LEKOVITE BILJKE

Pripremio: J. Lalić

Od biljke do fitoterapije

Lekovita svojstva biljaka su često otkrivana posmatranjem životinja koje ih jedu da bi se izlečile. Antiseptičko i psiho-terapijsko delovanje aktivnih supstanci aromatičnih biljaka su među najpopularnijim temama istraživanja 20. i 21. veka. Ima i biljnih vrsta koje nestaju sa lica planete a da sva njihova lekovita svojstva nisu dovoljno otkrivena.

Daphne alpina

Sakupljanje lekovitog bilja ima dugu tradiciju u Srbiji. Naše područje karakteriše izrazita biljna raznovrsnost (biodiverzitet), zahvaljujući pre svega raznolikosti reljefa i klime. Izuzetno velike razlike na relativno maloj površini imale su presudan uticaj na vekovno raščlanjavanje biljnog pokrivača, u koje je utkano ovo lekovito blago. U flori Srbije registrovano je preko 400 vrsta lekovitih biljaka, od čega su 280 vrsta predmet trgovine.

- Potrebno je upoznati biologiju biljne vrste da bismo znali za šta je korisna. Proučavanjem hemizma biljnih tkiva, otkrivamo lekovite esencije koje tehnološkim postupcima izdvajamo i ugrađujemo u medikamente. Biološka i šumarska grupa nauka redovno prate rasprostiranje vrsta i kvalitet prirodnih uslova u kojima lekovite biljke žive da bi ih očuvali kvalitetom i brojnošću. Poljoprivredna grupa nauka izučava načine plantažne proizvodnje i uvođenja u intenzivnu proizvodnju iz ekstenzivne metode sakupljanja - uvodi u ovu disciplinu dr Dragica Obratov-Petković, profesor botanike na Šumarskom fakultetu u Beogradu.

Mnoge lekovite vrste se plantažno gaje. Plantaža zahteva uslove staništa i mikroklime koji su približno isti kao i uslovi u kojima lekovita vrsta raste u prirodi. Od tih uslova zavisi i prinos. Dugogodišnje iskustvo nekih proizvođača biljnih esencija i preparata preporučuje plantažno gajenje kičice, lincure i medveđeg grožđa, kako bi se sprečila njihova preterana eksploatacija iz prirode i očuvale kao vrste za buduće generacije.

Kultura tkiva je savremena metoda proizvodnje velikog broja biljaka od samo jednog dela tkiva ili čak samo jedne njene ćelije. Sve više biljnih taksona se uspešno uvodi u široku proizvodnju kulturom tkiva, radi očuvanja u prirodi retkih vrsta i što ekonomičnije proizvodnje lekovitih esencija.

- Lekovite i aromatične vrste su biljke sa posebnim svojstvima u vidu aktivnih supstanci, kao što su glikozidi, aromatična jedinjenja, antioksidativna jedinjenja... Najčešće se lekovito i aromatično bilje definiše zajedno - navodi prof. Obratov-Petković. - Hemijski sastav je precizna metoda ispitivanja lekovitosti biljnih tkiva i organa. U multidisciplinarnim istraživanjima se još uvek traga za potpunim sastavom, hemijskim pre svega, pojedinih vrsta. Takve supstance mogu da se dobiju samo iz prirode.

Prehrambena industrija, moderna farmacija i kozmetologija koriste čak 25% supstanci direktno iz prirode, od biljaka. Jedna starokineska lista od čak 1892 lekovite biljne vrste opisane pre više od 3000 godina, koristi se i danas! Među njima je i praistorijsko drvo ginko (Ginkgo biloba), koje je preživelo i atomsko razaranje u Hirošimi 1945. godine!

Mala kućna apoteka

Aspirin je lek protiv bolova koji se najšire koristi. Prvi put je dobijen iz kore vrbe. Beli luk odvajkada nazivamo „penicilinom siromašnih“.

