LEKOVITE BILJKE

Pripremio: M. Rajković

Lek od Pamtiveka

Bilje je najstariji lek svih naroda, u svim vremenima na svim kontinentima, podseća akademik Jovan Tucakov u radu “Dren u životu, običajima i zdravstvenoj kulturi” (Glas CCCXIX SANU). Znanje o lekovitom bilju najstarije je čovekovo znanje o lečenju uopšte, a pisani zapisi o tom znanju postoje otkad postoji i pismo.

Slavoljub Tasić

Naš narod pripisivao je bilju tajanstvenu moć, nadevao mu imena od milja koja su imala “stvarno značenje” (dobričica, očobajka, majkina dušica, vidova travica, odoljen). U našoj narodnoj medicini ”beli luk se javlja kao univerzalno sredstvo, kao panaceja...” (Čajkanović, 1985:26-29).

Na likovnim kompozicijama, od najdavnijih vremena prikazivane su pojedine biljne vrste (asirski i egipatski bareljefi), neke uz atribute božanstava i mitoloških bića. Zanimljiva je Botičelijeva alegorija Proleće, na kojoj je naslikano puno lekovitih biljaka.

- Blizu stotinu ih je “indetifikovano”. Tu su narandža, jela, mirta, lovor, tisa, ruža, bor, lan, jagorčevina, vilina kosica, mačkov brk, šafran, različak, borač, bokvica, jagoda, bela rada, karanfil, mak, ljubičica, maslačak i mnoge druge, a posebno je zanimljiv jedan kukurek (ispod Venerinih nogu). Kukurek je u to vreme počeo ponovo da se koristi u medicinske svrhe, nakon skoro dvehiljade godina od Hipokratovog opisa lekovitosti ove biljke - kaže Slavoljub Tasić, farmaceut u Institutu za proučavanje lekovitog bilja “Dr Josif Pančić” u Beogradu.

- Primena lekovitog bilja u lečenju je prisutna od pamtiveka. Danas ona nije kao što je bila pre stotinu, pre pet stotina ili pre hiljadu godina, ali oduvek je upotreba lekovitog bilja u lečenju, običajima i ritualima definisala i medicinski aspekt i etno-kulturološki prostor jednog naroda. Pogrešna je često proturana teza da se lekovitim biljem leči sirotinja ili narodi niže zdravstvene kulture. Naprotiv, lečenje lekovitim biljem i preparatima na bazi lekovitog bilja odlika su visoke zdravstvene svesti i mudre socijalne politike.

Zaharije Orfelin, začetnik prosvetiteljskog duha u Srbiji 18. veka, napisao je Veliki srbski travnik i Iksusnog podrumara; sačuvani su mnogi njegovi recepti za različite meleme za lečenje rana, za izradu medicinskih vina. Prvi je pisao o lekovitom delovanju pojedinog bilja i davao preporuke za njegovu upotrebu. Knjiga Italijana Pavla de Gubernatisa, koju je kao prepis izdao Pavle Sofrić Niševljanin, 1903, danas antikvarna, bila je u narodu izuzetno prihvaćena, ne samo zbog obrađivanja magijskog aspekta lekovitog bilja nego i onoga što je zvanična medicina znala u to vreme. Srpska srednjovekovna medicina sačuvana je u Hodoškom zborniku i nešto mlađem Hilandarskom medicinskom kodeksu. Prvi srpski arhiepiskop Sava Nemanjić praktično je uneo prve lekove u Srbiju. Dobio ih je na putovanju po Istoku i oni su bili na biljnoj bazi.

- U to vreme su u Evropi u praksi bila dva zvanična modela lečenja: vizantijski na istoku i monpelješko-salernski na zapadu. Srbija je u skladu sa svojim geopolitičkim položajem prihvatala istočni pristup lečenja - kaže Tasić.

Između leka i otrova

Od najstarijih vremena pa do kraja 19. veka lekovito bilje je nezamenjivi i gotovo jedini vid lečenja. Kada govorimo o antičkim, rimskim i arapskim saznanjima u medicini, o srednjem veku, o alhemijskim proučavanjima i eksperimentima, lekovito bilje je centar i okosnica svih dešavanja u medicini i farmaciji.

Aconitum vulparia s panthocekianum

- Farmaceutska industrija i farmaceutska hemija uobličuju se sredinom 19. veka. Sintetska hemija je krenula u svoj neslućeno brz razvoj pre samo 120 godina. Toliko je kratka i istorija prvih sintetskih lekova. Ako se upitamo: šta danas koristimo za lečenje a šta su naši bliski preci koristili, ako se stanje zdravlja jedne generacije uporedi sa prethodnom, može da se stekne znatno drugačija slika o terapiji lekovitim biljem. Tradicija i iskustvo su nešto što nikako ne smemo prenebeći u našim razmišljanjima o ulozi i mestu lekovitog bilja u medicini danas. Naravno, nemoguće je da ljudi tokom nekoliko hiljada godina nisu u tome i grešili, ali još su više sticali pozitivna iskustva i saznanja - kaže Tasić, koji na lečenje biljem gleda kao na “komplementaran oblik medikacije zvaničnoj medicini”.

