PORTRETI

Pripremio: Milan S. Dimitrijević

Đorđe Stanojević

Astronom koji je elektrificirao Srbiju

Đorđe Stanojević

Godine 2008. navršilo se 150 godina od rođenja Đorđa Stanojevića. Jedan od više spomenika ovome čoveku nalazi se u Beogradu, u Masarikovoj ulici, ispred zgrade Elektrodistribucije, ulica koja nosi njegovo ime je na Novom Beogradu a Trg Đorđa Stanojevića, na kome je njegov spomenik, nalazi se u centru Negotina. U tom gradu, gde danas postoji njegova spomen-soba, rođen je 7. aprila 1858. godine u porodici uglednog trgovca Miloša. Tu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. U Beogradu, na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta Velike škole, opredeljujući se u toku studija za fiziku i astronomiju, diplomirao je 1881. godine.

Prvi srpsku astrofizičar

Đorđe Stanojević je radio i stvarao krajem 19. i početkom 20. veka, u vremenu koje akademik Radovan Samardžić naziva „dobom kada su malom Srbijom koračali veliki ljudi“. U periodu od 1883. do 1887. godine bio je na studijama, specijalizaciji, radu i poseti najpoznatijim evropskim astronomskim i meteorološkim opservatorijama i ustanovama: u Berlinu (Univerzitet), Potsdamu (Astrofizička opservatorija), Hamburgu (Meteorološka centrala), Parizu (Pariska opservatorija za fizičku astronomiju u Medonu, Sorbona), Griniču, Kjuu i Pulkovu. Godine 1886. i 1887. nalazi se u Medonu, gde radi sa osnivačem opservatorije u tom mestu Žilom Žansenom, pošto se opredelio za astrofoziku i kao svoju naučnu oblasti izabrao fiziku Sunca.

Godine 1887. po povratku u zemlju, postaje profesor fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. godine, posle penzionisanja Koste Alkovića, profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi, gde osniva Fizički institut na čijem je čelu do smrti, 1921. godine.

Stanojević je od jula 1899. do oktobra 1900. godine na čelu beogradske Astronomske i meteorološke opservatorije. U periodu od 1909. do 1913. godine bio je dekan Filozofskog fakulteta, a od 1913. do 1921. godine rektor Univerziteta u Beogradu. Na ulici u Parizu, gde boravi radi proučavanja nekih rešenja u vazduhoplovnoj tehnici i preuzimanja aeroplana za potrebe poljoprivrede, umire iznenada od srčanog udara, 24. decembra 1921. godine.

U Medonu radi kod poznatog astrofizičara Žila Žansena, i tu 1886. godine počinje da se bavi ozbiljnim naučnim radom na polju fizike Sunca i spektroskopije. U časopisu francuske Akademije nauka objavljuje 1886. naučni rad „O poreklu fotosferske mreže na Suncu“, a 1887. „O direktnoj fotografiji barometarskog stanja atmosfere Sunca“. Ovi njegovi naučni radovi iz astrofozike su prvi pravi naučni radovi iz ove oblasti kod Srba.

Žil Žansen predložio je srpskoj vladi da Stanojevića pošalje u Rusiju da posmatra potpuno pomračenje Sunca, od 19. avgusta 1887. godine. Izveštaj o ovom događaju, koji je posmatran u Petrovsku (Jaroslavska gubernija) severno od Moskve, Stanojević je objavio u časopisu francuske Akademiie nauka 1888. Žansen je pozvao Stanojevića da sa njim krene u ekspediciju u alžirsku oazu Biskra. Nameravao je da istraži spektar Sunca blizu horizonta da bi ispitao kako na njega utiče Zemljina atmosfera. Ekspedicija je trajala četiri i po meseca, od kraja 1889. do početka 1890. godine. Žansen je ovaj poduhvat detaljno opisao, zahvaljujući se Stanojeviću na pomoći.

Iz astronomije, u izdanjima francuske Akademije nauka objavljuje još samo pregledni članak „Sadašnje stanje fotografije Sunca“.

