MEDICINA

Pripremila: G.T.

Prof. dr sci. Miloš Nikoloć

Lek za loše raspoloženje ?
Antidepresivi

Kvalitet života direktno zavisi od raspoloženja, pre svega psihološkog pa onda i telesnog stanja. Drugim rečima, svi smo iskusili ovu povezanost i znamo da se ne možemo ni telesno dobro osećati ako smo psihički loše, čak da počinjemo telesno da poboljevamo ako se dugo osećamo psihički loše.

Velike svetske farmaceutske kuće u stalnoj su i sve intenzivnijoj potrazi za što boljim antidepresivom, sa što bržim i efikasnijim delovanjem. O dometima tih traganja govori prim. dr sci. Vladimir Diligenski, neuropsihijatar, načelnik Odeljenja za kliničku psihijatriju sa psihofarmakološkom jedinicom beogradskog KBC «Dragiša Mišović», koje redovno učestvuje u velikim svetskim istraživanjima novih medikamenata

Depresija je onaj već uobičajen termin kojim se i u svakodnevnom životu opisuje loše raspoloženje - bezvoljnost, prateća nesanica, loš apetit i sledstveni gubitak telesne težine, uz ideje autodestrukcije - a medicina je ubraja u grupu poremećaja raspoloženja. Bolest je onesposobljavajuća, od velikog uticaja na radni kapacitet, porodični i društveni život. Narušava opšte zdravlje i sposobnost da se uživa u životu.

( Ne ) efikasni lekovi

Primarijus dr sci Vladimir Diligenski, načelnik Odeljenja za kliničku psihijatriju sa psihofarmakološkom jedinicom beogradskog KBC «Dragiša Mišović», ovome dodaje da su depresije po raširenosti u samom vrhu liste svih postojećih oboljenja, da su uvek aktuelan zdravstveni problem, te da je lečenje depresije problem globalnih razmera. Prema troškovima lečenja, u direktnom i indirektnom smislu, u samom su vrhu, odmah iza kardiovaskularnih bolesti. Zbog današnjeg načina i tempa života, gotovo da je sav zapadni svet u lakoj ili težoj depresiji, pa je i upotreba antidepresiva enormno velika i široka, napominje dr Diligenski, jedan od naših najpozvanijih stručnjaka u oblasti psihofarmakologije, budući da je kliničko odeljenje koje on vodi učesnik brojnih svetskih istraživanja novih medikamenata protiv depresije.

Nije tajna da postoji veliki komercijalni interes farmakološke industrije da razvije dobar i efikasan antidepresiv jer bi za takav lek, sudeći prema već pomenutim činjenicama, imala zaista ogromno tržište. Štaviše, antidepresivima se, kako objašnjava dr Diligenski, ne leče samo depresije nego i anksiozna stanja kao što su panični poremećaji, socijalne fobije, posttraumatski stresni sindrom, opsesivno kompulzivni poremećaj. Psihijatri ponekad pribegavaju upotrebi antidepresiva i kod psihoza, jer oni i kod shizofrenije daju određene rezultate, pogotovu na negativne znake shizofrenije. Problem je, međutim, u tome što su i najbolji postojeći medikamenti za lečenje depresije nedovoljno efikasni, spori u nastupu dejstva i, što je najnepoželjnije, imaju dosta sporednih efekata.

Dugotrajna terapija

Danas se u kliničkoj praksi koriste takozvani triciklični i tetraciklični klasični antidepresivi. Osim klasičnih medikamenata, preporučuju se i takozvani SSRI ( selective serotonin reuptake inhibitors ), koji selektivno blokiraju ponovno skladištenje serotonina, NSRI ( noradrenergički i serotonergički, takozvani mešoviti antidepresivi ), koji imaju i noradrenergičko i serotonergičko dejstvo. Ove grupe lekova nastale su « unapređivanjem » bazičnih antidepresiva i ciljano su dizajnirani kako bi delovali na povećanje serotonina i noradrenalina, što je i glavni razlog njihove dobre podnošljivosti.

