MEDICINA

Pripremila: G.T.

Prof. dr Mirsanda Stanić

Insulin i starenje
Master hormon – glavni krivac

Iako je u stalnom sadejstvu sa gotovo svim drugim hormonima ljudskog organizma, jedan jedini hormon, insulin, može se smatrati najodgovornijim za pojavu dijabetesa i gojaznosti, raznih oblika kancera, Alchajmerove bolesti, sindroma policističnih jajnika, osteoporoze, ubrzanog starenja...

Prof. dr Mirsanda Stanić

Insulin je jedan od retkih “ centralnih ” hormona koji, sadejstvujući sa gotovo svim ostalim, kontroliše sve metaboličke i fiziološke procese i ima najjači uticaj na svaku ćeliju ljudskog organizma. Sa druge strane, prevelika količina insulina u krvi - hiperinsulinemija - uzrokuje mnoga oboljenja, od dijabetesa i gojaznosti, preko kardiovaskularnih i koronarnih, do kancera, Alchajmerove bolesti, sindroma policističnih jajnika, osteoporoze, ubrzanog starenja... Prof. dr Mirsanda Stanić, molekularni biolog i ginekolog - akušer Instituta za humanu genetiku Medicinskog fakulteta u Beogradu, o njemu govori kao o “ master ” hormonu.

Nastanak dijabetesa

Insulin - proizvod pankreasa - omogućava ulazak šećera iz cirkulacije u telesne ćelije. Kao i drugi hormoni, deluje dvojako, i genomskim i biohemijskim putem, sa značajnim anaboličkim efektom : podstiče proliferaciju ćelija, štiti ih od ćelijske smrti ne dozvoljavajući da im opadne energetski nivo, ili ih, obrnuto, uvodi u ćelijsku smrt zbog preteranog metaboličkog rada ; odgovoran je za lučenje brojnih citokina, čime bitno menja imunitet i imune reakcije ; pojačava remodelovanje tkiva i organa ; povećava zadržavanje soli na nivou bubrega ; pomaže rast kancerski promenjenih tkiva...

Kad normalna količina insulina ne može da obezbedi ulazak šećera u ćelije, ili kad insulina nema dovoljno, šećer u krvotoku raste i nastaje “ klasična ” šećerna bolest. Ali, ako su ćelije rezistentne na unos šećera pa pankreas luči više insulina kako bi ovaj obavio svoju funkciju, posledica je hiperinsulinemija. Ona može da traje dugo, iscrpljujući pankreas, ali ne sasvim - tada govorimo o dijabetesu tipa II.

Uloga u kancerogenezi

Glavni kancerogeni efekat insulina ispoljava se preko insulinskih receptora kojih na kancerskim ćelijama ima deset puta više nego na normalnim, što im omogućava ubrzan rast i deobu. Kancerske ćelije debelog creva, endometrijuma, pankreasa i prostate izgleda da su posebno osetljive na insulin, a pretpostavlja se da kanceri dojke imaju specifične fetalne insulinske receptore, ultrasenzitivne na insulin. Insulin deluje i na steroidne hormone (estrogen, testosteron i glukokortikoide), a oni povratno na iste ćelije, tako da sve normalne fiziološke hormonske interreakcije u organizmu u nenormalim uslovima izazivaju nenormalan, patološki odgovor, pa i u kancerskim ćelijama.

I genomski i negenomski mehanizmi u kancerskim ćelijama se bitno menjaju. Ta činjenica ide u prilog takozvanoj hormonskoj terapiji protiv raka - po vađenja tumora, određuju se receptori kancerskih ćelija i, antihormonskom terapijom, blokiraju oni koji stimulišu njen rast i deobu. Što je veći broj receptora na malignoj ćeliji, to je uspešnija antihormonska terapija koja je, inače, na Zapadu obavezan deo borbe protiv malignih bolesti.

Kardiovaskularna oboljenja

Pored visokog nivoa šećera u krvi, i visok nivo insulina oštećuje krvne sudove. Kao vrlo “ korozivan ”, posebno ugrožava endotel koji oblaže unutrašnjost krvnog suda. Izaziva i rast triglicerida i štetnog LDL holesterola, a povećava i adhezivnost krvnih ćelija, čime širi rizik stvaranja ugrušaka - potencijalne blokade krvnih sudova, srčanih i moždanih udara i tromboembolije. Hiperinsulinemija je, naglašava dr Stanić, najbolji predskazatelj srčanog udara ili šloga, mnogo bolji od svih ostalih parametara ponaosob, posebno kod mlađih osoba.

