PUTOPIS

Pripremio: Dragan Babović

OSTRVO FRUŠKA GORA

Ploveći sa obala Panonskog mora, boreći se sa morskim nemanima, dokopali smo se ostrva koje na horizonnu izgledaše kao riba, dugačka i blago grbava...

Ostrvo

Ovo bi bio naslov da je potrajalo more na ovim prostorima. Pre 25 miliona godina more je opasavalo ostrvo koje je i dan-danas u svoj svojoj lepoti pred nama, a more je isteklo. Sanja sada neke druge snove a Panoniju nam predade da na toj zemlji živimo. I da ne zaboravimo činjenicu da se sada nalazimo na dnu mora. Dokaza da smo na dnu mora ima u izobilju, peščara i fosilnih nalaza ima bezbroj, nađeno je 165 fosilnih ostataka raznih životinjskih vrsta. Ova sudbina uslovila je da se ovo ostrvo danas nazove refugijalna ostrvska planina. Planina se prostire na pravcu istok-zapad u dužini od 78 km i širini oko 14 km. Najviši vrh je na visini 539 m i zove se Crveni čot. Ostali deo planine je ispod 400 m nadmorske visine i formira istočni i zapadni plato. Planina je pokrivena izuzetnim šumama hrasta, bukve, topole, vrbe i , naravno, najpoznatije šumske vrste - lipe. Smatra se da se na Fruškoj gori nalazi najveća koncetracija lipe u Evropi. Planina ima, pored šuma, i prelepe pašnjake, livade i nadaleko čuvene nasade loze. Pored zverinja koje se uzgaja za lovni turizam, treba pomenuti divlju mačku koja je pravi domaćin na ovim prostorima. Tu su od životinja još: zečevi, fazani, orlovi, divlje svinje, srne, divlje patke...

Dunav

Elem, krenusmo da obiđemo naše ostrvce, sve u jednom danu. Tura je birana pažljivo i znalački. Prvo smo sleteli na obale Dunava, privezali naše plovilo i krenuli na ostrvo koje je dobilo ime po Frankima, odnosno Francuzima koji su u ove krajeve dovedeni da gaje lozu i da razvijaju vinogradarstvo i podrumarstvo - otuda reč Fruška. Njihov uticaj je i danas izuzetno snažan, to se može videti po obnavljanju starih i ustanovljavanju novih vinograda. Sremski Karlovci su pravo mesto za početak.

Bermet

Karlovci, naslonjeni u pribrežju Fruške gore, na obali moćnog Dunava, oduvek su bili urbana sredina vredna pažnje i pomena. Sa istorijskog aspekta, izuzetno značajno mesto. Ali, istorija će ovog puta biti u drugom planu, okrenućemo se našem individualnom doživljaju. U ranim jutarnjim satima krenuli smo u obilazak, naravno po našem nahođenju. Prvo smo otišli u vizitu kod gospodina Živanovića, ovdašnjeg domaćina koji ima divan podrum vina i bavi se proizvodnjom nekoliko vrsta vina, gde „bermet“ zauzima počasno mesto u ponudi.

Ovo piće zaslužuje svoj prostor u ponudi vinskih proizvoda sa punim pravom. „Bermet“ je pravljen oko I svetskog rata u većim količinama i bio je zastupljen na mnogim viđenijim dvorovima tadašnje Evrope; kuriozitet je činjenica da se „bermet“ iz Karlovaca našao na „Titaniku“ kao specijalitet iz ovih krajeva. Zbog izuzetne složenosti u proizvodnji, u jednom periodu XX veka nije ga bilo u ponudi delikatesa. Danas, nekoliko proizvođača iz Sremskih Karlovaca i gospodin Kovačević, iz Iriga, prihvatili su se starih recepata i uspešno obnovili priozvodnju ovog desertnog vina kojeg su između dva rata mogli da priušte samo državni činovnici, sveštenici i bogati trgovci. Dakle, evo šta je „bermet“ i kako se pravi: za početak potrebno je pribaviti dvadeset i više trava, svaka trava se otapa u čistoj lozovoj rakiji praveći materat, potrebno je crno vino i, naravno ...

Svaki proizvođač ima svoju recepturu za odnose raznih materata; na taj način formira se posebnost „bermeta“. Koristi se kao aperitiv a kažu da je izvrstan kao prateći napitak za slatke delicije. Služi se na sobnoj temperaturi i poseduje oko 17% alkohola.U Evropi se ništa slično ne proizvodi i to ga svrstava u biser enologije.

