TEMA BROJA
NAJVEĆE ZGRADE NA SVETU
ORLOV DAR
|
Kolos sa Rodosa
 Statua Kolosa nalazila se na ulazu u luku Mitraki, na grčkom ostrvu Rodosu. Nastala je početkom 3. veka p.n.e. posle uspešne odbrane ostrvljana od napada Antagonida iz Makedonije. Napadači su se povukli i ostavili veliku količinu ratne opreme. Stanovnici Rodosa prodali su tu opremu i za dobijeni novac podigli džinovsku statuu posvećenu Heliosu, bogu Sunca, po ideji vajara Aresa.
Izgradnja statue visine 33 m trajala je dvanaest godina i završena je 282. godine p.n.e. Statua je stajala na ulazu u luku sve do zemljotresa 226. godine p.n.e. kada je slomljena u kolenu. Ležala je na tlu sve dok 654. godine Arapi nisu osvojili ostrvo. Urušene ostatke kolosa prodali su Sirijcima i otpremili ih na leđima devetsto kamila.
|
|
Vavilonska kula
 Prema zapisu navedenom u 11. poglavlju starozavetne Knjige postanja, Vavilonsku kulu sagradili su Nojevi potomci, sjedinjeni željom da dopru do neba. Bog se razljutio zbog te oholosti, srušio je kulu i graditeljima pomešao jezike kojima su dotad govorili.
Istorijski gledano, kula je sagrađena u vreme Nabukodonosora, koji je u prvoj polovini 6. veka p.n.e. od Vavilona napravio tada najveći grad na svetu, sa građevinama kao što su Semiramidini vrtovi, Ištarina vrata i Vavilonska kula.
Tokom arheoloških iskopavanja na području nekadašnjeg grada, 1913. otkriveni su ostaci moguće kule, za koje se smatra da su, najverovatnije, nekadašnji zigurat Etemenanki. Zigurat je bio širok 90 m (grčki istoričar Herodot pominje visinu od gotovo 200 m). Imao je sedam terasastih spratova a na vrhi hram za svadbu boga Marduka i vrhovne sveštenice. |
|
Svetionik u Aleksandriji
 Posle smrti Aleksandra Velikog, njegov namesnik Ptolomej Soter preuzeo je vlast u Egiptu i za prestonicu odredio Aleksandriju. Pošto je more ispred Aleksandrije plitko, na obližnjem ostrvu Farosu započeo je izgradnju velikog svetionika oko 290. godine p.n.e. po ideji arhitekte Sostratusa i proračunima koje su izveli naučnici Aleksandrijske biblioteke. Gradnju je okončao njegov sin. Svetionik na ulazu u Aleksandriju imao je praktičan smisao. Tada najviša građevina na svetu - procenjuje se da je bila visoka između 115 i 135 m - omogućavala je bezbedan povratak moreplovcima u luku pošto se svetlost sa vrha svetionika mogla videti i na daljini od 50 km. Tokom više zemljotresa koji su potresli grad (956-1323. godine) svetionik je teško oštećen i više nije služio prvobitnoj nameni. Egipatski sultan Ćatbej je 1480. godine izgradio tvrđavu na mestu na kojem se vekovima nalazio svetionik i za to dobrim delom iskoristio materijal nekadašnjeg građevinskog čuda.
|
U astronomski kratkom a zemaljski dugom razvoju od preko četiri milijarde (solarnih) godina, na našoj planeti došlo je do različitih kombinacija i stvaranja živih organizama u svim prirodnim sredinama: zemlji, vodi, vazduhu, čak i u stratosferi (aprila 1967. godine naučnici agencije NASA su, na visini od 41.100 m iznad Zemlje, otkrili bakterije).
Razmnožavanje, prilagođavanje i razvijanje novih oblika su osobine koje se događaju na nivou ćelijske građe u dugom i sporom procesu evolucije. Zasad poslednji i najsloženiji organizam u razvoju sisara je čovek. Za razliku od svih drugih, čovek je vrsta koja ima sposobnost stvaranja kao mentalni i fizički proces u kojem pojedinac ili manji deo ljudske vrste postižu brži lični razvoj i uspevaju da otkriju i razumeju sadržaje i zakonitosti prirode.
Najveći deo ljudske zajednice nesvesno prihvata ponuđeno, bilo da je to stvorila priroda ili pojedinac njegove vrste. Nesvesno, slučajno ili istraživačko otkrivanje prirodnih zakona (gravitacija, heliocentrični sistem, atom, svetlost, bakterije...) razvili su stvaralaštvo koje čoveka postavlja na zagonetnu poziciju gospodara planete.
Ko zna koga dana, u vremenu koje nazivamo prošlost, olujni oblaci sačinjeni od majušnih atoma i još sitnijih protona i elektrona, međusobno su se sudarili, stvarajući električni udar koji je zapalio suvu granu drveta. Uspravljeno bradato biće koje je živelo u hordi prvi put je videlo vatru. Ona je davala svetlost, pored nje je bilo toplo. Onaj koji je uzeo zapaljenu granu i odneo je u pećinu da je sačuva, postao je njen gospodar.
Oko vatre i njenog gospodara napravio se krug znatiželjnika, zaplašenih uživalaca otkrivenog. Vatra se dizala visoko. Sa vatrom, na zidu pećine pojavljivala se ogromna senka nosioca vatre, njenog gospodara.
Visina je postala simbol snage i moći.
Uhvatiti golim rukama granu sa vatrom bio je znak sile i moći i izazivao je poštovanje saplemenika. Gospodari vatre nisu bili u ravni sa ostalima. Oni su uzdizani u visine. Nebesa su bila rezervisana za moć.
Za čoveka nebo je bilo nedostižna tajna i nesavladiva sila. Preteći oblaci, gromovi i po koji usamljeni orao koji vreba zemaljski plen postali su simboli moći. Nebesa su oduvek bila tajna u koju čovek nije mogao da pronikne ali je želeo da u njoj bude. Moć se pokazivala podizanjem vatre, ruke ili podizanjem gospodara i njegovog trona.
Da bi što više istakao vrednost svoga postojanja, gospodar je sve više uzdizao sebe i svoju imovinu. A najbolje mesto odakle je mogao da pokazuje moć bile su visine. Njegova snaga je morala da se vidi i čuje nadaleko. Veličina objekata koji su izgrađivani za gospodara, običnom čoveku zagledanom u ono od čega se živi, bila je zastrašujuća.
U želji da se visinom približi nebu i božanstvima, s jedne, i da visinom pokaže snagu, s druge strane, čovek je nastojao da pokaže svoju izuzetnost. Tako su i nastajale najveće građevine starog i novog sveta...
|
