TEMA BROJA - JEZICI

Pripremila: O. Klajn

Govor naroda Dalekog istoka

Znameniti američki stručnjak za jezike jugoistočne Azije, Roj Endrju Miler izneo je tezu da japanski spada u altajsku grupu, zajedno sa korejskim, mongolskim i turskim jezikom. On je verovao da se altajski jezik proširio iz stepskog područja u današnjem Turkmenistanu, dva milenijuma pre nove ere, migracijom stanovništva sa tog područja u pravcu Turske i Japana. Nedostaci ove teorije su u tome što ona nije u skladu sa nizom karakteristika japanskog jezika. Ima naučnika koji pokušavaju da japanski jezik dovedu u vezu sa austronezijskom grupom jezika, onim koji se govore u Okeaniji i na ostrvima poput Filipina i, u manjoj meri, na azijskom kontinentu. Drugi stručnjaci iznose mišljenje o kombinovanom uticaju austronezijske i altajske porodice.

Japanci koriste tri glavna pisma: kanđi, hiragana i katakana, čiji se koreni mogu naći u 4. veku. Starojapanski jezik je faza u razvoju koja je počela u 8. veku, a provlačiće se do kraja 12. veka. Japanski stručnjak za najranije periode ovog jezika, Susumu Ono veruje da je starojapanski imao osam vokala umesto današnjih pet. Vremenom su se menjala i mnoga gramatička svojstva.

Tastatura sa japanskim slovima

Za japanski je karakteristično veliko dijalektološko šarenilo. Postoji takozvani standardni jezik - hjojungo. Neke dijalekte poput onih na jugu zemlje, na ostrvu Kjušu, govornici drugih dijalekata nisu u stanju da razumeju. U takvoj situaciji preostaje sporazumevanje na standardnom jeziku.

Većina Japanaca izvan Tokija zna, pored sopstvenog dijalekta, da govori i standardnim jezikom, što je rezultat uticaja elektronskih medija. Posebnost japanskog jezika je znatno izraženija prisutnost honorifika nego u evropskim jezicima. Učtivost i hijerarhija su odlike koja se ispoljavaju u jeziku, a društveni status govornika i onih o kojima je reč često prožimaju izražavanje Japanaca. Upečatljiv primer je glagol iku ( ići ). Kada se razgovara sa nepoznatom osobom ili starijom od one koja taj glagol upotrebljava, mora se dodati počasni nastavak masu. U slučaju da se razgovor vodi o pripadniku višeg društvenog sloja od onog koji govori, za glagol ići se upotrebljava honorifik irasjaru, čak iako ličnost o kojoj se govori nije prisutna. Tim izrazom iskazaće se poštovanje i prema sagovorniku i prema osobi o kojoj je reč. Ovakvi prefiksi, menjanje osnova i druga gramatička svojstva kako bi se iskazalo uvažavanje javljaju se i kod prideva, glagola i nekih imenica.

Biblija prevedena na kantonski

Kod zamenica postoje izuzeci. Nekada ista zamenica može označavati oba pola. Za iskazivanje ličnih zamenica postoji puno načina, što je u zavisnosti od društvene konotacije i pola. Sve ovo ukazuje na jasnu izdiferenciranost japanskog društva.

Japanskim jezikom govori oko 140 miliona ljudi. Osim u samom Japanu, govore ga brojne emigrantske zajednice Japanaca na Havajima, u Brazilu, u latinskoj Americi, SAD... Tokom Drugog svetskog rata, ljudi su primoravani da uče japanski u Kini, Koreji, na Tajvanu i nizu okupiranih ostrva. Otud mnogi pripadnici starije populacije u tim zemljama i danas govore japanski.

U azijskim zemljama se proučava u srednjim školama a u Evropi na univerzitetima.

Reči se mogu svrstati u tri veće grupe: domaće reči, one pozajmljene iz kineskog jezika i one pozajmljene iz engleskog i drugih zapadnih jezika. U treću grupu reči spadaju i pozajmljenice iz drugih azijskih jezika.

Istraživanja učestalosti upotrebe pojedinih reči pokazala su da u japanskoj periodičnoj štampi dominiraju domaće reči mada je i procenat kineskih pozajmljenica vrlo visok. U dnevnoj štampi reči kineskog porekla ima više. Slogovi su većinom otvoreni, što znači da završavaju vokalom. Dužina vokala može da odredi značenje reči. U zavisnosti od toga na kom je slogu akcenat, može biti određeno više reči.

Starosedelački narod Ainu živi na ostrvu Hokaido, na Kurilskim ostrvima i Sahalinu, koji su deo Rusije. Danas ih ima oko 150 000. To je civilizacija stara više od tri milenijuma. Njihov jezik je pred izumiranjem. Nije utvrđena jasna veza sa bilo kojim drugim jezikom. Interakcija japanskog jezika i Ainua ogleda se kroz međusobno pozajmljivanje reči. Koliko je njihov jezik zaista ugrožen, govori činjenica da na celom Hokaidu nema više od 1000 Ainua.

U poslednje vreme sve su češći pokušaji da se ovaj jezik spase od izumiranja. Koriste prilagođenu katakanu i latinično pismo. Nekada je bilo 19 dijalekata Ainua, na Sahalinu, a poslednji govornik jednog od tih dijalekata umro je 1994. godine.

