NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

- Aleksandar Jovanović, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu -

Baštenik svetskog sećanja

Na Univerzitetu u Beogradu, pomenemo samo njene korifeje, arheologiju su predavali Mihailo Valtrović i Miloje Vasić, Nikola Vulić i Milutin Garašanin, Jovan Kovačević i Vladislav Popović, Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović - Kuzmanović. Toj zlatnoj grani arheološke nauke u Srba pripada i Aleksandar Jovanović (1947), redovni profesor Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, koji već 65 semestara prenosi studentima svoje ogromno znanje o materijalnim i duhovnim tragovima starobalkanskih naroda i grčko - rimskog sveta na našem tlu.

prof. Aleksandar Jovanović, arheolog

Po vokaciji „klasičar“ (veli da je antička arheologija „najbliža“ njegovom shvatanju istorije), Aleksandar Jovanović se slavnim prethodnicima približio „ razmeđenim interesovanjem “ za brojne probleme (ne samo) antičke arheologije i umetnosti, koje je uobličio u niz zanimljivih i prihvaćenih predmeta i kurseva, novim čitanjem i tumačenjem arheoloških svedočanstava. Arheologija zaista ima jednu dimenziju koja ruši sve međe. Ima u njoj istorije, klasične filologije, istorije umetnosti, književnosti, numizmatike, epigrafike, folklora, religije, mitologije veli.

Zavičaj imperatora

Kada je o rimskoj kulturi, numizmatici i antičkim kultovima na tlu današnje Srbije reč, ali i mnogo čemu drugom, prof. A. Jovanović je neuporedivi autoritet. To je već jedan „ legendarni moment u njegovom liku “ ( M. Vujović ) o kome rečito govore monografije : Rimski nakit u Dardaniji (1987), Rimske nekropole na tlu Jugoslavije (1984), Tlo Srbije zavičaj rimskih careva (2006), studija o rimskim gradovima ( u rukopisu ), „ marginalije “ i „ usputnice “ u Ogledima iz antičkog kulta i ikonografije (2007), brojni radovi u zbornicima i časopisima, odigitrijski inspirativni za sve koji žele da nastave njegovim putem.

Srbija kao zavičaj rimskih careva i rimski gradovi na tlu Srbije su poznate istorijske teme koje sam ja samo objedinio na jedan arheološki način. Blisko mi je zajedništvo arheologije i istorije koju je negovao Nikola Vulić ( arheologiju je shvatao kao „ posestrimu istorije “) a sledio Garašanin kaže.

U uvodu knjige o rimskim carevima Jovanović piše da iza jednog prozaičnog kriterijuma ( zavičajnog porekla ) „ stoji pokušaj da se spozna nedreći genius loci ( genius loci ) ovoga tla, baštenika svekolikog sećanja “ (2006:23), na kome je ugledao svet i Konstantin Veliki, „ pohodnik Božjeg znaka “, „ namirnik i razmeđivač istorije “ (249).

Tlo Srbije - zavičaj rimskih careva ( izdanje na srpskom i engleskom ), predmet istoimenog kursa, je kruna Jovanovićeve naučne i nastavničke karijere. Jovanović nema velikih senzacionalnih otkrića, kao što ih je imao profsor Srejović, ali svaki njegov rad, pa i beleška samo, senzacija je za sebe. Svaka napomena uz oglede o rimskim podanicima koji su se odenuli „ u carski grimiz i purpur “, prebogata je faktima o njihovoj vladavini i odnosu prema zavičaju kome su se „ na jedan antejski način vraćali “ da tu nađu „ večiti smiraj i uspomenu “. Višeslojna semiotika novca koji su kovali opsesivna je za svakog znalca antičke numizmatike. Iz obilja znanja kojim raspolaže profesor Jovanović još mnogo takvih knjiga mogu da se iznedre. A svaka njegova knjiga, pisana lepim, metaforičnim, svežim beogradskim stilom, kakvim su pisali M. Kašanin i Svetozar Radojčić, Medaković i Srejović, čita se i kao naučno štivo i kao lepa književnost.

Aleksandar Jovanović je između istorije i geologije, prema kojima je kao maturant Dvanaeste beogradske gimnazije imao najviše sklonosti, izabrao studije arheologije, koja ga je „ vukla ka terenu i velikim lokalitetima “. Mogla je na to opredeljenje uticati i jedna davna lektira, dečji roman Osobenjak, o jednom arheologu, danskog pisca Mariusa Dalsgorda, kojim je na početku školovanja nagrađen za odličan uspeh.

- Bila je to očaravajuća knjiga za mene, ona koja zauvek ostaje u pamćenju - kaže. - Ali teško je priznati koliko me je arheologija tada još ne baš popularna nauka stvarno privlačila, dolazeći talas mladih arheologa će se tek kasnije ispoljiti. Profesor Gavela je na prijemnom ispitu svojim prijatnim govorom ostavio snažan utisak na sve kandidate, a možda je u svemu bilo i želje za avanturom.

