NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Akademik Milka Ivić, redovni profesor Novosadskog univerziteta u penziji

O jeziku i umu

Gostujući profesor na Jelskom univerzitetu (SAD), 1961.

U životu i čitavoj naučnoj i nastavničkoj karijeri Milke Ivić (rođene Jovanović, Beograd, 1923) ništa nije bilo slučajno a još manje pogrešno pa anegdotski zvuči priča koju smo davno pročitali u Književnoj reči da je u lingvistiku „ušla“ slučajno i „to na pogrešna vrata“. Kao student prve godine književnosti, veli narator, ona je jednog dana došla na predavanje ali nije mogla da nađe učionicu naznačenu u rasporedu i kolege su joj, da bi se našalili, otvorili najbliža vrata i za njom ih zatvorili. Brzo je shvatila da je na času vežbanja koji je profesor Aleksandar Belić držao sa studentima četvrte godine. Zapazivši je po tome „što sve razume a ništa ne zna“, profesor je posle časa uputio da se sa studija književnosti „prepiše“ na lingvistiku.

Belićeva podrška

Imati u tim „čudnim poratnim godinama“ podršku i zaštitu profesora koji je bio autoritet u nauci o jeziku, govorila je kasnije, značilo je „Božji blagoslov“. U „dragom sećanju“ ostali su joj i druga „gospoda profesori“ - Kiril Taranovski, Petar Kolendić, Dragoljub Pavlović, lektor ruskog jezika Petar Mitropan, ali profesor Belić („uzor, u toliko mnogo, u toliko raznih prilika, i tako neopozivo uzor!“) najviše je zadužio. Zbog studija je upoznala Pavla koji je, još nedemobilsan, bio upisan na istu grupu. Pavlov otac Aleksa Ivić, prijatelj njenog oca, zamolio je da ga obaveštava o predavanjima i šta bi iz kog predmeta trebalo da uči. Milka je molbu prihvatila, a kad su se prvi put sreli „ljubav se javila“. Ova dva događaja su zauvek sjedinila njen privatni i naučni život. Stvorila je veliko naučno ime i pri tom ostala žena. Zuzana Topolinjska kaže „najženstvenija naučnica“ koju poznaje („Ja sam lično tek nakon susreta sa Milkom počela da verujem i definitvino posle poverovala u mogućnost da se istodobno bude i žena i naučnik“).

Pogrešili su i roditelji (otac Radoje je bio državni savetnik, doktor parva, majka Svetlana ćerka pesnika Vojislava Ilića) i nastavnici u gimnaziji kada su proricali da je književnost njena vokacija. Milku je već tada privlačio čarobni „problemski svet“. U starijim razredima pasionirano je, veli, učila latinski, zbog samog latinskog („izgledao mi je nekako ‘logičan' jezik“) i zbog profesora Ide Dimitrijević, koja je umela da izloži problem i podstakne učenike da ga sami reše.

Kada je kao student umesto cipela s normalnim đonom, za šta joj je otac izdvojio novac, kupila Kurz vergleichende Grammatik Karla Brugmana, ona je već zakoračila u predvorje nauke. U zavodljiv lavirint jezičkih istraživanja ušla je seminarskim radom pre završnog ispita na fakultetu Jedno poređenje Vukovog jezika sa našim današnjim književnim jezikom i odmah izazvala „neviđeni tresak“ na Katedri za lingvistiku. Pre svega zaključkom da između ta dva jezika postoje bitne razlike, naročito na područjima sintakse i leksike. Neki od profesora, kada su pročitali rad, gotovo su je „linčovali“. Spasao je, veli, Belić. „Sa svojim neprikosnovenim autoritetom presudio je: jeste neverovatno da se mogla drznuti, ne pitajući nikoga, da dirne u tako osetljivu problematiku, ali je bar dokazala da ima glavu za nauku“.

Milka Ivić je kao diplomac, 1949. domaćoj lingvistici ukazala na novo polje proučavanja i na neophodnost izrade deskriptivne i normativne gramatike savremenog književnog jezika koji je „prevazišao okvire Vukovog vremena“. Rad je objavila tek kao docent u Matičinom Zborniku za filologiju i lingvistiku, 1957, a zatim uvrstila u knjigu O jeziku Vukovom i vukovskom (1990).

Knjiga o instrumentalu

Sa roditeljima u Vrnjačkoj Banji, 1930.

Milka Ivić je, po meri talenta, u svemu bila otmeno i odmereno „svoja“ - i kao predavač i autor, i kao naučnik i žena. Njena naučna intuicija je nikada nije izneverila. Radeći kao asistent u Institutu za srpski jezik, u neposrednom dodiru sa jezičkom građom za Rečnik SAN, Milka Ivić je zapazila neke neobične slučajeve upotrebe instrumentala i rešila da o značenjima tog padeža u našem jeziku napiše doktorsku disertaciju. Belić je smatrao da je to „suviše težak zadatak“ za početnike i predložio da njena disertacija bude posvećena padežima s predlozima.