Pionir elektrifikacije

Centrala Leskovačkog električkog društva, razglednica iz 1910.

Đorđe Stranojević se uključuje i u rešavanje problema osvetljavanja Beograda. Glavni grad Srbije prvi put je dobio javnu rasvetu na gas 1865. godine kada su nabavljena dva takva fenjera i postavljena ispred opštinske zgrade na Terazijama. Već 1884. bilo ih je nekoliko stotina. U to vreme Odbor opštine varoši beogradske formirao je „naročitu Komisiju sa zadatkom da podnese mišljenje kakvo osvetljenje u prestonici zavesti“: električno - za koje se zalagao Stanojević, ili gasno - koje je zagovarao hemičar Marko Leko. Zahvaljujući zalaganju Đorđa Stanojevića i njegovom nadahnutom govoru članovima Komisije, doneta je odluka o električnom osvetljavanju grada. U izveštaju Komisije koji je potpisao Nikola Pašić kao predsednik, stoji: „Beograd koji teži da postane obrtna tačka između istoka i zapada, ne može ostati neosvetljen. Beograd, kao najbliži zapadu među svim istočnim varošima, mora usvojiti ono osvetljenje koje je nauka u svakom pogledu oglasila za najbolje. Beograd, kao prestonica, mora biti prestonički osvetljen.“

Za dan kada je Beograd dobio električno osvetljenje uzima se 23. septembar 1893. kada je službeno utvrđeno da je „prva faza izgradnje osvetljenja varoši Beograda završena i da je električna centrala sa mrežom zvanično puštena u rad“. Ona je omogućila i da 1894. krene prvi tramvaj na električni pogon na relaciji Terazije – Topčider, samo šest godina pošto je prvi krenuo u Ričmondu, u Americi.

Izgradnjom beogradske termoelektrane započela je elektrifikacija Srbije a tu je Đorđe Stanojević odigrao ključnu ulogu. Mateja Nenadović, unuk prote Mateje, želeo ja de u Valjevu izgradi termoelektranu po ugledu na beogradsku i zamolio je Stanojevića za pomoć. On mu je predložio da izgradi hidrocentralu i Nenadović se složio da za nju iskoristi svoju vodenicu na reci Gradac. Završena je i puštena u rad 1899. godine.

Veliki značaj za elektrifikaciju Srbije imalo je Stanojevićevo prijateljstvo sa Nikolom Teslom. On je bio jedan od organizatora jedinog Teslinog boravka u Beogradu. Teslu koji je 1. juna 1892. došao u Beograd, dopratio je iz Pešte i ispratio ga nazad do tog grada. Godine 1894. objavio je knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića“.

Ovo prijateljstvo je verovatno doprinelo da Stanojević predloži građanima Užica da sagrade hidrocentralu po Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja. Oni su želeli da naprave novu mehaničku radionicu gde bi mašine pokretala voda, ali im je Stanojević objasnio da, ako naprave hidrocentralu, radionicu mogu podići bilo gde u gradu a ne na skupom zemljištu pored reke, a imaće istovremeno i električno osvetljenje. U probni rad je puštena 2. avgusta 1900. godine. To je bila prva primena Teslinog polifaznog sistema u Srbiji, samo pet godina posle izgradnje prve takve centrale na Nijagarinim vodopadima. Napravljeni su i dalekovod u dužini od 1 km i sedam transformatorskih stanica.

U svojoj knjizi o električnoj industriji u Srbiji (sa posvetom Nikoli Tesli) Stanojević piše: „Vodopad koji u sebi najviše snage ima bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka, blizu sela Vučja, oko 17 km daleko od Leskovca. Na tom mestu voda pada u nekoliko skokova... sa visine veće od 100 m. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovčana prostudirao sam pitanje dovoda te snage u Leskovac i našao da bi se ona na srazmerno lak način mogla izvesti... Po sebi se razume da bi se upotrebila trofazna struja. Generatori bi neposredno davali struju od pet do sedam hiljada volti pa bi se struja bez dalje transformacije prenela kroz tri bakarna provodnika od po 19 kv.m.m. preseka sa gubitkom od 17 procenata u Leskovac.“