Pod kineskim jezikom se podrazumeva grupa jezika kojim govore Han Kinezi. Čak 92 % stanovništva Kinepripada ovoj ogromnoj zajednici. Kineski bi trebalo da spada u sinotibetansku porodicu. Međutim, među lingvistima nema opšteprihvaćenog stava o postojanju ove jezičke porodice. Takođe, nije jasno šta bi predstavljalo kineski jezik, odnosno šta bi bili dijalekti a šta posebni jezici.

Smatra se da milijardu i dvesta miliona ljudi koriste kineski jezik. Po međunarodnom standardu, definisan je kao makrojezik sa trinaest podjezika. Zvaničan jezik u Kini je standardizovani mandarinski, zasnovan na pekinškom dijalektu. Jedan je od šest zvaničnih jezika u UN. Oficijelni status ima i na Tajvanu i u Singapuru.

Kineski je toliko star da se može naći na kornjačinim oklopima korišćenim za proricanje sudbine u vreme dinastije Šang. Upotrebljavala ih je porodica koja je upravljala Kinom, pretežno u drugoj polovini 2. milenijuma pre nove ere. Svojstveno ovom jeziku je da, pri pisanju, jedan određen znak označava morfemu ( jedinicu jezika ) ili neku reč kineskog jezika. Obimniji rečnici sadrže oko 40.000 odrednica.

Oko stote godine nove ere, Hu Šen, autor prvog kineskog analitičkog i sistematizovanog rečnika, podelio je znakove kineskog pisma na šest vrsta. Razlikuje piktograme, ideograme, glasovne složenice i izvedenice.

Tradicionalan način pisanja primenjuje se u Hong Kongu, na Tajvanu i Makau.

Koreni pisanja sežu do vremena dinastije Han. Od 5. veka, ovaj sistem ima vrlo postojan razvoj. Pošto se, polovinom prošlog veka, u Kini težilo smanjenju nepismenost, kao rezultat nastao je pojednostavljeni način pisanja.

Bez obzira koji se sistem primenjuje, pisani jezik je jedini način da se ljudi iz različitih provincija razumeju. Važan jezik je kantonski, drugačije nazvan jue. Procenjuje se da oko 70 miliona ljudi govore taj jezik, najviše u provinciji Guangdong, na južnoj kineskoj obali. Značaj kantonskog leži i u tome što ima status zvaničnog jezika u Hong Kongu. Iz kantonskog su se razvila i specifična slova koja se koriste u neformalnim prilikama i za lakše sadržaje poput stranica štampe posvećene zabavi. Često se ne mogu pronaći u rečnicima i postoje paralelno sa zvaničnim znacima nastalim iz mandarinskog. Uz to, kantonski znaci se koriste na internetu.

Da bi kineski postao bliži Evropljanima i ljudima sa američkog kontinenta, stvoren je pinjin, sistem koji teži da pomoću latinice prenese zvuke mandarinskog govora. Najveći deo posla završen je 1892. godine.

U kineskom nema usklađenosti pojedinih vrsta reči, nema glagolskih vremena ni gramatičkog broja. Veruje se da su najbitniji kineski dijalekti nastali u između 8. i 3. veka stare ere. Mandarinski, zbog zvaničnog statusa, uče i govornici drugih dijalekata ( jezika ). Naravno reč je o standardizovanom mandarinskom u Kini i na Tajvanu. U Kini postoje i drugi mandarinski dijalekti.

Drugi po broju govornika je vu, kojim govori približno 80 miliona ljudi. Govori se u provinciji Jiangsu, na istočnoj kineskoj obali, južno od reke Jangce.

Haka je specifičan dijalekat. Govori se na jugu zemlje i u većem broju provincija a ima i puno lokalnih varijanti. Haka je maternji jezik za 35 miliona ljudi. Za etničku zajednicu Haka smatra se da pripada Han narodu. Danas žive na jugoistoku zemlje.

Korejski jezik je zajednički za obe Koreje. Za razliku od Japanaca i Kineza, Koreanci imaju znatno manje dijalektalnih razlika a govornici različitih dijalekata mogu da se razumeju. Izuzetak je provincija Jejudo, na ostrvi Jeju. I kod njih je standardni književni jezik modelovan po uzoru na prestonički u Seulu.

Za nastanak koreanskog pisma hangul zaslužan je jedan od najvećih vladara tog naroda Sedžong Veliki koji je u 15. veku uspeo da osmisli novih 28 slova, koja su i siromašniji mogli da uče. Time je zamenio ranije pisanje kineskih slova koja su bila vrlo složena i nemušto su usklađivana sa korejskim. Kralj Sedžong je, pored kineskog, imao u vidu i mongolsko i ujgursko pismo pri osmišljavanju novog korejskog sistema. Hangul ima deset vokala i četrnaest suglasnika. Korejski koristi 70 miliona ljugi, od čega 5 miliona izvan korejskog poluostrva. Smatra se da pripada altajskoj grupi.

Kraljevstvo Sila je ujedinilo u 7. veku čitavo poluostrvo savladavši dve rivalske kraljevine. Pre toga govorile su se dve grupe jezika. Jedna je bila severna, bujeo. Drugi su spadali u Han grupu. Kraljevstvo Sila je prekinulo šarolikost nametnuvši svoj jezik kao dominantan.

O. Klajn