NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Dr Georg Džukić, naučni savetnik Instituta za biološka istraživanja u Beogradu
Balkan kolevka živog sveta Evrope

Kad se o istoriji herpetologije u Srba povede reč, ime Georg Džukić (Kovin, 1941) treba pominjati posle Stevana Bolkaija, Stanka Karamana i Milutina Radovanovića. I Rus Kiril Martino je ostavio vidnog traga ali se već pedesetih godina prošlog veka vratio u SSSR i tamo nastavio plodnu naučnu karijeru. Gde su oni stali, Georg Džukić je, po onoj Zmajevoj, produžio sa mnogostrukim uspehom: kao istraživač i pisac, učitelj naučnog podmlatka, rukovodilac odeljenja.

Dr Georg Džukić

Džukićev radni vek u nauci je istorija Odeljenja za evulucionu biologiju (ranije taksonomiju, biogeografiju i organsku evoluciju) u poslednjih četrdeset godina. Uporedo su se razvijali do visine na kojoj se danas nalaze. Dovoljno je otvoriti mejl i uveriti se kakav rejting dr Džukić i njegov tim za herpetologiju uživaju među asovima ove nauke u svetu.

U detinjstvu i dečaštvu, koje je proveo u rodnom Kovinu, mali Đorđe je pokazivao dva izrazita dara: za biologiju i sport, pre svega fudbal. Prvi put je, još kao dete, otišao na Crnu baru, blizu grada, ostatak napuštenog korita Dunava, danas zaštićeno područje. „Dugo sam posmatrao pijavice i bio očaran živim svetom koji je vrveo u ustajaloj vodi. Pijavice su u berbernicama još uvek korišćene za puštanje krvi kada sam ja bio dete. Potom sam sve češće išao u prirodu. Otac je isprva brinuo jer nisam znao da plivam, a kad sam proplivao, i još Dunav preplivao, nestale su njegove strepnje. U osmoj godini sam, pecajući, uhvatio prvu zmiju. Zbog jedne šarke na letovanju kod Ljiga, od vaspitačice sam dobio prve batine, a iz Kutnje Njive u Drobnjacima, moje postojbine, morao sam da se vratim kući čim je stricu rečeno da hvatam poskoke. Prema zmijama i reptilima nisam imao nikakvu odbojnost. Privlačila su me ta nepoznata, omržena i ugrožena stvorenja“, priča dr Džukić o prvim interesovanjima za batraho i hrepetofaunu.

Rođeni prirodnjak

Prokletije: staništa nove vrste guštera za nauku i faunu Evrope (Dinarolacerta montenegrina)	Bukumirsko jezero

Njegovo interesovanje za prirodu u kovinskoj nižoj gimnaziji s velikom ljubavlju je podsticala profesor biologije Jovanka Obradović. S najvećom radoznalošću je, kaže, čitao Domčev Biljinar; Bremov Život životinja sa čarobnim pričama o životinjskom svetu. Bilo je to štivo koje nije ispuštao iz ruku; čitao je romane Žila Verna, Kroz pustinju i prašumu Henrika Sjenkijeviča, knjige o vodozemcima, gmizavcima i pticama Jugoslavije. „To je uzbudljiva lektira za onog koga interesuje priroda, kao što je mene interesovala“, veli.Dok priča o tim davnim danima, ističe da je iz biologije uvek bio najbolji, i u nižoj i u višoj gimnaziji. Tu ni najboljim učenicima nije prepuštao primat. Na fakultetu je bio „odličan student koji je loše studirao, ali omiljen kod profesora“. Učestvovao je u naučnim projektima, kakav je bio iz fiziološke ekologije (tada u uzletu), koji je vodio prof. Maksim Todorović.

Medunarodna ekipa istraživača na rubu Deliblatske peščare

Što se fudbala tiče, igrao je tako dobro da su posmatrači mislili da je prvologaški igrač. U gimnazijskim danima Pavle Kiš, Pančevac, iz generacije čuvenih „Matekalovih beba“, nije započinjao utakmicu ako i Đorđe ne bi igrao. „Pavle i ja smo u školi bili najbolj iigrači. Bilo je to vreme igračkog stasavanja Djordja Geruma, Ace Krivošeja, Hiblovića, braće Lambi i mnogih drugih sa kojima su nam se često ukrštali fudbalski putovi. Ali, zvanične utakmice sam igrao samo za Radnički iz Kovina, kao neregistrovani igrač“, kaže. Na sreću srpske herpetologije, dar za biologiju nadjačao je talenat za fudbal, odbojku, stoni tenis.