Tolerabilnost antidepresiva je jako bitna, ističe dr Diligenski, uz napomenu da se čak i kod SSRI javlja problem saradnje pacijenta jer oni, na početku uzimanja, iako u kratkom trajanju, skoro redovno izazivaju mučninu, osećanje unutrašnje napetosti i glavobolju u vidu tištanja. Tad za neuropsihijatre nastaju terapijski problemi zato što oko deset odsto pacijenata gotovo odmah prekidaju sa uzimanjem leka koji bi minimalno trebalo da se primenjuje dva meseca, a prve efekte daje tek posle tri nedelje uzimanja. Antidepresivi su, naime, medikamenti koji se relativno dugo uzimaju, od šest meseci do dve godine, za lečenje iole ozbiljnije depresije, na primer. Kad i kako ukinuti lek je posebno umeće zato što treba sprečiti povratak simptoma, naročito u slučajevima depresivnih poremećaja sa naslednom osnovom.

Depresija je, između ostalog, i glavni faktor rizika za suicid, jer je depresivno nepaspoloženje gotovo redovno praćeno idejama autodestrukcije, pitanjem « zašto ja postojim » i slično, što je ono što najviše plaši terapeuta i što se najteže terapijski kontroliše. Nijedan od postojećih antidepresiva nema značajnije dejstvo na suicidalnost, a nešto bolji efekat pripisuje se samo jednom antipsihotiku ( Clozapine ), pa dr Diligenski zaključuje da neuropsihijatrija ne raspolaže pravim lekom za depresivnog pacijenta sa samoubilačkim idejama. Uz psihoterapiju se, zato, sa suicidalnim pacijentom pravi ugovor da ne diže ruku na sebe, a porodica se alarmira da ga čuva. Nisu, međutim, retki slučajevi realizacije suicida baš u tim početnim fazama lečenja, jer se posle uzimanja antidepresiva, s pojavom prvih znakova poboljšanja, pacijentu vraća i energija koja mu je ranije nedostajala za pokušaj samoubistva. Na početku terapije je zato neophodno često viđati pacijenta, pri čemu se posebna pažnja poklanja psihoterapijskom delovanju, upravo zbog mogućeg suicida, o čemu se obaveštava i rodbina.

Istraživanja na dobrom tragu

Velike farmaceutske kuće su u stalnoj i sve intenzivnijoj potrazi za što boljim antidepresivom i sa što bržim i efikasnijim delovanjem pa u istraživanja na svim poljima ulažu ogromna sredstva. Novost u tom traganju su antidepresivi koji deluju na takozvane neurokininske receptore i druge neurotransmiterske sisteme u mozgu. Kroz istraživanja se, na primer, pokazalo da preparat « mifepriston », koji se inače koristi kao kontraceptivno sredstvo za « dan posle », ima izvanredan antidepresivni efekt. Dr Diligenski potvrđuje da i sam ima izvanredno kliničko iskustvo sa ovim kontraceptivom, zahvaljujući činjenici da je i njegovo odeljenje učestvovalo u terapijskom testiranju pomenutog preparata. « Mifepriston » je, dodaje naš sagovornik, pokazao brze i izuzetne antidepresivne efekte, bez ikakvih telesnih ili opštih zdravstvenih posledica, i to je svakako lek koji daje nadu da bi u skorijoj budućnosti lečenje depresije moglo biti znatno unapređeno. Treba, međutim, imati na umu da ovaj lek još nije registrovan za te indikacije.

Teški oblici depresije su naročit terapijski problem, ali se ipak najteže leče takozvane bipolarne depresije. Savremena psihofarmakologija uporno traga za novim lekovima i u ovoj oblasti, i to sa zaista ohrabrujućim rezultatima. Sve do 1987. godine je izgledalo da je psihofarmakologija daleko od odgovora na bipolarnu depresiju. Pronalaskom „ fluoxetina “ napravljena je revolucija u antidepresivnoj terapiji, iako lečenje obično traje dugo ( kod rekurentnih depresija na zadovoljavajucoj terapiji treba ostati i više od pet godina ). Dr Diligenski podseća da nema pravog uspeha ukoliko se pacijentu prilazi samo lekovima. Za dobar i trajniji ishod lečenja neophodan je i psihoterapijski pristup pa se svim pacijentima savetuje fizička aktivnost koja indirektno smanjuje napetost i popravlja raspoloženje. Bolest se znatno može ublažiti i takozvanom fototerapijom depresije - dužim boravkom u svetlim prostorijama i u podnebljima sa puno svetlosti.

G.T.