ZOOLOGIJA

Pripremio: Oliver Klajn

Retke vrste
Vampirski slepi miševi

Iako su često deo folklora i zastrašujućih legendi, slepi miševi koji se hrane krvlju zaista postoje. Od ukupno oko 1100 vrsta slepih miševa, samo tri vrste hrane se krvlju. Sve vampirske, odnosno hematofagijske jedinke žive na američkom kontitnentu i to u njegovom južnom i centralnom delu. Hematofagija je stručni naziv za upotrebu krvi u ishrani, što je svojstveno i nizu drugih životinja.

Obični vampirski slepi miš se u nauci naziva Desmodus rotundus. Druge dve vrste imenovane su po svojim anatomskim karakteristikama.To su dlakavonogi i belokrilni vampirski slepi miš, odnosno Diphylla ecaudata i Diaemus youngi. Po stručnim nazivima lako se može uočuti da su taksonomski svrstane u različite rodove. Pri tom je svaka vrsta jedina u okviru svog roda. Pripadaju familiji Phyllostomidae.

Raspon krila odrasle jedinke je od 32 do 35 cm, prosečna težina im je oko 40 gr. Po pravilu, životinje koje se hrane krvlju su manje. Fosilni ostaci preteča ovih hematofagijskoh vrsta ukazuju na to da su pre nekoliko milenijuma bili daleko rasprostranjeniji. Ostaci tih drevnih vrsta vampirskog slepog miša mogu se naći na Kubi i u delovima SAD.

Terminologija kojom se označavaju ovi sisari lako navodi na pogrešan zaključak. Naime, više rodova slepih miševa imaju u korenu svog naziva reč vampir, poput rodova Vampiressa i Vampirum. Uprkos nazivu niz vrsta unutar njih hrani se voćem, insektima, manjim životinjama ali ne i krvlju. Zvuči paradoksalno, ali imena rodova onih slepih miševa koji se uistinu hrane krvlju nemaju u svojoj osnovi termin vampir. Najbolje proučena vrsta je obični vampirski slepi miš. Bolje se snalaze u uslovima van prirode od drugih dveju vrsta pa ih zato drže i po zoološkim vrtovima. Obični vampirski slepi miš je i najbrojniji i može se naći na široj teritoriji nego njegovi srodnici.

Sve vrste u lov kreću samo kada je potpuni mrak. Obični vampirski slepi miš najčešće prilazi sisaru dok spava. Ukoliko ima krzna na koži, uklanja ga svojim oštrim zubima. Zatim sekutićem napravi posekotinu duboku oko 8 mm. Značajnu funkciju ima pljuvačka slepog miša, kojom on produžava krvarenje svoje žrtve. Pojedini pljuvačni sastojci sprečavaju zgrušavanje krvi ili pak ometaju da vene normalno funkcionišu. Donjom stranom jezika privlače tečnost ka ustima. Obično protekne dvadeset minuta dok se obrok ne završi.

Dnevne potrebe vampirskog slepog miša su preko dvadeset grama krvi, odnosno više od polovine sopstvene težine. Zato, da bi mogli da polete koriste duge palčeve. Zahvaljujući palčevima i stegnutim grudnim mišićima uspevaju da uzlete. Za jednu noć nahrane se krvlju samo jedne životinje. Vešto uspevaju da izvuku iz minijaturne rane onoliko dragocene tečnosti koliko im je neophodno. Pri tom ne oštete vene ili arterije žrtve. Vrlo brzo nakon što počnu da se hrane, putem urina izbacuju krvnu plazmu jer je ona teška i nije hranljiva.

Ove životinje žive u raznim šupljinama i udubljenjima u kojima je mračno. Ima ih u pećinama, drveću sa rupom, zgradama, starim bunarima i slično. Istraživanja su pokazala da se uglavnom vraćaju u širu oblast gde su ranije našli pogodnu jedinku čiju su krv konzumirali. Zahvaljujuću delu svog mozga za obradu zvuka, u stanju su da registruju disanje potencijalnog plena dok žrtva spava. Zatim slete na zemlju i nogama se približe životinji koju su uočili.

Kada se vrate u svoje stanište ostvaruju kontakt licem u lice. Zatim, pokretom sličnom poljupcu, jedinka koja je imala sreće da se nahrani te noći izbacuje deo krvi u usta jedinke koja je bila bezuspešna u potrazi za hranom. Krv dele i oni vampirski slepi miševi koji nisu u srodstvu. To je izuzetno važno za opstanak vrste posebno kada se ima u vidu da se uloge davaoca i primaoca brzo mogu zameniti.

Oliver Klajn