Alliaria petiolata

Predlog iskusnih ljubitelja prirodnog za svaku kućnu apoteku je: koren - maslačka, iđirota, lincure i gaveza; seme - lana, suncokreta i dinje; plod - pitomog i divljeg kestena, borovnice, anisa, morača, korijandera i kima; listovi - oraha, nane, bosiljka, majčine dušice, hajdučke trave, ruzmarina, bokvice i rastavića; cvetovi - zove, lipe, lavande, kamilice, ruže i podbela; pupoljci - belog bora i crne topole; kore - breze i hrasta i peteljke - trešnje. Uz med, propolis, orahovaču ili komovu rakiju, maslinovo i kantarionovo ulje, nevenovu mast, osušeno voće i jabukovo sirće, prva pomoć neće biti problem a hrana, posebno zimi, biće zdravija i ukusnija.

Prema farmakološkom dejstvu, lekovito bilje delimo u dve grupe:

• Lekovite biljke blagog dejstva. One su u širokoj upotrebi, poput nane, kamilice, lipe, šipka...

• Lekovite biljke jakog dejstva, od kojih se proizvode medikamenti, ali i jaki otrovi, poput morfina, heroina, atropina. Morfijum koji se dobija iz čaure opijumskog maka je u malim dozama lek za ublažavanje bolova. Derivat morfina je i heroin, opojna droga koja izaziva visoku zavisnost i koja se često meša sa istobojnim primesama da se dobije na količini, uz često pogubno dejstvo po korisnike.

Dr Dragica Obratov-Petković, profesor na Šumarskom fakultetu u Beogradu

Beli luk (češnjak, česen, Allium sativum) spominju staroindijske Vede, a egipatski Eberovi Papirusi ga preporučuju kao svakodnevni obrok radnicima na piramidama. Dioskorid, u 1. veku, pominje ga kao lek od besnila i protiv ujeda zmije, rimski lekar Galenus je njime lečio vojnike, a u našoj narodnoj medicini zauzima počasno mesto. U Hodoškom i Hilandarskom manastirskom kodeksu iz 14. i 15. veka su napisani prvi dokumenti o njegovoj lekovitosti. U 18. veku, Zaharije Stefanović Orfelin, u svom delu „Veliki srpski travnik“ (1783. godine) opisuje na desetine biljaka i način njihove upotrebe. Posebno mesto u izučavanju fitoterapije zauzima „Botanika“ Josifa Pančića iz 1868. godine. Sava Petrović je napisao prvu knjigu o rasprostiranju lekovitih vrsta kod nas („Lekovito bilje Srbije“, 1883). Priručnik Vase Pelagića je u to doba dosta pomogao popularizaciju upotrebe lekovitog bilja. Jovan Tucakov i njegovi saradnici 1948. godine osnivaju prvi institut za proučavanje u fitoterapiji, koji se i danas zove „Institut Josif Pančić“. Tu se izučavao alicin, pronađen 1944. godine u belom luku, kao veoma jako baktericidno, odnosno prirodno antibiotsko sredstvo. Alicin se krije u sumpornom glikozidu koji tera suze na oči.

Kopriva (pasja kupina, žeža, žegavica,... Urtica dioica) raste na svim kontinentima, pored puteva, bara i ograda, gde god ima sunčevog svetla. Mladi listovi oblika srca, žarećih dlačica, skidaju se sa vrha stabljika, ili se koristi cela biljka sa korenom u rano proleće. Cela biljka je bogata taninom, lecitinom, karotenom...

Žalfija (kadulja, kuš, Salvia officinalis), nasuprot koprivi u Srbiji prirodno raste samo u Sićevačkoj klisuri, gde se u obližnjem Gradcu svakog juna održavaju „Dani žalfije“. Po kvalitetu je odmah iza čuvene kotorske kadulje. U selu Minićevu, na krajnjem istoku Srbije, postoje plantaže žalfije, a u Trebinju su plantaže već godinama na dobrome glasu. Latinsko ime joj znači: izlečenje, spas. Ovaj polužbun ima donji deo stabla drvenast. Listovi su srebrno-zeleni od mnoštva finih dlačica. Nije prijatan samo njen miris, nego je poznata kao dezinfekciono sredstvo, inhalator, začin... Jedna je od retkih autohtonih začina u Srbiji.