Balans hormona obezbeđuje homeostazu organizma - svi su veoma važni ali je, kad je o razvoju kardiovaskulnih bolesti reč, posebno zanimljivo sadejstvo insulina i polnih hormona (ženskih : estrogena i progesterona, i muškog testosterona). I danas se postavlja pitanje : da li insulinska rezistencija izaziva hipertenziju ili obrnuto, ili je oboje netačno? Da li aktivacija simpatičkog nervnog sistema (SNS) uzrokuje i jedno i drugo, ili je aktivacija SNS uzrokovana ćelijskom rezistencijom, ili možda angiotenzin II (hormon koji primarno reguliše krvni pritisak) uzrokuje i hipertenziju i insulinsku rezistenciju? Adiponektin iz masnog tkiva blokira otpuštanje nitrit - oksida (NO) koji širi krvne sudove i time učestvuje u izazivanju hipertenzije. Kortizol, posebno njegove hronično povišene vrednosti (stres), hipertenziju izaziva, pretpostavlja se, upravo preko navedenih mehanizama. Estrogen relaksira krvne sudove preko NO, a progesteron preko mozga, delujući na benzodiazepinske receptore i izazivajući diurezu (gubitak tečnosti preko bubrega). Zato trudnice, i pored velikog zadržavanja tečnosti, retko imaju hipertenziju. Ali, kod već utemeljenog poremećaja prometa vode u organizmu, estrogen i testosteron zadržavaju tečnost i uzrokuju veći volumen vode u krvotoku.

Pošto se ne zna šta su kod hipertenzije uzroci a šta posledice, terapija se, konstatuje dr Stanić, svodi na traženje parametra najlakšeg za tretiranje. Kod gojaznog pacijenta sa hiperinsulinemijom i hipertenzijom, jedno od rešenja je angiotenzinska terapija udružena sa terapijom protiv ćelijske rezistencije, uz obavezno smanjenje težine i izbegavanje soli i šećera. Farmaceutski lek sam po sebi niti je dovoljan niti je dovoljno dobar, pa je odgovarajuća fizička aktivnost obavezni deo terapije.

Kroz duže vreme, hiperinsulinemija dovodi i do ateroskleroze, kao posebne komplikacija svih navedenih stanja - gojaznosti, hipertenzije, poremećenog imunog odgovora, itd. Primarni uzrok ateroskleroze je zapaljenjski proces. Insulin stimuliše zapaljenje kroz nekoliko mehanizama. Prigušujući zapaljenjske reakcije, estrogen i progesteron čuvaju krvne sudove, pa žene počinju da osećaju posledice insulinemije uglavnom sa opadanjem progesterona, ulaskom u pedesete, a naročito sa prestankom lučenja estrogena, u menopauzi. Uz inače nizak nivo testosterona, žene posle menopauze ubrzano stare, uz već pomenuta prateća stanja i bolesti. I osteoporoza, takođe insulin - zavisna bolest, deo je grupe procesa starenja organizma. U normalnim granicama, insulin je anabolik koji podržava normalno remodelovanje koštanog sistema, dok hiperinsulinemija ima suprotan efekt.

PCO sindrom

Sindrom policističnih jajnika (PCO) vodeći je uzrok steriliteta u (dobro uhranjenim) populacijama Zapada. Jedan od najčešćih uzroka PCO je visok nivo insulina što uslovljava previsok nivo polnih hormona, posebno estrogena, a to remeti regularan rast folikula, sazrevanje jajnih ćelija i sazrevanje endometrijuma materice. Ukoliko postoji i genetska predispozicija prema hiperandrogenizmu, i on će se razviti. U takvim slučajevima, terapija je davanje lekova za smanjenje insulinske rezistencije i uspostavljanje hormonske cikličnosti. Kontraceptivi nisu pogodni kao “lek” jer pojačavaju ili hiperandrogenizam ili ćelijsku rezistenciju, a suprimuju cikličnost (odnedavno je na tržištu kontraceptiv koji navodno ne stimuliše ćelijsku rezistenciju). Ni prirodni polni hormoni ne mogu da utiču na policistične jajnike, napominje dr Stanić. Hormonalna hiperstimulacija jajnika u IVF (in vitro fertilizacija) programu samo pogoršava PCO sindrom, a pošto ga može uzrokovati i prava hormonalno - receptorska disregulacija uslovljena genetskim faktorima, takav oblik bolesti je u ovom momentu rezistentan na svaku terapiju.

Alchajmerova bolest

Mozak za svoje energetske potrebe ne koristi ni proteine ni masti, već isključivo glukozu, trošeći čak 60 odsto ukupnog telesnog šećera. Moždane ćelije zadužene za pamćenje i učenje imaju mnogo insulinskih receptora, što je neobično jer se one ne regenerišu (ne dele se), ali i razumljivo jer je šećer jedini energent ćelija mozga. Brz porast insulina poboljšava memoriju i ukupno učenje - s padom insulina opadaju i moždane funkcije. Kad je o Alchajmerovoj bolesti reč, dr Stanić podseća na činjenicu da osnovu najvećeg broja hiperinsulinemija čini ćelijska rezistencija na unos šećera, koja se inače razvija i sa godinama - što je osoba starija, veća je verovatnoća da je razvila ćelijsku rezistenciju. Tada dolazi do paradoksalne insulinske reakcije : više insulina u krvotoku (zbog insulinske rezistencije) znači manje insulina u mozgu, a jedna od glavnih hipoteza jeste da sitni moždani krvni sudovi najviše stradaju od korozivne hiperinsulinemije. Sa smanjenjem ćelijske propustljivosti insulina i šećera, ćelije “ gladne ” šećera ubrzano umiru apoptozom.

