LIHENOLOGIJA

Tekst i fotografije: Ibrahim Hadžić

Život u zajednici

Kada su lišajevi u pitanju, za njih me vezuju dva sećanja iz mladosti koja nisu iščezla iz moje svesti ni posle pedeset i više godina. Naime, u ranom detinjstvu, odlazeći sa drugovima u obližnju smrekovu šumu, sretali smo stabla sa čijih grana su visile neke čudne sivozelenkaste brade. Uz sav oprez otkidali smo ih i, pomoću smole, lepili sebi po licu izigravajući šumske duhove i strašila. Takođe su mi u jasnom sećanju rani odlasci na obližnja brda blizu moje rodne kuće i susreti sa čudnim raznobojnim šarama koje su kao kora prekrivale stene. Ove neobične slikarije po kamenju ispitivali smo, vlažili pljuvačkom a zatim manjim kamenom trljali po njima pretvarajući ih u svojevrsnu pastu i njom, kao Indijanci, mazali sebi lice. Devojčice su ovu smesu koristile za farbanje nokata. Ne znam od koga smo nasledili to saznanje.

Da, to su bili moji najraniji susreti sa predstavnicima neobičnih organizama, sa lišajevima. Kažem neobičnim, jer u prirodi zaista postoje čudni oblici i čudne zajednice, a lišajevi su, svakako, jedna od tih zajednica (ili simbiozâ i to tzv. mutualističkih, u kojima obe jedinke imaju koristi) a sačinjavaju ih dve vrste različitih organizama: alge i gljive. Ta zajednica se toliko prožima da daje potpuno novu životnu formu – lišaj, a on sa osobinama koje pojedinačno nemaju ni jedan ni drugi organizam živi dugovekim životom sa novim morfološkim, fiziološkim i ekološkim svojstvima (neki su stari i do 4.500 godina, što ih stavlja u red najstarijih živih organizama na Zemlji). Zbog takvog udruživanja i nastanka čudesne kombinacije, lišajevi se često nazivaju „haosom prirode“.

Pogledajmo malo detaljnije ko sačinjava tu zajednicu. Od algi, učestvuju uglavnom zelene alge (Chlorophyta) do 80%, i malobrojni predstavnici modrozelenih algi (Cyanobacteriophyta), a od gljiva vrste iz podrazdela Ascomycotina (veći deo) i Basidiomycotina (malobrojne). Svaka vrsta lišaja karakteriše se određenom vrstom alge i određenom vrstom gljive.

Ovaj združeni organizam funkcioniše na podeli uloga: alge vrše fotosintezu neophodnu za opstanak vrste i snabdevaju mikobiont produktima fotosinteze, a gljive pomoću hifa iz podloge snabdevaju ovaj složeni organizam vodom i mineralnim solima. Zanimljivo je istaći da u ovoj zajednici gljive više zavise od algi nego alge od gljiva pa je utvrđeno da fotobionti, u određenim uslovima, mogu da opstanu i samostalno za razliku od mikobionata koje bez svog partnera ne mogu da opstanu.

Po proceni naučnika, broj vrsta lišajeva kreće se između 13.500 do 18.000. Onisu kosmopoliti a tipična staništa su im čista sredina sa dosta vlage. Mogu se javiti na različitim podlogama, pre svega na stenama i drveću, ali i na staklu, metalu, porculanu, papiru itd.

Vegetativno telo (talus-micelija) lišaja je zaseban organizam i ne liči ni na gljivu ni na algu pojedinačno. Zabeleženo je da postoje tri osnovne i čitav niz prelaznih, morfoloških formi talusa: korast (vrste koje celom površinom naležu na podlogu i vrlo se teško mogu odvojiti od nje. Oko 80% svih lišajeva su korasti i oni uglavnom rastu na stenama. Imaju najprostiju građu tela. Po vrsti stene koju naseljavaju, dele se na kalcifilne – naseljavaju krečnjačke stene; kalcifobne – rastu na stenama bez kalcijuma; lišajevi silikatnih stena i indiferentni lišajevi – vrste koje naseljavaju i krečnjačke i silikatne stene), listast (vrste koje su u obliku lista i na njihovom telu razlikuju se donja i gornja strana. Oni su samo središnjim delom svoje donje površine pričvršćeni za podlogu). Morfološki, oni su složeniji od korastih lišajeva. I na kraju, žbunast (vrste čiji je talus granat, a za podlogu su vezani samo jednim delom a ostali deo visi ili stoji uspravno. Tip talusa mu je morfološki najsloženiji.

Boja talusa može biti različita i ona zavisi od prisustva određenih pigmenata, soli i mnogobrojnih kiselina u telu lišaja:

Telo lišaja raste veoma sporo, tek 1-4 mm godišnje, zavisno od vrste. Lišajevi su prilagodljivi svim vremenskim uslovima. U vreme nepovoljnih životnih uslova, prelaze u stanje anabioze (obamrlosti) kada se sve životne funkcije svode na minimum; a kada nastupe povoljni uslovi, organizam vraća svoje aktivnosti na normalu.

Lišajevi se razmnožavaju na više načina. Najčešće vegetativnim (regenerativnim) putem kada se delovi talusa izdvoje. Drugi način je kada gljiva iz zajednice ispušta spore pa, ako one pronađu algu, sa njom stvaraju lišaj. Alge u sastavu lišaja se razmnožavaju samo ćelijskom deobom ili aplanosporama. Lišajevi kao organizmi veoma su osetljivi na zagađenja, pre svega na prisustvo sumpor-dioksida, fluora i drugih supstanci u vazduhu. Oni su indikatori kvaliteta vazduha. Zagađena mesta na kojima ne rastu lišajevi nazivaju se „lišajevske pustinje“.

Lišajevi imaju višestruku primenu u ljudskom i životinjskom svetu. Neke vrste koriste životinje u prirodi za ishranu. Neke se melju u brašno i koriste u ljuskoj ishrani. Određene vrste lišajeva sadrže usninsku kiselinu koja ima antibiotska svojstva. Neke vrste se prerađuju i koriste u parfimerijskoj industriji kao fiksativi. Pigmenti lišajeva se ekstrahuju i koriste za bojenje tekstila. A pH indikator, lakmus, produkt je iz jedne vrste lišaja.

Eto, posle pedeset i više godina srećem se verovatno sa istim dugovekim lišajevima na stenama u okolini Rožaja, na kojima sam ih prvi put u detinjstvu sreo. Ove zajednice danas me podsećaju na dela apstraktnog slikarstva pa na pojedinim „haosima prirode“ nalazim rad Vasilija Kandinskog, na drugim Pita Mondrijana, na trećim Džeksona Poloka.

Tekst i fotografije: Ibrahim Hadžić