Kada bi danas bio pred upisom na fakultet, Sale Voždovac ( nadimak iz osnovačkih dana kada je posle prelaska roditelja u ovaj kraj nastavio da pešice dolazi u školu na Vračaru ) ne bi upisao arheologiju, koja u poslednje vreme kod nas a i u ' svetu veli ide ka društvenim naukama neistorijskog ( više sociološkog i antropološkog ) sadržaja Kakva je to arheologija “, pita bez nečega što je igra što je ava ' ntura „ kako su govorili i Nikola Vulić, i Miloj, e Vasić, i Branko Gavela ? Ljudi n ' e ulaze u arheologiju da bi rastumačili nešto što je bilo u prošlosti već ih do toga dovodi igra i naučna imaginacija Profesor Srejović je svakoj generaciji studenata govorio : dok imate igru imate arheologiju “.

Profesorkin nauk

Svaki od profesora na fakultetu je njegovoj generaciji ( svi smo išli skupa kao horda i svi završili studije u isto vreme “) nešto preneo kao nauk. „ Profesor Garašanin sigurnost kako da gospodarimo znanjem kako da postavimo jednu premisu i kombinujemo je s drugom Jovan Kovačević ( ambasadorsko dete i, pariski đak ) učio nas je da sumnjamo ( sumnju je postavio u istu ravan sa istinom ) i u ono u šta smo sigurni jer je to najbolji način dokazivanja Srejović, najpoetičniji među njima nadahnuti ' predavač preporučivao j, e da svaki problem, otkriće ili predmet što plastičnije dočaramo do kraja Za mene je razgovor sa komadom nađenog novca otkrivanje natpisa imena bio uverlj, iviji od bilo čega drugog Lju, bica Zotović je predavala antičke kultove i uticala da se kasnije i sam zainteresujem za kult kao arheološku temu “.

Viminacijum je rimski vojni logor i grad, nastao u I i trajao do početka VII veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije (Moesie Superior)

O Aleksandrini Cermanović-Kuzmanović, redaktoru njegove doktorske disertacije o rimskim nekropolama s toplinom i osećanjem duga svih generacija piše u predgovoru zbornika Vestigatio Vetustatis (2001), Profesorki u čast : Uvek izbegavajući prvi plan, ostavila nam je nauk da je vredniji rad od blistavog uspeha temeljnost od lakoće pobede dugačak nemerljiv put truda od hirovite slave (...) Njeno delo će nesporno izdržati nalete zaborava i lavolikog Ajona. To će biti zaslužena nagrada onoj koja nikada nije tražila odviše niti se uznosila postignutim uspehom “ Njen Rečnik grčke i rimske mitologije je, ističe možda nešto najvrednije što je iznedrila naša arheološka nauka “, što treba držati pored jastuka nadohvat nesigurne ruke “.

I sam posvećen poslu nije osoba koja se reklamira (nikada kaže nije dao intervju) k, oja teži zvanju i društvenoj časti Čak i kada je treba. lo da u elektornskoj formi konkuriše za redovnog profesora on to nije hteo po cenu da nikada ne bude u tom više nego zasluženom statusu pa se za to pobrinula odeljenjska administracija.

- Kasno sam počeo da se uključujem i u rad međunarodnih konferencija Kada sam izbio na površinu mnoge stvari su se već bile izmenile, ali pošto drugi nisu mogli da rade bez informacija o Meziji i ja sam pozivan Slao sam svoje radove naročito vezane za kult i sahranjivanje. Način sahranjivanja je merilo jedne civilizacije to je kamen stanac Jedna grupa studenata iz Kluža. ( Rumunija ) je zbog mojih radova naučila srpski. Sada postoji želja da se neki od njih p revedu na druge jezike U Doslednje vreme kaže. istražuje fine arheološke tragove “. Idući Srejovićevim putem vraća se antičkim citatima “ u savremenom slikarstvu prepoznavanju antike na slikama savremenih autora (Ivan Pavić, Uroš Predić) U središtu njegove pa ' žnje su epihorski uzori i kultovi u užem smislu reči. „ Interesuje me kako je neki domaći kult grecizovan ( interpretatio greaca ) ili romanizovan interpretatio romana ), kako stanovništvo u izmenjenim kultovima prepoznaje svoje božanstvo Tu sledim Rastislava Marića jednu. zanimljivu ličnost, u senci Vulićevoj, putokaze Leontija Pavlovića zanimljive ideje profesora mano - Zisija. Marić je Čajkanovićev sestrić i te hipoteke se nikada nije oslobodio Njegova knjižica Antički kultovi u našoj zemlji iz 1933, sva nabijena znanjem, je osnov za istraživanje kulta. Prema Čajkanoviću sam imao jednu suzdržanost, zbog njegove smelosti u tumačenju i zaključcima. Tu vrstu kulta prepoznajem u materijalnoj kulturi, u ikonografiji, u folklornoj građi. Naročito je intersantna folklorna građa istočne Srbije, koja može da otvori neke horizonte antičkih shvatanja. Vlaške petrakature ( ispraćenice pokojnika ), imaju trački sadržaj, a i danas se pevaju pre ili posle opela “.