U nekim slučajevima primena lekovitog bilja može biti dodatna - u nekim samostalna terapija. Uobičajeno je mišljenje da preparati na bazi lekovitog bilja imaju blago delovanje i da se koriste kao preventiva kod nekih blažih poremećaja i početnih stanja oboljenja, a retko ili nikako kod težih, hroničnih formi. Ovo jeste praksa, što ne znači da i u nekim težim slučajevima nema mesta preparatima na bazi lekovitog bilja. Ne treba zaboraviti da alopatski pristup, odnosno princip koji uvažava oficijelna medicina, u osnovi i potpuno korelira savremenoj fitioterpiji. Potpuno drugi ugao gledanja imaju homeopati, koji uvažavaju homeopatski princip. Dakle kada se govori o delovanju nečega što nazivamo lek, nije suštinsko to da li je aktivni princip. tj. delujuća supstanca poreklom iz prirode ili potiče iz reaktora (laboratorije). Farmakologija poštuje samo delotvornost, mehanizam delovanja, toksičnost, tolerantnost, bioraspoloživost... Kod lekovotog bilja riznica prirodnih sekundarnih metabolita je uvek osnova sagledavanja njihove delotvornosti i njihove otrovnosti.

Na pitanje: šta je u farmaciji lek a šta otrov, Tasić kaže da u toj ‘dilemi' presuđuje ono što se zove doza. U tačno određenoj količini, otrovi u lekovitom bilju mogu biti fantastični lekovi.

- Navešću dva različita primera. Prvi je kukurek, za koga je sredinom 20. veka utvrđeno da sadrži bufadienolidne heterozide, veoma snažne i moćne kardiotonike slične danas mnogo korišćenom digitalisu. Međutim, ustanovljeno je da je razlika između terapeutske doze i letalne doze (doza koja leči i smrtonosna doza) toliko mala da je dotično jedinjenje odnosno sam kukurek potpuno neupotrebljiv. Drugim rečima, terapeutska širina je veoma mala, stoga se danas o kukureku govori kao o veoma otrovnoj biljci. Drugi primer je velebilje (beladona), biljka koja sadrži atropin, hemijsko jedinjenje koje je u hiljadama tona izolovano i upotrebljeno u medicinske svrhe. Atropin je prisutan u biljnom svetu, a sadrže ga i bunika, tatula i skopolija (bun). Međutim, pojedini biljni organi sadrže različite koncentracije atropina, sadržaj zavisi i od vremena sakupljanja, lokalnih ekofaktora, biosinteze... Sam pacijent ne može znati u kojoj količini biljnog materijala se nalazi potrebna količina atropina. Stoga se velebilje više ne koriste u obliku čaja, već isključivo kao dozirani farmaceutski oblik sa definisanim sadržajem atropina, a lekar je taj koji treba da prepiše potrebnu dozu za određeno stanje.

“Informatori” na terenu

Nasturtium officinale

- Važna su sva iskustva od antike do danas, jer je njihov zbir empirijski dokazao da određeno delovanje pojedinih biljaka postoji. Ilustrativan je primer kantariona koji narodi u različitim delovima planete koriste za slične poremećaje i bolesti. Takođe, sva terenska iskustva, naša i tuđa, i terenski rad koji podrazumeva razgovor sa lokalnim stanovništvom veoma su korisna, i u etnološkom smislu (sakupljanja građe) i kao potka za razvoj nauke. Savremena ispitivanja često potvrđuju ispravnost korišćenja nekih lekovitih biljaka u tradicionalnoj narodnoj medicini - tvrdi Slavoljub Tasić.

Vrlo su dragoceni “informatori” na terenu koji žele da pričaju o upotrebi lekovitog bilja u njihovom kraju. Po većim zabitima postoje porodice u kojima se određeno znanje čuva i prenosi s kolena na koleno. Još se sećamo čuvenog narodnog travara Jove Mijatovića sa Romanije ili Jova Šaljića iz Berana.

