ZOOLOGIJA

Pripremio: NK

I ŽEG I LOVCI

Da li ljudska vrsta ima krv mamuta na svojim rukama ? Duge rasprave su vođene o tome da li je promena klime ili lov odgovoran za odlazak runastih mamuta u istoriju . Nove studije klimatskih modela i raspored fosilnih ostataka mamuta omogućili su da se zaključi kako su ovi džinovi , „ odeveni “ u tople kožuhe , izumrli zbog promene klime . Prema tome doprinos paleolitskih lovaca nestanku mamuta odigrao se kad su oni već bili na zalasku .

Teško je bilo razmrsiti dva navedena potencijalna uzroka izumiranja. Kako se klima menjala, tako je bilo sve više ljudi-lovaca. Kad je klima u Zemlji mamuta postala za njih pretopla, bila je upravo pogodna da se tu nasele ljudi. Zbog toga su se mamuti suočili i sa žegom i sa napadima lovaca - u istoj oblasti u isto vreme.

Stručnjak Španskog nacionalnog muzeja D. Norgves-Bravo, sa kolegama, smatra da su razrešili debatu korišćenjem matematičkog modela da razluče ova dva faktora. Oni su procenili klimu u odnosu na raspored fosilnih nalaza ove vrste za tri razlčita perioda istorije mamuta – počev od 126.000 do 6.000 godina pre sadašnjice. Odvojili su temperaturu i padavine, sa jedne strane, i starost i mesto nalaska fosila ovih surlaša, sa druge.

Pokazalo se da su mamuti stradali usled katastrofalnog gubitka staništa. Pre 6.000 godina, pogodan habitat je bio sam deseti deo od onog pre 42.000 godina, kad su glečeri bili najveći. Istina, za mamute je bilo još gore i znatno ranije, kad je visoka temperatura pre 126.000 godina znatno smanjila njihovo stanište, navode Norgves-Bravo i njegove kolege. Oni smatraju da su oba ova perioda gubitka pogodnog staništa dovela vrstu na rub izumiranja. Ali, poslednji klin u kovčeg mamuta zakucan je pre 6.000 godina. Tada su mamuti imali da se suoče sa evoluciono modernim ljudima, kromanjoncima koji su im konačno presudili. Studija je nedavno publikovana u naučnom časopisu PLoS Biology.

Kako je bilo na Balkanskom poluostrvu?

Naši geolozi se koriste manje preciznom, ali dovoljno sigurnom metodom superpozicije, jer im nedostataju skupi i precizni aparati za analize izotopa. Tako se antropogen (ranije kvartar) deli na dva dela: pleistocen i holocen. U pleistocenu je izučen veći broj olednjavanja sa toplim međuledenim periodima između njih. Holocen je vreme sadašnjeg međuledenog doba.

Talozi pleistocena sačuvani su samo u oblastima koje su se spuštale. Takav je Panonski basen u koji zalazi sever Srbije, uglavnom Vojvodina.Sedimenti donjeg pleistocena su tanki. Njihova starost se pretpostavlja na osnovu toga što leže između pliocenskih tvorevina i srednjeg pleistocena.

Veliko srednjepleistocensko međuledeno doba trajalo je približno 300.000 godina. Tada se kroz Panonsku potolinu širilo veliko jezero. Kod nas se njegovi talozi zovu Makiški slojevi jer su prvi out opisani, zajedno sa fosilima, prilikom kopanja bušotina za beogradski vodovod u Makišu.

Potom počinje paroksizam ledenog doba kada su vetrovi sa Karpata i iz Inlandajsa (glečerskog pokrova što se pružao do polovine Evrope) leti izduvavali glečersku prašinu i nosili je na jug, u tundru Panonske nizije.

Kolosi ošamućeni toplotom

Gde se nalaze kosti i zubi runastih mamuta? Brojne su u nanosima reka i potoka. Najčešće se nalaze na velikim šljunkanama. Kod nas se jedna nalazi kraj Velike Morave, blizu Ljubičeva, nedaleko od Požarevca. Vade ih i iz Dunava, bilo da se raščišćava plovni put, bilo da se vadi šljunak.