Većina začina potiče iz Sredozemlja i sa Dalekog istoka. Čak i definicija začina ističe da su poreklom od pretežno mirisnih tropskih biljaka, ali se nekima od njih priznaju i antiseptička i lekovita svojstva, kao što su biber, karanfilić, cimet... Cimet je u Starom svetu vredeo više od zlata. Šafran je začin od žutih tučkova purpurnog cveta šafrana, koga još nazivamo krokus (Crocus sativus). Za 1kg začina potrebno je 170.000 cvetova!

Mnogim začinskim biljkama su dodeljivane magijske moći ili su ih poštovali kao svetinje. Arabljani su veličali susam, koji su nazivali sezam. U priči „Ali-baba i 40 hajduka“, čarolija koja otvara kamena vrata su reči: sezame, otvori se.

Čuvarkuća (jarići, zečji kupus, žednjak, vazdaživ, Sempervivum tectorum) je višegodišnja biljka mesnatih listova. U Srbiji ima magijsku simboliku očuvanja doma u kom se gaji. Nije zahtevna za održavanje u vrtu i brzo se širi. U prirodi je česta na osunčanim planinskim kamenjarima po brdima i planinama Evrope. Lekovita svojstva listova opravdavaju narodni naziv biljke.

Hajdučka trava (Achillea millefolium) je biljka hiljade sitnih cvetića formiranih u štitaste cvasti, hiljade listića koji čine peraste listove i hiljade narodnih naziva: stolisnik, armanj, jalova mesečina, kunica, paprac, petrovsko cveće, ravanj, ajdučica... I listovi i mirisni cvetovi sadrže lekovite sastojke. Pored vitamina K i C, raznih kiselina, sadrži i specifični ahilen, etarsko ulje koje ublažava razne zapaljenske procese. Za razliku od žalfije, hajdučka trava i kamilica, iako pripadaju istoj grupi lekovitih biljaka blagog dejstva, ne izazivaju naviku ni posle svakodnevnog intenzivnog korišćenja.

Podbel (Tussilago farfara, belokopitnjak, konjsko kopito, lepuh...) je višegodišnja biljka veoma razgranatog korena iz kojih se izdižu brojni izdanci zlatno-žutih cvetnih glavica. Listovi se pojavljuju dugo nakon cvetova, jer cveta dok su snegovi u jeku. Raste uz potoke, ciglane, železničke nasipe, često je nazivana korovom. Lekovit je svaki njen deo osim korena!

Lekovitost se krije i među drvećem. Plodovi većine autohtonih voćkarica obiluju vitaminom C i blagotvornim biljnim vlaknima.

- Mnogi delovi drvenastih vrsta sadrže lekovita svojstva: kod hrasta, kora i žir; kod breze, provodna tkiva ispod kore i listovi; kod lipe, cvet i list; kod lešnika, list, kora i plod; kod jele, četine i šišarice; kod belog bora, četine i smolasti pupoljci.

Orah (Juglans regia) je svima poznat u kulinarstvu, posebno u tortama i kolačima, a malo je poznato lekovito svojstvo njegovih mladih listova i nedozrelih plodova. Važna je svežina lista, branog najbolje u junu, za spravljanje čajeva i melema. Jezgro oraha sadrži do 65% ulja, 15% vrednih belančevina i ugljenih hidrata, a obiluje i vitaminima B i C, gvožđem. U lišću se lekovitost meri količinom etarskog ulja, tanina koji daju opor ukus, juglona... Orah je izuzetan detoksikant, sekretolik, digestiv, dermetik, adstrigens, laksativ (u prevodu: čistač od otrova, melem za upale na koži, za regulisanje varenja, jačanje mišića, za lečenje plućnih bolesti...).

