MUMIJE

Pripremila: M.J.

Dugovečnost tela

Kraj dolazi po svakoga i potom sledi raspadanje. S vremena na vreme, nešto - bilo to slučajno ili namerno zadržava raspadanje i telo postaje mumija. Ljudi su fascinirani „živim mrtvacima”, mada se ne zna tačno kako se ova tela održavaju. Postoje stvari koje su poznate (zamrzavanje, sušenje i hemikalije koje sprečavaju bakterije i ljudske enzime da razgrađuju tkivo) ali precizniji detalji otkrivaju se tek sada, zahvaljujući nekolicini upornih istraživača

Primer egipatskih mumija ukazuje da je ključ u dehidrataciji, procesu lišavanja bakterija vode. Egipćani su čuvali tajnu tog metoda za sebe, tako da arheolozi ni danas nisu sigurni u postupak mumifikacije. Da bi proverio da li su stari istoričari izostavili neke bitne detalje, egiptolog sa Univerziteta Long Ajlend, SAD, Bob Brajer rešio je da napravi mumiju po drevnim uputstvima. Sa svojim kolegom Ronom Vejdom, sa Univerziteta Merilend, otpočeo je da radi na telu jednog starijeg čoveka iz Baltimora koji je zaveštao svoje telo nauci, 1994. godine.

Prateći opise grčkih istoričara Herodota i drugih, izvadili su iz tela mozak i unutrašnje organe, a potom ispunili telesnu šupljinu vrećama natrona, mešavinom soli i natrijum-karbonata i bikarbonata, koje je Brajer iskopao u Egiptu zarad istorijske tačnosti. Potom su čitavo telo prekrili gomilom ove mešavine težine 264 kg i stavili ga u vrelu suvu prostoriju u kojoj je provelo 35 dana.

Kada su, po isteku 35 dana, ponovo ušli u istu prostoriju, nije ih dočekao nesnosan smrad, a otkrili su i da se telo osušilo. Naučnici su bili iznenađeni jer su prvi put bili u prilici da posmatraju mumiju. Iznenadila ih je činjenica da je telo pred njima bilo kao i mumije stare tri hiljade godina. Natron je upio više od pola težine tela u vodi.

Pošto su pažljivo ispitali telo, naučnici su ga premazali uljem i ispunili šupljinu začinima i piljevinom. Potom su ga umotali u platno, što su Egipćani radili da bi sačuvali telo od insekata i učinili da izgleda punije. Od kada su je napravili, njihova mumija ne pokazuje znake oštećenja, što nagoveštava da je prosta dehidratacija od ključne važnosti za mumificiranje. Mada, možda i nije tako...

Potapanje kao odgovor?

Pretpostavlja se da nanošenje ulja i voska na površinu tela ima ključnu ulogu. Grobnice su vlažna mesta. Moguće je da su Egipćani otkrili da se telo ponovo rehidrira ako se ne preduzmu koraci da se telo učini otpornim na vodu i bakterije.

Druga dva naučnika ispitivali su hemijski sastav slojeva kojima je premazano 13 mumija. Kod svake, osim one najslabije očuvane, pronašli su tragove smole ili pčelinjeg voska, za koje je poznato da inhibiraju rast bakterija. Većina je sadržavala i biljna ulja, koja spontano stvaraju zaštitni sloj. Naučnici smatraju da ovi slojevi čine da se mumija sačuva više vekova.

Egipćani su bez sumnje usavršili veštinu mumificiranja, mada mumije mogu nastajati i bez ljudske intervencije. Dešava se da se telo, ubrzo posle smrti, zamrzne i ostane u tom stanju u dubini nekog glečera. Ukoliko su zaštićena od vetrova, takva tela mogu ostati vekovima gotovo savršeno očuvana. Međutim, češće se dešava da gube vodu putem sublimacije, što je oblik prirodnog zamrzavanja i sušenja koji može oduzeti skoro tri četvrtine prvobitne težine tela. Svako otapanje i ponovno zamrzavanje pre nego što se završi sušenje upropašćava strukture ćelija.

U ovu grupu spadaju i tela iz močvarnog tla. Kako su ostala očuvana, donekle je misterija. Odgovor nije jednostavan jer tela variraju u stepenu očuvanosti. U ovakvom vodenom grobu, ledenom i bez kiseonika, raspadanje je daleko sporije nego u slučaju tela zakopanog u suvoj zemlji.

Potapanje, očigledno, igra vodeću ulogu u stvaranju ovih mumija. Malo je bakterija ili drugih razgrađivača koji mogu preživeti u hladnoj vodi siromašnoj kiseonikom, mada u pojedinim močvarama ima i egzotičnijeg konzervansa. Reč je o sfagnanu, neobično složenom šećeru koji se nalazi u mahovini. Molekul ovog šećera deaktivira enzime i predstavlja veoma efikasno sredstvo za konzervaciju. Takođe, smatra se da sfagnan ima ulogu u stvaranju klasičnog izgleda tela mumija. Koža ogrubi i potamni. Tamnjenje kože se inače vrši korišćenjem formaldehida koji povezuje proteine, a čini se da i sfagnan čini upravo to.

Očigledno je da mumije još uvek čuvaju svoje tajne.

M.J.