Med

Da li ste znali da se u ovom romantičnom mestu nalazi muzej meda? Smešten je u kući koja je sama za sebe eksponat, ona je tipičan predstavnik kuće prnjavorskog tipa sa tremom ili konkom i prostorijama u nizu. Lepe i interesantne slike nosimo iz muzeja zahvaljujući susretljivom i upućenom domaćinu koji je ujedno vlasnik i kustos muzeja meda. Med treba konzumirati sedam puta u toku dana ali tako što se kašićica (plastična ili drvena) meda koju ste sebi namenili podeli u otprilike sedam delova i nikako ne proguta nego se zadrži u ustima i kroz pljuvačne žlezde unese u organizam. Još je izneseno mnogo nama nepoznatih činjenica... ali, vreme je odmicalo i nestrpljenje da se dohvatimo Fruške gore je počelo da raste. Kroz centar Karlovaca smo brzim korakom protutnjali, jedva čekajući nastavak puta jer je još mnogo toga bilo pred nama.

Manastir

Držali smo se i dalje Dunava, uzvodno smo vozili do manastira Rakovac. Na ovom pribrežju i gustim šumama u periodo od XV do XVIII veka srpsko stanovništvo koje je bežalo pred najezdom Turaka formiralo je svoja duhovna staništa. Desetine manastira je ustanovljeno, danas ih je sačuvano 17, najpoznatiji su svakako Krušedol, Novo Hopovo i Fenek. Ovde se i danas čuvaju relikvije koje su vernici sa sobom donosili. Tu se danas čuvaju i mošti svetitelja i vrednosti iz toga vremena. U okviru manastirskih zidina, u teškim vremenima, zaštitu su dobijali srpski velikodostojnici i običan svet koji se sklanjao od raznih dušmana. Obišli smo manastir Rakovac, koji se dograđuje i upravo doprinosima vernika uspeva da izgradi konak. U manastiru se, pored vrednog mobilijara i relikvija, čuvaju i sećanja na skorašnju istoriju kada je ova teritorija bila pod neprijateljskom upravom. Zločini koje su sveštenici pretrpeli nemaju zaborava a oprost je individualna stvar; manastir je paljen i bombardovan i kao takav se kao feniks ponovo uzdigao da svetli u mračnim hodnicima istorije.

Šuma

Iz manastira smo krenuli u uspon koji se konačno počeo razvijati kao nešto nestvarno i neponovljivo. U početku smo išli starom stazom, odnosno putem koji je bio mestimično asfaltiran, šuma i urvine na sve strane. Šuma je već bila uveliko okićena najlepšom bojom, jesenjom. Sunce je pojačavalo utisak i isticalo kolorit. Nismo mogli pogled da odvojimo od eksplozije boja koje su se pred nama prostirale. A o kombinaciji crvene i jarko žute, prošarane sa bledo-zelenom bojom bršljana, mogu da govore moji fotografski pokušaji da predstavim marifetluk ove šume. Kretali smo se sporo preplićući međusobno poglede. Za dva-tri sata pešačenja, izbili smo na jednu čistinu koja je ujedno i raskrsnica lokalnih puteva. Naš cilj je banja Vrdnik. Ali, do banje ima još desetak kilometara i nekoliko atrakcija. Sa platoa sagledava se struktura planine, idealan teren za vožnju na dva točka – ukoliko, naravno, volite neprekidno goredoliranje. Krenuli smo ka Vrdniku i obišli ostatke turske kule, osmatračnice koja je u prilično devastiranom stanju. Turci nas nisu impresionirali ali sve vreme smo razmišljali kako su izgledali ovi predeli pod Rimljanima koji su ovde imali dve banje u kojima su se lečili legionari nakon bojeva. Erdevik i Vrdnik bili su i ostali banjska mesta. Približavajući se banji Vrdnik, veče se polako spuštalo na naša ramena. Imali smo još planova a to već nije bilo lako izdržati. Dakle, predvideli smo dva sata kupanja u bazenu hotela „Termal“ gde je temperatura vode oko 40 stepeni. U bazenu se potpuno opustite od dobranih kilometara u nogama. Hotel pruža još sadržaja za opuštanje...Verovatno je i to rimska tradicija.

Tamburaši

Kada smo u termalnoj vodi doveli sebe u stanje hibernacije, usledila je završna akcija. Ovaj naš put je kao torta a završna trešnja na torti je svakako odlazak u kafanu na ručak i nezaobilazne tamburaše. Ručak je čuveni ovdašnji gulaš sa kojim se malo šta može meriti. Gulaš je zalivao svako po svom nahođenju, ali vino ala domestos je dominiralo - i to belo.

Taman kada smo završili sa glavnim jelom, u salu su banuli kao po dogovoru tamburaši i u sav glas zapevali „Ej, kelneru, šta ima za večeru...” Urnebes je nastao istog trena. Smenjivale su se pesme jedna za drugom, opšta graja bila je nadjačana tamburicama i zajedničkom pesmom. Šarm koji su ispoljavali tamburaši bio je opojan za sve tako da se nije osetilo proticanje vremena. Ali, svemu dođe kraj pa i ovom danu.

Na svoje zaprepašćenje od dnevnih događaja, ni reč više nismo mogli da progovorimo putujući do obala Panonskog mora. Iskrcali smo se kod hrama Svetog Save i pošli svojim kućama bogatiji za jedno neobično iskustvo.

Tekst i fotografija: Dragan Babović