Glog (Crataegus oxyacantha, crveni glog, glogovac, čobanica, oštri trn...) je nisko trnovito drvo ili visok grm, rasprostranjen u šumama, pored puteva. Zbog svoje ocvetale guste krošnje, čest je deo kućnih i gradskih vrtova. Engleski i francuski lekari su u 19. veku potvrdili narodnu mudrost: glog jača srce. Njegovi sveži i sušeni plodovi su odličan regulator krvnog pritiska i nervnog sistema. U plodu ima limunske i drugih kiselina, tanina, vitamina C, provitamina A (karotina), kalcijuma, kalijuma i drugih prirodnih minerala. U belim cvetovima ima etarskih ulja, ugljenih hidrata i amina. Kod gloga su lekoviti i list i kora. Pržene semenke su poznate kao zamena za kafu.

Očuvanje lekovitih resursa

- Šume su veliki resurs lekovitog bilja, i drvenastog i zeljastog. Obzirom na izraženu zonalnost terena, u našoj zemlji postoje velike mogućnosti nalaženja najraznovrsnijeg lekovitog bilja, posebno na većoj nadmorskoj visini, u pojasu bukovih i bukovo-jelovih šuma. Za razliku od većine šumskih ekosistema Evrope i sveta, ove prirodne šume nisu u tolikoj meri degradirane i to je dodatan razlog za njihovo očuvanje - upozorava Obratov-Petković.

Lekoviti resurs su i prirodne livade, pored šuma. Treba obratiti pažnju na kvalitet zemljišta ispod njih, zbog očuvanja lekovitih supstanci u biljnom telu koje se svekodnevno hrani mineralima i vodom iz zemljišta.

- Stepen degradacije ekosistema, pre svega zemljišta, odražava se na brojnost i sastav biljnih vrsta. Obično se u ugroženim, degradiranim ekosistemima javljaju ekspanzivne vrste, dobri kompetitori, u koje retko kad spadaju lekovite vrste, osim čička, maslačka. Lekovite vrste nestaju sa svojih prirodnih staništa zbog prekomerne eksploatacije ili narušavanja samog staništa u kojem su prirodno živele. Degradacija staništa je veliki problem ne samo po pitanju lekovitog bilja već i u očuvanju bogatstva biljnog sveta uopšte!

- Akumulacija teških metala u biljnih organima koji su poreklom iz vode i zemljišta su predmet brojnih istraživanja poslednjih nekoliko godina. Istraženi su Kosmaj, Goč, Divčibare, Zlatibor i drugi srpski lokaliteti sa ciljem otkrivanja koncentracije i uticaja nikla (Ni), kadmijuma (Cd), cinka (Zn), bakra (Cu), olova (Pb) i drugih teških metala. Posle analize na terenu izvodi se zaključak da li se na tom staništu mogu sakupljati biljke u svrhu izrade lekovitih preparata. Listovi su najosetljiviji na akumulaciju teških metala.

Istraživanja su pretežno ostvarena na serpentinitima, stenama koje su veoma zastupljene u našim krajevima. Prirodno sadrže više metala od većine stena. Serpentinofite su biljke koje rastu samo na ovom tipu stena i većinom su endemične, odnosno retke vrste. Serpentinitske stene su često ogoljene pa su više od drugih podložne eroziji, što samo povećava opasnost od nestanka lekovitih serpentinofita.

Upoznaj prirodu

Osam godina zaredom, u selu Podbukovi, u junu, u organizaciji Društva za proučavanje lekovitog bilja i Gljivarskog društva, organizuje se manifestacija „Lekovitim stazama valjevskih planina“.

- Važna je ravnoteža između mogućnosti eksploatacije i mogućnosti ekosistema da se sam obnovi posle „pozajmljivanja“ njegovih delova - objašnjava profesorka. - Kriterijumi sakupljačima su brojnost, gustina, stepen prisutnosti na konkretnoj površini. Ako je stepen prisutnosti II i manje, ne preporučuje se sakupljanje, odnosno eksploatacija. Ocena prisutnosti se kreće od I do V. I i II stepen su po broju populacija malo zastupljene vrste i na taj način - ugrožene.

J. Lalić