Ovo su najverovatniji uslovi za razvoj Alchajmerove bolesti, Parkinsonizma i drugih degenerativnih bolesti mozga, kaže dr Stanić, jer, šta god da je stvarni uzrok, dodatak insulina olakšava bolest. Sličan efekat pokazao je i estrogen, iako u manjoj meri, verovatno čuvajući krvne sudove od korozivnog dejstva insulina. Neke studije sugerišu da nivoi HDL holesterola blizu gornje granice normale takođe mogu da očuvaju krvne sudove, ako su i drugi biohemijski faktori normalni, posebno inflamatorni.

Ubrzano starenje

Istraživanja su pokazala da stogodišnjaci različitih fenotipskih profila imaju nešto zajedničko : tokom celog života relativno nizak šećer u krvi, nizak insulin, relativno nizak kortizol, normalan nivo tiroksina, relativno visok nivo hormona rasta, i nižeg su rasta.

Insulin i steroidni hormoni deluju na različite fiziološke procese sličnim mehanizmima : sadejstvuju u ćeliji i sa transkripcionim faktorima, stimulišući sintezu specifičnih proteina (delovanje preko gena), čija posledica može da bude produženje života. Ceo spektar hormona određuje dužinu ćelijskog ciklusa, proliferaciju ili umiranje ćelija, regeneraciju tkiva, aktivaciju matičnih ćelija... Kod osoba od tridesete pa nadalje, oni treba da budu up - regulisani, pa se nameće pitanje : kako up - regulisati i / ili supstituisati sve hormone, kako regulisati da se svi sintetišu u optimalnim dozama? Odgovor se nameće sam po sebi, kaže dr Mirsanda Stanić, jer svi organski sistemi uglavnom rade po principu “ svi za jednog, jedan za sve ”. To se odnosi i na insulin, preko koga se može kontrolisati sinteza i efikasnost drugih hormona, i vice versa. Drugim rečima, držanje insulina pod finom kontrolom obezbeđuje homeostazu svih mehanizama vezanim za njega. Produženje života jedne osobe zahtevalo bi, prema dr Stanić, fino regulisanje ekspresije kombinacije gena zaduženih za starenje (što je još nemoguće), kombinovano sa zdravim životnim navikama vezanim za spavanje, ishranu, fizičke aktivnosti i upotrebu lekova.

Terapija hiperinsulinemije

Stil života ima odlučujuću ulogu u razvoju hiperinsulinemije, tako da čak i osobe kod kojih je ona genetički determinisana mogu znatno da je “ odlože ”. Svaka osoba ima svoju “ specifičnu težinu ” pri kojoj metabolizam iz balansa (homeostaze) prelazi na “ patološki ” režim pa ponekad gubitak samo nekoliko kilograma može da znači razliku između zdravlja i bolesti. Fizička aktivnost, posebno mišićnih grupa sedalne regije i nogu, ističe dr Stanić, značajno doprinosi boljem sagorevanju šećera, pa time i ćelijskoj senzitivnosti.

Insulin se različito luči za vreme jela i između obroka. Dva sata od uzimanja obroka sa dosta šećera i ugljenih hidrata, normalne vrednosti insulina rastu i do blizu 30 IJ, a za vreme varenja hrane rastu i normalne doze šećera u krvi. Drugim rečima, u vreme obroka, vrednosti šećera i insulina rastu do granice normale. Ali ono što nije normalno to je da je savremeni čovek 24 sata dnevno izložen povišenom šećeru i insulinu, jer nije “ uobročen ” - između obroka pije sok, gricka slatkiš, jede voće, pije kafu... Prema oceni dr Stanić, osobi sa normalnom insulinemijom nisu potrebna više od dva obroka dnevno, između kojih ne treba da uzima apsolutno ništa. U suprotnom, organizam pati od preteranog “ rada ” na šećeru i insulinu - trpi kao da ima dijabetes tipa II - i mnogo brže razvija ćelijsku rezistenciju i hiperinsulinemiju.

Gojaznost je u direktnoj vezi sa unosom kalorija, nivoom triglicerida i LDL holesterola u krvi, visokim insulinom “ našte srca ”. Svakodnevni, povećan unos šećera i drugih karbohidrata nezavisan je faktor rizika za sva ona oboljenja koje uzrokuje hiperglikemija - isti faktor rizika za pojavu bolesti koje se javljaju kao posledica insulinske deficijencije ili hipersekrecije.

Postoje brojni lekovi za kontrolu nivoa insulina, ali se oni koriste samo u slučajevima kad prirodni načini ne mogu da regulišu sekundarni šećer ili hiperinsulinemiju.

G.T.