Pečat detata jednog „informbirovca“ nosio je tokom čitavog školovanja. Kada je kao diplomirani biolog tražio posao u školi, na desetine molbi nije bilo odgovora. Mesta u kojima su ga oberučke prihvatali mogla su se naći samo na specijalnim kartama. Otići u bilo koje značilo je neku vrstu samoprogonstva. Mora da je i to imalo veze s nekadašnjom informbirovskom hajkom na oca. Ipak, proveo je jednu godinu s dnevnikom u ruci u selu Donja Rečica (kod Prokuplja). Samo lepe uspomene nosi iz te sredine, u kojoj je brzo stekao simpatije i uvažavanje đaka i meštana. Ali on je svoju budućnost video u nauci a ne u školi. Šezdeset osme, godine studentskih nemira širom Evrope, pa i na Beogradskom univerzitetu, primljen je na Institut za biološka istraživanja u Beogradu.

Ruska škola

„Imao sam sreću da dođem u jednu kreativnu sredinu, koja je „najviše ležala“ mojim interesovanjima. Na Institutu su dvojica Rusa, Sergije Matvejev i Boris Petrov, čuveni ornitolog i najveći srpski mamolog, davali osnovni pravac naučnom radu. Bili su potpuno različiti - Petrov čovek činjenica, Matvejev intuitivac, nenadmašan biogeograf. I danas se pozivamo na njegove rezultate u biogeografiji i ornitologiji. To je za mene imalo i dobrih i loših strana. Kao predstavnici ruske škole, obojica su zagovarali pristup: nije važno zvanje, važno je afirmisati se u svetu kao naučnik. Petrov je bio prošao kroz ruski sistem u kome je postojalo zvanje kandidat doktora nauka, s kojim se mogla dočekati penzija.Tako sam ja kasno i magistrirao i doktorirao.“

Iako je nasledio tada vodećeg srpskog i jugoslovenskog herpetologa Milutina Radovanovića, koji je stradao u avionskom udesu u Namibiji zajedno s članovima Nemačkog zoološkog društva, Georg Džukić je u nauci bio „sam sebi predak“. Profesor Petrov ga je jednog dana uveo u sobu u prizemlju današnjeg Instituta i učtivo, kako se inače ophodio prema svima, rekao: „Ovo je vaša soba, bavićete se vodozemcima i gmizavcima“ i izišao. Na stolu je bila samo knjiga akademika Radovanovića Vodozemci i gmizavci naše zemlje. „Uzeo sam knjigu u ruke i tužan pomislio: imaš samo jednu knjigu i ničiju podršku a nasleđuješ nekog ko je bio toliko čuven. Profesor Radovanović je bio individualac, nikakve kontakte nisam imao s njim u pogledu herepetologije. Krenuo sam sam, i od sebe. Mislim da sam tu nimalo običnu situaciju (u svetu postoje čitavi timovi, škole) prevladao zahvaljujući svome daru. Susret s prof. Savom Brelihom iz Ljubljane bio je moj prvi kontakt s nekim ko je imao iskustva u herepetologiji“.

U Institutu je vladala dobra praksa da se radovi početnika daju nekome na čitanje a onda se o njima diskutovalo („govorilo o slabostima a ne hvalilo“). Tako su mladi istraživači brže i lakše počinjali samostalno da pišu naučne rasprave. „Izgleda malo apsurdno da sam, dok nisam doktorirao, morao da imam dva puta više originalnih radova nego naučni savetnik. Uspevao sam zato što sam prošao tu kreativnu kritičku rusku školu, u kojoj je vladalo englesko načelo publish or perish (publikuj ili nestani). Često sam u to vreme podsećao neke kolege sa zvanjem da je Pančić, naš najveći prirodnjak, rodonačelnik svega što u biološkim disciplinama imamo, studirao dvanaest godina. Možete biti odličan student, imati zvanje, ali bez kreativnosti nema uspeha u nauci.“

Ako je na fudbalskom igralištu bio uigran tandem sa Pavlom Kišom, u Institutu već 28 godina radi s prof. Milošem Kalezićem. Počeo je sam, a danas je grupa za hereptologiju Instituta „Siniša Stanković“, po produkciji i dometima, među najjačim istraživačkim grupama u Srbiji. „To je rezultat našeg zajedničkog rada“, kaže. „Mnogo toga je postignuto zahvaljujući angažovanju prof. Kalezića koji, kad nešto počne, ne pušta iz ruku dok ne završi i objavi. Iz tog našeg jezgra izašlo je na desetine mladih naučnih istraživača, koji su se rasuli po svetu, i svi su uspešni.

Biološka raznovrsnost

Naučni radovi dr Georga Džukića su postali integralni deo globalnog znanja o batrahofauni i herpetofauni. Štampani su u najreferentnijim časopisima u zemljama koje nešto znače u ovoj multidisciplinarnoj oblasti, monografijama i atlasima. U poslednjem izdanju Atlasa vodozemaca i gmizavaca u Evropi (Atlas of Amphibians and Reptiles in Europe, Paris 2004) prihvaćeni su rezultati Džukićeve grupe između dva izdanja (primer: žabe češnjarke, drevne evropske i azijske vrste, poznate još iz miocena). Džukić je sa saradnicima uspeo da Srbiju i čitavo Balkansko poluostrvo, koje su uvek tretirali kao „jedinstveno područje“, afirmiše u svetskoj biološkoj nauci kao „vruću tačku“ biodiverziteta.

