: grupu koja je bila lečena primenom konvencionalne insulinske terapije i drugu koja je lečena primenom intenzivirane insulinske terapije. Studija je prekinuta pre vremena jer je pokazano statistički značajno poboljšanje u grupi bolesnika lečenih intenziviranom insulinskom terapijom, što je bio direktan dokaz da dobra metabolička kontrola šećerne bolesti smanjuje komplikacije u šećernoj bolesti tipa retinopatije, nefropatije i polineoropatije.

Po završetku studije, svi bolesnici su prevedeni na intenziviranu insulinsku terapiju, jer su lekari prvi put imali dokaz da ova vrsta terapije smanjuje učestalost dijabetesnih komplikacija.

Posle DCCT studije nastala je tzv. EDIC studija koja se bavila epidemiologijom dijabetesnih komplikacija po završetku prvih istraživanja. Studija je pokazala da bolesnici koji su prevedeni sa konvencionalne na intenziviranu insulinsku terapiju i dalje imaju veću učestalost dijabetesnih komplikacija u odnosu na drugu grupu iako su postigli isti stepen dobre metaboličke kontrole. Naime, obe grupe su imale identične glikozirane hemoglobine, ali su “prevedeni” bolesnici i dalje imali veću učestalost insulinskih komplikacija.

- Iz ovog je proistekao zaključak da postoji dokaz dugotrajnog perzestiranja oštećenja prouzrokovanih hiperglikemijom, odnosno metaboličke memorije. Tada je ovaj pojam prvi put uveden u naučnu terminologiju. Prevedeno na laički jezik, to znači da organizam bolesnika pamti period loše metaboličke kontrole - kaže naš ugledni endokrinolog.

Otkriće je navelo na drugi suštinski važan zaključak: lečenje bolesnika sa insulin-zavisnim oblikom šećerne bolesti treba početi sa ranom dobrom metaboličkom kontrolom. Dakle, nema dileme oko uvođenja insulinske terapije, niti oko načina njenog intenzifikovanja, sa ciljem da se postignu dobre vrednosti glikoznog hemoglobina, koji kod insulin-zavisnih bolesnika iznosi manje od 6,5 do manje od 7 odsto.

Ovi zaključci su demonstrirani i na grupi bolesnika velike engleske studije UKPDS, koja je pokazala iste vrednosti metaboličke memorije i kod obolelih od tipa 2 šećerne bolesti, odnosno insulin-nezavisnog oblika dijabetesa. To je dovelo do preporuke da i bolesnici sa tipom 2 šećerne bolesti treba vrlo rano da budu lečeni dobrom metaboličkom kontrolom.

Italijanski naučnik Antonio Ćerielo, koji je prisustvovao kongresu endokrinologa u Beogradu decembra 2008, posvetio je poslednjih deset godina svojih istraživanja upravo objašnjenju fenomena metaboličke memorije. Profesor Ćerielo je postavio hipotezu o načinu nastajanja posledica oštećenja prouzrokovanih visokom vrednošću šećera. On je pretpostavio da povišene vrednosti šećera na nivou mitohondrija dovode do povećanog stvaranja reaktivnih kiseoničkih radikala a ovi do odmaklih produkata glikozilacije, AGE (Advanced Glikosilation and Products), s jedne, i povećanja peroksinitrita koji utiču na oštećenja dezoksiribonukleunske kiseline, s druge strane.

- Suština ovog procesa - ističe dr Micić, jeste povećano taloženje odmaklih produkata glikozilacije u endotelu ćelija krvnih sudova, oštećenje samog endotela i povećanje proinflamatornih citokina, što zajedno dovodi do pojave komplikacija u dijabetesu. Profesor Ćerielo je dalje ukazao na pojavu tzv. zatvorenog kruga u patogenezi metaboličke memorije (slika 1) na kojoj je moguće konstatovati da povećanje šećera u krvi dovodi do povećanja odmaklih produkata gikozilacije. Produkti glikozilacije se vezuju za svoj receptor (RAGE) i ulaze unutar mitohondrije, pri čemu nastaje ekspresija novih receptora za AGE, što dovodi do samoubrzavanja ciklusa i pojave dijabetesnih komplikacija. To je direktna posledica održavanja povišene glikemije koja ima dugotrajni negativni efekat.

Postavlja se pitanje: šta je važno da uradimo? Naš sagovornik kaže da pojavom glikemije bolesniku možemo dati antioksidanse, ali antioksidansi ne mogu da zaustave proces a očigledno je potrebno da se on zaustavi na početnom nivou. Tu se upotreba insulina nameće kao suština jer insulin (slika 2) dovodi do smanjenja vrednosti šećera i deluje negativno na formiranje slobodnih kiseoničkih radikala čime doprinosi prekidu patogeneze procesa koji dovodi do metaboličke memorije.

- Ova saznanja su - naglašava dr Micić - su promenila terapijski stav lekara koji se bave šećernom bolešću. Na tome se zasniva i koncept ranog uvođenja insulina u terapiju s ciljem postizanja optimalne glikozilacije kao prevencije u razvoju dijabetesnih komplikacija. To je možda ključni napredak u našem shvatanju borbe protiv šećerne bolesti.

M. R.