Razmišljala sam: od mene se očekuje pouzdanost deskripcije, a mene srce vuče da se udubim u semantičke probleme - kaže. Ostala je pri svom izboru iako je prijavljen naslov disertacije Belić stilizovao. Bez „čvrsto postavljene metode analize, potpuno lišena saveta mentora, čak – krišom od njega“, sećala se kasnije te važne epizode, „krčila sam stopu po stopu dotle neistražene sintaksičko-semantičke oblasti. Uz sebe sam imala samo jedno, ali dragoceno: Pavlovo (kritičko) savezništvo“.

Kada je posle tri godine predala ukoričeni primerak završene disertacije Značenja srpskohrvatskog instrumentala i njihov razvoj (sintaksičko-semantička studija), Belić je, zbunjen, „ledenim glasom izgovorio nekoliko oštrih reči“ na račun njene „drskosti“ pa nasumce počeo „prebirati pogledom po tekstu“. Sutradan je u kabinetu sačekao stojeći, ozaren nekom njoj „dotad nepoznatom toplinom“, sa disertacijom u rukama. „Pročitao sam je na dušak: celu sam je noć čitao, do četiri ujutru; iz ruku nisam mogao da je ispustim“, rekao je. Majstorski kandidat je matirao velemajstora. Disertacija je štampana u ediciji posebnih izdanja SAN 1954.

Ovaj događaj mnogo govori i o Aleksandru Beliću i o Milki Ivić. Imao je stari profesor dovoljno tolerancije da prihvati njen stav a da ništa ne oduzme svom autoritetu, a Milka Ivić je, opet, bila toliko smela, ne ceneći ništa manje svog velikog učitelja, da ostane pri svom izboru i disertaciju uradi na najbolji mogući način. Otuda je i sama, kao nastavnik savremenog srpskog jezika i opšte lingvistike na Novosadskom univerzitetu (njeno i Pavlovo građansko poreklo nije bilo preporuka za Beogradski univerzitet) uvek bila „tolerantna prema drukčijem stavu“ i „imala razumevanje čak i za ono što se uvek nije moralo razumeti“ (D. Petrović).

U oblastima kojima se najviše bavi - nauka o srpskohrvatskom, odnosno srpskom jeziku (posebno gramatika i njena veza sa leksičkom semantikom) i teorijska lingvistika Milka Ivić je dostigla veće rezultate i od svojih prethodnika i od savremenika. Njeno naučno delo je problemski veoma bogato, a teorijski uvek sazvučno najnovijim i najbitnijim teorijskim idejama u lingvistici. Ono odslikava njen čudesan dar da uočava relevantne probleme tamo gde ih drugi ne primećuju. Šest knjiga Lingvističkih ogleda, koje su objavljene u prestižnoj biblioteci „XX vek“, predstavljaju problemsku panoramu nauke o srpskom jeziku, slavistike i opšte lingvistike tokom nekoliko poslednjih decenija „viđenu očima ličnosti koja je jedna od najmerodavnijih lingvista svoga vremena“ (P. Piper).

Milka Ivić „govori i piše jasno, jednostavno i lepo o stvarima koje niti su jasne niti su jednostavne, a lepim mogu postati tek onda ako i kada se zavole“, primećuje Zuzana Topolinjska. Opsednuti njenom tematikom, dodali bismo, one postaju lepe kada o njima govori i piše Milka Ivić. Svaki njen jezički ogled je estetski doživljaj prvog reda, kao Gogoljeve priče, sopoćanske freske ili platna Vermera iz Delfta.

Najprevođenije delo

O recepciji naučnih radova Milke Ivić u inostranstvu najbolje govori podatak da su Pravci u lingvistici naša najprevođenija lingvistička knjiga, ako ne i naša najprevođenija naučna knjiga. Pored deset izdanja na srpskom, izašlo je jedanaest stranih prevoda (broj piratskih izdanja niko ne zna), nedavno i prevod na arapskom. Svako izdanje je „presek aktuelnog znanja o jezičkoj nauci“. Toliko interesovanje u svetu za ovu knjigu leži u činjenici da ona govori o intenzivnom razvojnom tempu nauke o jeziku i da ništa slično nije postojalo ni na jednom jeziku ni kada se pojavila ni decenijama kasnije. Iz nje se bezmalo pola veka u raznim delovima sveta uči istorija opšte lingvistike.

Pravci su nastali tokom boravka autora u Njujorku 1960/61. godine a ugledali svetlo dana zalaganjem uglednog američkog slaviste Horacea Lunta u Ljubljani 1963, koji je prethodno s rukopisom otišao kod Kardelja. Knjigu je trebalo da izda Matica srpska.