Spomen soba u muzeju u Negotinu

Radovi na izgradnji hidrocentrale u Vučju započeti su februara 1903. a završeni su krajem februara 1904. da bi 1. marta Leskovac dobio elektično osvetljenje. Dužina dalekovoda iznosila je oko 17 km. Ova centrala radi više od sto godina. Februara 2005. godine Izvršni komitet najvećeg svetskog udruženja inženjera iz oblasti elektrotrehnike, elektronike, telekomnikacija i srodnih oblasti IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) odlučio je da se ova hidroelektrana ukljući u listu objekata, pronalazaka i dostignuća od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu.

Stanojević učestvuje u izgradnji električnih centrala širom Srbije. Juna 1902. osniva se na njegovu incijativu Zaječarsko električno društvo za izgradnju hidrocentrale na Crnom Timoku u Gamzigradskoj banji. Mada se ono raspalo zbog nesporazuma među osnivačima, kasnije je obnovljeno i 1. novembra 1909. sa radom su počele dve hidrocentrale: u Gamzigradskoj banji, 12 km uzvodno od Zaječara, koja i danas radi, i kod mlina porodice Milošević, 3 km nizvodno.

U Sokobanji, Stanojević učestvuje u formiranju akcionarskog društva sa ciljem „da prirodnom vodnom snagom u okolini Sokobanje proizvodi električnu energiju za terapiska i industrijska preduzeća“. Učestvuje i u poduhvatima izgradnje termocentrale u Čačku i hidrocentrale u Nišu na Nišavi, Velikom Gradišti na Peku, Vlasotincu na Vlasini, Ivanjici na Moravici. Razmatrao je i mogućnosti izgradnje hidrocentrale na Đerdapu.

Ponesen mogućnostima koje pružaju električna struja i elektrotehnika, piše: „Elektrika će za kratko vreme postati kod nas jedna potreba a mi svi treba da težimo za tim da elektrika pored leba i vode postane svakodnevna potreba i to kako za varošanina tako i za najsiromašnijeg seljaka našeg... Velika pogodnost električne struje kako za najgrublje tako i za najfinije poslove učiniće da će se svi naši poslovi vršiti elektrikom. Ona će i kod nas ući u kuće, kao što će zauzeti prvo mesto i fabrici i na njivi. Ma koliko da je veliki značaj vodene pare bio u prošlom veku koji se naziva vek vodene pare, značaj elektriciteta u ovom veku biće bez sumnje još veći i on će sa pravom nositi ime vek elektrike.“

Fizičar, naučnik i prosvetitelj

Značajna je i njegova aktivnost na razvoju industrije hlađenja i primeni električne energije za ovu namenu. Vizionarski je sagledao značaj hladnjača i rashlađivanja namirnica. Osnovao je Srpski komitet za hladnoću, učestvovao na osnivačkom skupu Međunarodne organizacije za hladnoću u Parizu 1903. Od 1907. je na čelu Komisije za industriju hladnoće, a 1910. učestuje na Drugom međunarodnom kongresu u Beču gde daje izveštaj o industriji hladnoće u Srbiji.

Svoju zadivljenost mogućnostima elektrotehnike, pokazao je i izgradnjom 1908. godine prve radio-stanice u Beogradu. Predajnik koji je bio napravljen „po Teslinom sistemu rezonantno podešenih dvojnih prijemnih i predajnih kola“ nalazio se u Fizičkom institutu u Kapetan Mišinom zdanju, a prijemnik u zgradi Klasne lutrrije, u Vasinoj 20. Na taj način aktivno je doprineo ostvarenju svojih proročkih reči: „Dete koje želi da govori sa svojim prijateljem, a ne zna gde se on nalazi, pozvaće električnim glasom koji samo on čuje... i čuće odgovor: Ja sam u dubini rudokopa, na vrhu Anda ili na širokom okeanu...“

Značajno je napomenuti da on, u Beogradu, eksperimentiše sa prvim rendgen aparatom u Srbiji i dobija prve fotografije načinjene pomoću x zraka.

