MEDICINA

Pripremila: G.T.

Hemioterapija i rak dojke
Koliko je (ne) moćna hemija

Prim. dr sci. Vladimir Kovčin Načelnik onkologije u KBC Bežanijska kosa

Iako se neke vrste kancera mogu izlečiti čak i u fazi kada metastaziraju, ni najefikasnije savremene terapije zasad ne mogu garantovati da medicina može konačno da pobedi rak. Sve dok uzroci opake bolesti izmiču istraživačima, ova istina važi uprkos tome što se o tumorima, sad i u oblasti genetike, veoma mnogo zna. Ipak, ostaje činjenice da šansu za izlečenje raka pružaju sve tri metode koje se danas primenjuju: hirurgija na prvom mestu, koja fizički eliminiše bolest u celini, a potom radioterapija i hemioterapija kao njene dopune, s ciljem da unište moguće mikroskopske ostatke bolesti ili spreče njeno ponavljanje i razvoj metastaza.

Kad je o hemioterapiji reč - inače opštem nazivu za terapijsku primenu hemijskih jedinjenja - u lečenju kancera, ona uglavnom podrazumeva davanje citostatika. Primarijus dr sci. Vladimir Kovčin, načelnik onkologije u KBC Bežanijska kosa, tumači da većina ovih lekova deluje na ćelije koje se dele (ćelije krvi, sluznice digestivnog trakta, kose i noktiju), ili - na sve što „raste“, što se umnožava u ljudskom organizmu. Drugim rečima, citostatici su lekovi koji uništavaju malignu ćeliju (zato što se ona deli brže od zdrave), ali ne zaobilaze ni zdravu ćeliju sa ovim svojstvom, pa je medicina u stalnoj potrazi za selektivnijim citostaticima.

Citostatogram

Zasad, selektivnost (više od 100 citostatika u rutinskoj primeni) postiže se i na taj način što se, sa svakodnevno sve većim znanjima o genima i biologiji i vrstama malignih ćelija, procenjuje osetljivost pojedinog tumora na pojedine citostatike. Pored toga, slično kao što antibiogram pokazuje na koje je antibiotike osetljiva neka bakterija, u svetu se danas koristi citostatogram, koji izdvaja grupu citostatika na koje reaguje gajena kultura određenih tumorskih ćelija. Kad je reč o tumoru dojke, jedan od prvih selektivnih citostatika je kapecitabin (Xeloda), zapravo prolek, koji se tek posle apsorpcije u organizmu menja u antikarcinogenu supstancu, aktivniju u tumorskom nego u zdravom tkivu zahvaljujući jednom enzimu kojeg ima više u malignim nego u zdravim ćelijama. Delovanje Xelode primer je koji dr Kovčin navodi za jedan od pravaca kojim medicina ide tragajući za lekom koji će „praviti razliku“ između tumorske i zdrave ćelije. Pomenuti medikament se, pošto uđe u malignu ćeliju, konvertuje u „običan“ 5-Fluorouracil, citostatik koji se koristi još od pedesetih godina prošlog veka. Naučna istraživanja gotovo svakodnevno identifikuju slične nove mehanizme i nude nova saznanja o enzimskim funkcijama u ćeliji, pa opet još nije moguće doći do leka koji će potpuno prepoznavati malignitet, te se i za Xelodu mora reći da ima neželjena toksična dejstva. U tom kontekstu dr Kovčin napominje da su citostatici praktično kontraindikovani u trudnoći zato što deluju i na reproduktivne ćelije, odnosno mogu da imaju mutagene ili teratogene efekte (da uzrokuju stečene anomalije embriona).

Biološka terapija

Za razliku od već dugo prisutne citostaske, takozvanu biološku terapiju dr Kovčin opisuje kao posebno sofisticiranu hemiju, koja ciljano deluje na određeno mesto ili se vezuje za neki od ćelijskih delova, čime remeti maligni proces u ćeliji. Reč je o složenim mehanizmima delovanja na rast maligne ćelije ili razvoj novih krvnih sudova, koji su tumoru potrebni za rast i ishranu, a odvijaju se uz pomoć takozvanih monoklonskih antitela, biotehnološki proizvedenih proteina, koji se ponašaju slično kao prirodni odbrambeni proteini imunoglobulini - imitiraju prirodan imunološki odgovor. Za svoj precizan cilj, na ili u ćeliji, ovi molekuli i monoklonska antitela se vezuju kao ključ za bravu i blokiraju receptore ili druge proteine koji, opet, nizom enzimskih kaskada, dovode do blokade rasta i razmnožavanja maligne ćelije.

Trastuzumab (Herceptin) je monoklonsko antitelo koje se kod nas redovno terapijski koristi ali, kako naglašava dr Kovčin, samo u određenim slučajevima. Herceptin, naime, cilja isključivo određene površinske proteine koji se nalaze na opni maligne ćelije, odgovorne za njen brži rast, bržu deobu i rezistenciju, takozvane HER 2 (human epidermal growth factor receptor 2). HER 2 je protein koji se nalazi na povšini ćelije i normalno funkcioniše kao ključni regulator njenog rasta. Ali, kad se on genski izmeni, nastaje prekomerna produkcija ovih receptora, a ta takozvana prekomerna ekspresija HER 2 obično rezultira „agresivnim“ tumorskim ćelijama.

Preduslov za primenu Herceptina je da je tumor visoko pozitivan na HER 2, pri čemu prekomerna ekspresija HER2 obično pogađa 20 do 30 odsto pacijentkinja sa rakom dojke. Naš sagovornik napominje da se Herceptinom ne leče ni svi HER 2 pozitivni pacijenti, jer nemaju sve maligne ćelije u jednom tumoru HER 2 pozitivnost - one koje nisu pozitivne nastavljaju da bujaju - i treba ih uništiti na neki drugi način, što potvrđuje da i biološka terapija zasad ima ograničenu moć. Ohrabruje, s druge strane, činjenica da terapija Herceptinom, primenjena adjuvantno postoperativno, znatno smanjuje broj slučajeva vraćanja bolesti pa dr Kovčin ističe da njena primena na ovaj način daje nadu za izlečenje pacijentkinja i sa okultnim (skrivenim) metastazama.

Hemioterapija obično traje od četiri i po do šest meseci, uz još godinu dana primene bioloških terapija, osim ako je reč o tumoru dojke koji je hormonski zavistan i koji zahteva dodatnu primenu antihormonskih preparata.

Po izlečenju pacijenta, dodaje dr Kovčin, većina neželjenih dejstava citostatika uglavnom je reverzibilna, ponekad i u vrlo kratkom periodu. Tek manji broj citostatika može izazvati neke od trajnih posledica kao što su fibroza pluća, hiperpigmentacije ili oštećenja srca. Na sreću, one nisu česte.

G.T.