Referat Milke Ivić Non-omissible determiners in Slavic Languages, pročitan na IX međunarodnom kongresu lingvista u SAD 1962, a publikovan u zborniku s kongresa 1964, američki lingvista Fred W. Householder je uneo u svoju antologiju teorijskih sintaksičkih studija koje su objavljene u Americi i Evropi od 1937. do 1969. godine. Na osnovu ovog teksta Milka Ivić je napisala srpsku verziju O slovenskim obaveznim determinatorima (Lingvistički ogledi, 1983).

U vreme kada je pisala o „obaveznim determinatorima“ Milka Ivić je držala predavanja u SAD i Japanu uporedo sa lingvistima kao što su Čarls Filmor i Noam Čomski. U međunarodnu Komisiju za gramatičku strukturu slovenskih jezika izabrana je na predlog Romana Jakobsona. Sa Jakobsonom je upoznao lično Aleksandar Belić. U Jakobsonu je imala izuzetnog poštovaoca i prijatelja. Roman Osipovič je 1968. šalje u Tokio u predavačku misiju, koja je bila sračunata da slušalačkoj publici „otkrije koliko su jezičku nauku u celini zadužili evropski sintaksičari i semantičari, posebno oni iz slovenskog sveta“ (Svetsko putovanje ideja Romana Jakobsona, 1996). Predavala je na najčuvenijim lingvističkim katedrama sveta.

Ime Milke Ivić i danas je u svetu sinonim za vrh srpske lingvistike. Pored Pravaca u lingvistici i više specijalnih teorija, iznetim u studijama o obaveznim determinatorima, o tipologiji priloga u srpskom jeziku ili o nazivima za boje u raznim jezicima, Milka Ivić je ponudila niz blistavih rešenja pojedinačnih sintaksičkih i semantičkih problema koja ostaju nezaobilazna u budućim istraživanjima, veli profesor Piper.

Jezik o nama

Katedra Matice srpske: predsedava Milka Ivić, govori Meša Selimović

Poslednjih desetak godina M. Ivić se najintenzivnije interesuje za probleme odnosa jezika i uma u teorijskom ključu kognitivne lingvistike; šta sve jezik „svojim otelotvorenjem može da otkrije o kognitivnim procesima“. Drugim rečima, proučava u kojoj meri su jezičke strukture uslovljene saznajnim strukturama, odnosno strukturom jezičkog uma ( O rečima 2005, Jezik o nama 2006). Peta knjiga ogleda ima karakterističan podnaslov Kognitivni, gramatički i kulturološki aspekti srpske leksike. U šestoj, njenu pažnju zaokuplja teorija antropocentrizma i aktuelna dominacija tzv. kognitivne stilistike, naučnog pravca „koji ide za tim da uspostavi najtešnju povezanost između saznanja do kojih dolaze, u svojim istraživačkim poduhvatima, lingvisti, proučavaoci književnosti i oni naučni pregaoci čija je najuža specijalnost uočavanje i tumačenje principa po kojima funkcioniše ljudski uma“.

Posle Pavlove smrti (1999), Milka Ivić je preuzela vođenje Akademijinih odbora za onomastiku i standardizaciju srpskog jezika, uz niz funkcija koje je već imala, članstvo u odborima Balkanološkog i Instituta za srpski jezik, redakcijama uglednih časopisa. Za naučno-istraživačke projekte, uredničke (Južnoslovenski filolog, Naš jezik) i redaktorske aktivnosti nema više vremena, ali neodoljiva potreba za naučnim radom ne napušta je ni u osamdeset petoj. U tišini njenog beogradskog stana, već četvrt veka je kako se oprostila od katedre i vratila u Beograd (za kojim je „potajno tugovala“), i matičnoj kući, Akademiji, u čije je redovno članstvo izabrana 1983 (kao i u nekoliko inostranih), pozne godine joj na dragocen način ulepšavaju Natalija, Emilija i već desetogodišnji Jovan, deca sina Aleksandra, matematičara, profesora Rudarsko-geološkog fakulteta i akademika.

U trećoj knjizi Ogleda (2000) Milke Ivić čitalac će naći i istorijskolingvistički članak „Godina 1847: prva sveska Glasnika Društva srpske slovesnosti“ (1999). U tom prvom broju Glasnika, podseća, objavljen je i Ustav Društva, preteče SANU, čija prva odredba glasi: „Poglavita cel ovoga društva jest obražavanje srpskog jezika i rasprostranjivanje nauke na srpskom jeziku“. Čitavo delo akademika Milka Ivić govori kako se tom cilju posvećeno i odgovorno služi neprestano osluškujući „hod lingvističke misli po svetu“.

Miloslav Rajković