U monografiji Balkan Biodiversity:Pattern and process in the European Hotspot (Griffiths, H. I, B. Kryštufek, J. M. Reed eds.) Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, The Netherlands, autor je s M. Kalezićem poglavlja The Biodeversity of Amphibans and Reptiles in the Balkan Peninsula. Balkan, veli, odlikuje veliko bogatstvo vrsta – 104 (33 vodozemaca i 71 gmizavaca) a postoji, verovatno, i „jedan broj kriptotaksona“. Rekordan broj vrsta ima region Prokletija i susednih oblasti (tzv. „Jadranski trougao“, termin u tzv. «Pendulacionoj teoriji» nemačkog naučnika Simrotha), dok su vrstama najsiromašnije Peripanonija i Dobrudža. „Ako je Balkan 'vruća tačka' biološke raznovrsnosti Evrope, Prokletije su 'vruća tačka' biodiverziteta Balkana“, ističe ovaj vrsni poznavalac njegove batraho i herpetofaune, koje „imaju različito biogeografsko poreklo i veze s drugim oblastima“. Sa 24 endemske vrste Balkan je i centar endemizma u Evropi.

„Posebno valja istaći otkriće da je Balkan bio žarište specijacije unutar nekoliko taksonomskih grupa. Preko ovog prostora se odvijao značajan broj migracija vodozemaca i gmizavaca iz drugih zoogeografskih oblasti. U tim migracijama Balkan je bio most („dvosmerna magistrala“) između Evrope, Azije i Afrike. Srbija je, sa svojim središnjim položajem, mogla da primi deo faune istočnog porekla i vrste koje su došle sa zapada i severa Evrope. U vreme poslednjeg ledenog doba, na području Balkana je bilo bezbroj pribežišta u kojima su se životinje, u izolaciji, evolutivno menjale. Ilustrativan primer su veliki mrmoljci. Sve četiri vrste otkrivene u Evropi potiču iz Srbije, isto kao i planinski mrmoljci, među kojima i Mesotriton similis, koga smo pronašli na Vlasini. S obzirom da je miocenske starosti on je rodonačelnik roda Mesotriton (ranije Triturus alpestris). To znači da je Balkan mesto na kome nastaju ne samo pojedine vrste i niže svojte u taksonomskoj hijerarhiji nego i čitave grupe organizama.Istraživanja roda Mesotriton objavljena su u Molecular Phylogenetics and evolution (mart 2007). U vrtači Zlatarica kod Vrtovca u podgorini Stare planine nedavno je pronađen veliki mrmoljak Triturus karelinii arntzeni, nazvan prema vodećem holandskom poznavaocu mrmoljaka Arntzenu i opisan kao nova podvrsta.

Radovima Biodiverzitet vodozemaca i gmizavaca, s pregledom vrsta od međunarodnog značaja i Fauna Durmitora dr Džukić je sa svojom grupom upotpunio znanja o fanusitici naše sadašnje i bivše države. Monografija Zaštita i očuvanje zelenih žaba u Srbiji i Crnoj Gori (Beograd, 2003), sa M. Kalezić i K. Ljubisavljević, govori o jednoj grupi vrsta koje su kao predmet unosne trgovine veoma ugrožene i mogu nestati kao što nestaju mnoge druge vrste a da nisu ni proučene. „Nalazimo se u šestoj etapi velikog izumiranja organizama. Zato je deo istraživanja Odeljenja posvećen upoznavanju živih organizama sa ekološkog gledišta i njihovoj zaštiti“, kaže dr Džukić, koji je jedno vreme bio član Internacionalne unije za zaštitu prirode (IUCN), a njegovom inicijativom na Institutu je osnovan ogranak grupe koja se bavi problemima opadanja veličine populacija vodozemaca u svetu (DPTF).

Herpetološki deo Odeljenja za evolucionu biologiju Instituta za biološka istraživanja u Beogradu mnogi nazivaju beogradskom školom, bilo u pozitivnom značenju bilo da izražavaju neslaganje s njenim pristupom, u čemu je, naročito u vreme izolacije, bilo više surevnjivosti nego naučne argumentacije. Zasluga je to ovog neobičnog sanjara, entuzijaste i poslenika naše nauke. Saradnički tim dr Georga Džukića čine: prof. dr Miloš Kalezić naučni savetnik, dr Jelka Crnobrnja-Isailović viši naučni saradnik, dr Ana Ivanović docent, dr Katarina Ljubisavljević naučni saradnik, mr Tanja Vukov istraživač saradnik, mr Nataša Tomašević Kolarov istraživač saradnik i dipl. biolog Milena Furtula.

Miloslav Rajković