- Šaljić je imao dobre meleme protiv opekotina. To znanje se i danas čuva u njegovoj porodici, samo ga je njegov sin malo osavremenio. Jova Mijatović je bio dobar poznavalac romanijskih lekovitih vrsta. U početku je bio pravi narodni travar, a kada je svoje znanje počeo da komercijalizuje, malo je trebalo da od dobrog travara postane nadrilekar. Čini mi se da je danas veoma malo pravih travara a sve više onih koji svoja znanja ‘dograđuju' iz svakojakih, najčešće sumnjivih izvora. Dva su razloga za to: savremeni način života i seoba naših planinaca iz sela u grad. Iskusan “terenac” vidi u tome i dobru i lošu stranu: dobro je što ih je savremen život u tome onemogućio, jer bolesnik ipak treba da se javi lekaru a ne travaru (travar može da posluži samo kroz svoje osnovno znanje - prepoznavanje lekovitog bilja), ali nije dobro što gubitkom kontakta s prirodom, čak i seljaci sve manje umeju da razlikuju koje su biljke lekovite. Današnji čovek razlikuje vuka od lisice, mada nikad nije video ni vuka ni lisicu, ali sam siguran da ne razlikuje čemeriku od lincure.

Stoga je naš sagovornik “posebno ponosan i zadovoljan” kada može da učestvuje u obuci sakupljača kako da prepoznaju biljne vrste, na kojim terenima da ih traže, da li su otrovne, kako se koristi (bez dubljih preporuka), kako se suše.

Racionalna fitoterapija

U savremenom zdravstvu, uz povremene oscilacije, terapija lekovitim biljem se ne smanjuje. Menja se način primene, srazmerno rezultatima novih istraživanja poznatih i priznatih vrsta za određena stanja i bolesti. Tasić navodi da je čaj kao osnovni oblik i dalje u širokoj upotrebi, ali da se koriste i drugi framaceutski oblici: ekstrakti koji se ugrađuju u tablete, kapsule, sirupe, masti. Ekstrakti mogu biti manje ili više složeni, ali se u njima kontroliše sadržaj aktivne supstance za koju se zna da deluje. Njihova primena je efikasnija i bezbednija, a to je preduslov.

Slavoljub Tasić, farmaceut u Institutu za proučavanje lekovitog bilja “Dr Josif Pančić”

- Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u Nemačkoj su lekari primetili da građani veoma mnogo koriste lekovito bilje i preparate na bazi bilja. Stoga su lekari, apotekari, toksikolozi, predstavnici vlasti i zakonodavstva - zdravlje nacije je zajednički problem i krupna budžetska stavka - formirali tzv. Komisiju E, koja je imala zadatak da ispita da li neka lekovita biljka, biljni ekstrakt ili čista izolovana supstanca deluje ili ne deluje, i da odvoji šta valja od onog što ne valja i propiše šta njihovi sunarodnici i za koje stanje ili bolest mogu bezbedno koristiti. Iz takvog koncepta proizašla je racionalna fitoterapija, koja tačno propisuje odgovarajuću dozu koja efikasno deluje. Primera radi, biljka zlatnica je preporučena kao diuretik samo u određenoj dozi. U poddozi ona nema diuretično delovanje a u dozi iznad preporučene ona inhibira diuretično dejstvo. Trudimo se da taj koncept propagiramo i u našoj zemlji, da se lekovito bilje i dalje koristi ali da mu se zna mesto i uloga.

Niko tačno ne zna koliko u Srbiji ima lekovitih biljnih vrsta, ali se zna da se mnoge biljke više ne koriste u terapiji pod izgovorom da su opsolentne (zastarele), mada u Nemačkoj gde je moderna fitoterapija najraširenija nema “zastarelih vrsta”.

Tasić ukazuje na biljne vrste koje su se nekada koristile u terapiji a danas se gotovo i ne spominju ili njihova upotreba oscilira. On razlikuje vrste koje imaju realnu terapeutsku vrednost od onih koje su “možda čist marketing”. Tipičan primer je brusnica, o kojoj se danas više govori nego o bilo kojoj drugoj biljci, kao da je najlekovitija na svetu, a doskoro jedva da je ko za nju čuo. Svojevremeno je dr Milan Soldatović, osnivač Biljne apoteke, pacijentima koji su kod njega dolazili po savet, za lečenje šečerne bolesti rado preporučivao ždraljevinu (Galega oficinalis) ako bolesniku još ne treba insulin. Naime ždraljevina sadrži neke derivate guanidina, koji su se 70-ih godina prošlog veka koristili u lečenju dijabetesa. Vremenom su ti lekovi bili povučeni i ždraljevina se sve manje koristi.

Hrana kao lek

Daphne blagayana

Na tržištu srećemo proizvode koji se nalaze na “prelazu” između leka i zdrave hrane, koju nazivamo funkcionalna hrana ili hrana sa dodacima iz prirode. Ti prirodni dodaci, s jedne strane, poboljšavaju kvalitet nekog jela, a eventualno mogu uticati i na zdravo, normalno funkcionisanje metabolizma. Tu nije reč o leku u pravom smislu reči. Medveđi luk ili sremuš, na primer, spada u lekovitu biljnu vrstu i on je primer funkcionalne hrane - dodaje se u salatu, u jelo. Beli luk je i povrće ali i lekovita biljka. U to treba ubrojati i mnoge šumske plodove (šipak, divlja jabuka, divlja kruška, borovnica) od kojih se prave čajevi koji su dobar i koristan napitak.