Što je šljunak krupniji, u njemu se mogu naći veće kosti. Starost se može odrediti i uz pomoć komada i celih stabala drveta - obično je to hrast. Velika hrastova stabla, neznatno omekšala na obodu, česta su u šljunkanama kod Bele Crkve i Vršca. Tu se čak koriste za izradu nameštaja. Za odredbu apsolutne starosti, drvo se može koristiti na dva načina. Jedan je analiza izotopa ugljenika 14C, koji je ograničen na poslednjih 40.000 godina. Drugi metod se odnosi na denrohronologiju i znatno je precizniji ali i komplikovaniji.

Otkud kosti u nanosima? U vreme velikih kiša, na početku međuledenog doba, kada su se snegovi i glečeri naglo topili, kosti su zahvaćene zajedno sa komadima stena i prenete u nizine. To nisu samo kosti mamuta. Česte su i lobanje evropskog bizona - zubra (Bos Bison priscus). Najčešći se nalaze zadebljali čeoni delovi zajedno sa rogovima. Retke su kosti drugih krupnih sisara jer su tanje i lomljivije. Kosti i zubi mogu biti više puta pretaložavani pa se sačuvaju samo najotporniji delovi skeleta.. Zbog takvog premeštanja, starost slojeva s kostima teško je utvrditi. Na samim kostima može se izmeriti vreme kad je životinja živela, isto kao za drvo, pomoću izotopa ugljenika 14C ali samo do 40.000 godina.

Mamut je bio visok 3,5 m, manji je od svog južnijeg stepskog sabrata koji je dostizao 5 m visine. Čak je i njihov zajednički predak bio nešto krupniji od runastog mamuta. Paleontolozi se ne slažu koji je direktan predak mamuta. Zna se samo da mu je najbliži rođak indijski slon.

Za mamuta je karakteristično runo: sastoji se od dve vrste dlaka, kao i kod svih stanovnika oblasti blizu Arktika. Ređa ali duža dlaka prekriva fino runo koje greje telo. Istog je tipa i krzno irvasa, koje celo teži samo 200 gr i može se saviti u rolnu kraću od 40 cm, prečnika oko 15 cm. Prirodnjački muzej u Beogradu ima mamutove dlake dugačke oko pola metra, a i gužvicu runa. Krzno mamuta se linjalo, kao i kod drugih pripolarnih zivotinja (mošusnog govečeta Ovibos moshatus, i jaka). Dokaz su slike praistorijskih umetnika na zidovima pećina u Francuskoj, koji uz dugodlake crtaju i mamute bez krzna.

Kljove mamuta su dugačke do 3 m. Hranili su se travom a, pošto je ona sadrži abrazivni pesak, imali su najviše krune i najveći broj grebena na žvatnoj površini – zubne krune Mamuthus primigenius (šesti molar) dostizale su visinu od 20 cm a imale su do 26 grebena na žvatnoj površini (dugoj do 32 cm). Time se razlikuje od (svog mogućeg) pretka, južnog slona (M. meridionalis) koji je imao niže krune, sa 12-14 grebena (naseljavao je šumske regione i hranio se lišćem i žbunastim rastinjem). Zubi su rasli jedan za drugim i. U jednoj grani vilice uvek je bio samo po jedan zub.

Kako su paleolitski lovci savladavali takve kolose?

Promena klime na početku holocena nije pogodovala mamutima, a za ljude je bila idealna. Praistorijski lovci su mogli lako da savladaju mamute ošamućene od prevelike toplote. I pored toga lovci su nagoniti mamute u močvare tundre ili ih terali da upadnu u pukotine u ledu. Oba ova primera su poznata po iskopinama. U močvari, od udavljenih mamuta iskorišćene su samo gornje polovine tela dok su donje polovina ostajala u mulju (Španija). Drugi primer je poznat iz istočnog Sibira: u procep u ledu (kod sadašnje reke Berezovke) slučajno je upao mlad mužjak i polomio kičmu. Uginuo je usamljen u oblasti negostoljubivoj za praistorijske ljude, ali i za mamute. Tako je sačekao rusku carsku ekspediciju, 1908, a ispunjena koža mu je izložene u petrogradskom Paleontološkom muzeju.

NK