Od 1898. do 1905. objavio je šest naučnih radova u časopisu pariske Akademije nauka, a 1920. još jedan. U prva dva pokušava da, na osnovu analogije, uopšti centralne sile, odnosno sile koje opadaju sa kvadratom rastojanja a javljaju se kod gravitacionog i elektromagnetnog polja, na „ćelijsko polje“ kod biljaka, zaključujući da se i u njihovim stablima mogu naći linije sila i ekvipotencijalne površine, kao kod delovanja magnetnog pola. U ostalim radovima bavio se razradom metoda protivgradne odbrane, fiziološkim fotometrom i gromobranima.

Stanojević se vraća astronomiji u radu o reformi Julijanskog kalendara. On predlaže da se svaka 128. godina koja je, pošto je deljiva sa četiri, proglasi za prostu, naglašavajući da nema sekularnih i nesekularnih godina i naročitih cifara koje treba pamtiti. Ovde se pamti samo jedan broj - 128, koji kazuje kada se razlika sa prirodom uveća za jedan dan. Predlog je uputio 1892. Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja ga je prosledila ruskom Svetom sinodu i Carigradskoj patrijaršiji, ali nije bio prihvaćen.Stanojević je veliki popularizator astronomije, elektrotehnike, fizike i nauke uopšte. Očaran lepotama noćnog neba, piše naučno-popularnu knjigu „Zvezdano nebo nezavisne Srbije“. U predgovoru, izlaže svoj credo rečima: „Ništa nije grešnije nego znati neku istinu a ne hteti je kazati i drugome koji je ne zna i u svom neznanju lupa tamo-amo, mašajući se i za najveću pogrešku“.

Popularizacijom je počeo da se bavi još kao student. Pisao je o astronomiji, fonografu, telefonu, mikrofonu, bežičnoj telegrafiji i drugim pronalscima. Godine 1883. objavljuje niz priloga o letovima balonom u časopisu „Otadžbina“ a 1884. ih publikuje kao knjigu „Šetnja po oblacima“, što je prva knjiga iz vazduhoplovsta u srpskom narodu.

I danas je veoma zanimljiva njegova knjiga “Iz nauke o svetlosti“. Pristupačno i dopadljivim stilom, on čitaocu izlaže i objašnjava mnoge zanimljive svetlosne pojave. On je i pisac prvih fakultetskih udžbenika iz fizike kod nas: „Eksperimentalna fizika“ i „Apsolutno merenje“.

Značajno mesto zauzima rad na razvoju fotografije u boji i naučne fotografije u Srbiji. Autor je prve sačuvane fotografije u boji u nas „Ciganče sa violinom“, prvog snimka potpunog pomračenja Sunca, prvih rendgenskih snimaka u nas. Prilikom pomračenja Sunca 19. avgusta 1887. snimao je pojavu specijalnim aparatom koji je Žil Žansen, direktor opservatorije u Medonu, konstruisao za tu svrhu po ugledu na njegov uređaj napravljen za posmatranje prolaza lika Venere preko Sunčevog diska. Obzirom da se ona danas smatra za preteču filmske kamere, verovatno se to može reći i za aparat kojim je snimao Stanojević. Učestvovao je na Internacionalnom kongresu za astrofotografiju održanom u Parizu aprila 1887, a pozvan je da 1890. bude gost na proslavi 50. godišnjice pronalaska fotografije.

Njegova velika ljubav prema fotografiji i želja da zabeleži i ostavi trag o Srbiji onog doba iznedrila je knjigu „Srbija u slikama“, prvu fotomonografjiu sa slikama u boji kod nas. U Londonu je, za vreme Prvog svetskog rata, priredio izložbu sa takvim naslovom.

Bavio se i esperantom. Bio je član Međunarondog komiteta na osnivačkom kongresu pokreta za ovaj jezik, u Briselu 1908.

Milan S. Dimitrijević