- Kod lekovitog bilja preventiva je na prvom mestu i tu je ono nezaobilazno, na drugom su određena blaža stanja i poremećaji, a tek na trećem adjuvantna (dodatna) terapija, odnosno upotreba lekovitog bilja uz propisane lekove. Tipična preventiva je piti dobar voćni čaj ili jesti borovnicu, ili za one koji imaju holesterol na gornjoj granici dobar je čaj od lista artičoke, a ko ima predispozicije ka šećernoj bolesti treba da pije čaj od mladih izdanaka borovnice...

Blaža ili hronična stanja kod kojih lekovi još nisu potrebni, opstipacija kod starijih ljudi, na primer, najpre se regulišu ishranom. Sledeći korak su blaži leksativi kojima je lekovito bilje veoma izdašno, kao što su laneno seme. Ili, na kraju, antrahinonske droge, npr. frangula ili majkin list. Dobar primer ovakve primene su i brojni sirupi protiv kašlja, koji uglavnom svojim emolijentnim, ekspektorantnim i antiseptičnim delovanjem ublažavaju probleme kod kašlja, bronhitisa.

Lekovite biljke su često preporučene od lekara kao dodatak terapiji lekovima. Primer je infekcija mokraćnih puteva bakterijom ešerihija koli, gde se uz primenu antibiotika i/ili uroantiseptika, najčešće preporučuje dugotrajna uporeba uroloških čajeva (uvin čaj) koji sadrže mešavinu uroantiseptika i diuretika.

Izbegavati kvazi-travare

Ko može da sakuplja lekovito bilje, ko da pripravlja lek za koji će bolesnik znati da je pravi fitopreparat a ne šarena laža, a ko da ga preporuči i plasira?

- Narodnu medicinu treba poštovati, ali je treba zadržati na “narodnom” nivou, a nikako joj ne davati neki drugi značaj. Narodna medicina je najjača u poštovanju i prenošenju znanja koje u lečenju biljem postoji. Danas je česta pojava da travar pročita neku knjigu, članak u novinama ili sam nešto smisli, zaključi i preporuči. Ne treba mešati narodnu medicinu i travarstvo. Znači, sakupljanjem se mogu baviti osobe obučene i od kvalifikovanih lica upućene u to. Kad kažem: obučene i upućene, mislim da su ih obučili ljudi koji znaju ono o čemu podučavaju. Kao što postoje kvazi-travari, postoje i kvazi-stručnjaci. Bilo je slučajeva da predavači sa gomilom diploma ne mogu da odgovore na mnoga pitanja koje im upućuju polaznici obuke... Sve u svemu treba se kloniti onih koji ne znaju, a njih ima u ovoj oblasti mnogo, na svim stranama, i međju neškolovanim i među onima sa puno škole i diploma.

Slavoljub Tasić ističe da lek može proizvoditi samo ustanova registrovana za proizvodnju lekova. Ministarstvo zdravlja izdaje dozvole proizvođačima lekova, a Agencija za lekove, bivši Zavod za farmaciju na Torlaku, zvanična je institucija koja odobrava da se određeni lek bez obzira na to da li je na biljnoj ili nekoj drugoj bazi pusti u promet. Iz ovoga se izuzimaju dijetetski proizvodi, oni se i ne mogu deklarisati kao zvanični lek jer se za njihovo registrovanje ne traži isti nivo ispitivanja i dokumentacije.

- O delovanju i upotrebi lekovitog bilja treba više govoriti iz medicinskog ugla. Mislim da lekari relativno malo uče i malo znaju o delovanju i upotrebi lekovitog bilja. Pogotovo se mlađi lekari za to retko interesuju i to je karika koja nam nedostaje. Tu postoji vakuum, a zakon kaže da ne sme da leči neko ko nije lekar. Konačno, delikatnost odgovora na ovo pitanje nameće potrebu školovanja i obučavanja pre svega farmaceutskog kadra, a naravno i dodatno informisanje lekara. Bolja saradnja proizvođača, lekara i apotekara je neminovna.

Na početku sam pomenuo Hipokrata pa je red i da završim njegovom čuvenom sentencom Medicus curat, natura sanat - “Lekar leči, priroda izleči”. Neki autori kažu da je u originalu rekao Medicus curat, natura sanat, morbis, tj. bolesne. Često mislim da je ta reč ključna i da, kada govorimo o lekovitom bilju, moramo stalno imati na umu one kojima je namenjeno, a to su nejaki, bolesni i rekonvalescenti. Hipokrat je to znao, primenjivao i zato bio velikan.

M. Rajković