Raskovnik tajni

Jovanović nastoji da u arheološkom materijalu prepozna i neke filozofske teme ( beleške uz Heraklitove fragmente ), da preko novca i numizmatičkih ostataka rekonstruiše misteriju tračkog konjanika i kult podunavskih konjanika ( u paru ). Kaže da se u velikoj meri „ približio završetku tog posla “. Hrišćanski kult Nikite Remizijanskog i granica antičke Hiperboreje, takođe su darivajući predmeti njegovih istraživanja, zatim paleotenološke teme. “ Danav jeste granica, a Hiperboreja je u stvari Dakija “, smatra Jovanović. „ Rimljani su svoju sahranu merili preko hiperborejske zemlje i svoje hramove gradili okrenute Hiperboreji, po osi sever - jug ( cardo )“.

Garašanin je studentima govorio da u arheologiji ima malo večnih istina i da vremenom od jednog rada malo ostaje. Šta će ostati od Jovanovićevih radova ? „ Ostaje zapravo ono što je bila ideja “, kaže raskovnik tajni „ balkanskog tropolja “, koje trpi svoj geometrijski usud. Prof. Jovanović je i odličan šahista, majstor preferansa i kombinovanja, izvanredan poznavalac sporta, muzike i filma. Naročito čita poeziju, pa i manje poznate pesnike.

Dobar naučnik ne mora da bude i dobar profesor. Aleksandar Jovanović je u sebi spojio izvrsnog predavača i pedagoga, akribičnog naučnika i blagorodnog čoveka, posvećenog svojoj porodici. Na svakoj dužnosti častan poslenik : kao prodekan za finansije ( kažu tada nikakavih problema nije bilo ), sekretar Arheološkog društva i predsednik Antičke sekcije, urednik Glasnika Srpskog arheološkog društva, saradnik ( ArheološkI leksikon D. Srejovića, Enciklopediji pravoslavlja D. Kalezića, danas Srpske enciklopedijeSANU i Matice srpske ).

Profesor Jovanović je „ živa enciklopedija “ kažu njegovi studenti. Ako je na fakultetu, vrata kabineta 472 nikada nisu zaključana, on je čovek otvorenog srca, jedini profesor koji nikada nije podigao glas, nikada pokazivao da se ljuti, niti ikada ikome odbio da pomogne. Uvek spreman da onome koji traži neko objašnjenje “ makar sa tri mogućnosti izađe u susret “.

Iako nisam iz klupe došao na fakultet, kao postdiplomac bio sam na neki način jedini asistent. Sudenti su preko mene uspostavljali kontakte sa profesorima. Preko mene su išle i žalbe i srećni trenuci. Tu vrstu spone nikada nisam potisnuo, iako sam s godinama manje delio njihovu radost i tugu. Ono što je možda najvažnije nikada ništa od njih nisam sakrio, sve što sam imao, i znanje i dileme, i istine i sumnje, ja sam nekome dao.

Rođen i školovao se u Beogradu, prof. Jovanović svojim pravim zavičajem samtra Niš. Njegova majka Jelica, arhitekt, potiče iz niške trgovačke porodice Stojković. Pet godina je bio kustos Niškog muzeja, u Nišu je napisao prve radove, magistarsku tezu i sa suprugom Biljanom ( bibliografom u SANU ), kao podstanar na Medijani, proveo prve godine braka. “ Bila je to politika tadašnje katedre za arheologiju da ljude na koje računaju pošalju na praksu u muzej. Tako je moj prijatelj i kolega Đorđe Janković poslan u Negotin a ja u Niš. Rad u muzeju koji je bio prebogat mnogo mi je pomogao u struci, stekao sam kompletnu sliku materijala od izlaganja do objavljivanja ”, veli.

Jovanovićev otac Borislav je sa Vlasine, iz Mačkatice na padinama Čemernika, nekada poznatoj po najvećem rudniku molibdena u Evropi. Po završetku skopske gimnazije ( stipendista kralja Aleksandra ) i studija medicine, vratio se u svoj zavičaj kao specijalista rendgenolog.

- Moj pradeda Jovan, po kome smo dobili prezime, poginuo je u Kumanovskoj bici a deda, kome je bilo tek šesnaest godina, doneo je oca s bojišta, nije hteo da bude sahranjen na Zebrenjaku. Bio je seljak, i kao svi Crnotravci išao je „ u rabotu “. Kad se kaže „ rad “ to je ipak nešto lakše, ali otići „ u rabotu “ značilo je mesecima ne videti svoje ukućane. Išao je preko Dragomana u Rumuniju, izučio tamo krojački zanat pa je porodica po njegovom povratku pristojno živela i imala puno dece priča o „ iskustvu muke “ i „ pameti muke “ svojih predaka i ljudi jugoistočne Srbije i Pomoravlja, koji su „ od malorečja “, ali „ mogu da isklešu neku istinu “.

Srpska akademija se mnogo puta ogrešila u izboru svojih časnika. Da li je opravdana bojazan da bi se mogla ogrešiti i o profesora Aleksandra Jovanovića ?

Miloslav Rajković