TEMA BROJA

Pripremio:Đorđe Putić

PREDVIĐANJE BUDUĆNOSTI
Roboti za volanom

Krajem tridesetih godina prošlog veka, američki mašinski inženjer i pronalazač Ralf Titor (Ralph Teetor) često se vozio automobilom sa svojim advokatom. Za upravljačem je uvek bio advokat jer je Titor bio slep. Mnogi su smatrali za čudo da je uopšte uspeo da diplomira mašinstvo, ali sposobnost da u glavi zamišlja komplikovane prostorno- menahičke odnose i istančana čula dodira i sluha pomogla su mu da postane dobar inženjer, pa čak i da otvori sopstvenu kompaniju.

Titora je nervirao stil vožnje njegovog advokata koji je imao običaj da, dok govori, oduzme gas a, dok sluša sagovornika, da pritisne papučicu. Kola su se zato kretala čas brže, čas sporije. Posle čitavih deset godina povremenog bavljenja tom idejom, Titor je 1945. patentirao uređaj nazvan “kontrolmatik” koji je mogao da automatski održava brzinu kretanja automobila bez obzira na opterećenje. Kada bi automobil dostigao određenu brzinu, vozač bi pritisnuo dugme i od tog trenutka vozilo bi nastavilo da se kreće istom brzinom bilo da put ide nizbrdo ili uzbrdo. Ponovnim pritiskanjem dugmeta ili dodirom noge na papučicu kočnice, vozač bi ponovo preuzimao kontrolu. U to vreme, uređaj je smatran za luksuz i ugrađivan je u automobile po narudžbini. Tek 1958. automobilski gigant “Krajzler” počeo je da ga redovno ugrađuje u neke svoje modele. U međuvremenu, ime mu je promenjeno u “kruz kontrol” (cruise control), u prevodu “kontrola krstarenja” pošto se iz bezbednosnih razloga koristi samo pri “krstarećim brzinama”, odnosno na autoputu, gde se automobili kreću manje-više konstantnom brzinom. Danas, gotovo nijedan automobil ili kamion koji se prodaje u Americi nije bez njega.

Ulazak “kontrole krstarenja” u redovnu upotrebu označio je početak robotizacije automobila. Na pragu 21. veka, ta grana robotike počela je da dobija na zamahu. Događaj koji se zbio 3. novembra ove godine predstavljao je snažan skok napred. Toga dana, u bivšoj bazi američkih vazduhoplovnih snaga, nedaleko od gradića Viktorvil, u Kaliforniji, završena je trka robotskih vozila u uslovima gradskog saobraćaja. Od 11 automobila, čak tri su prošla kroz cilj ne napravivši ni jednu grešku! Nagradu od dva miliona dolara osvojio je tim robotičara sa američkog univerziteta Karnegi-Melon (Carnegie-Mellon), u Pitsburgu, u državi Pensilvaniji.

Takmičenje nazvano “Gradski izazov” (Urban Challenge) organizovala je pomalo tajanstvena agencija američke vlade DARPA, čiji pun naziv glasi Odbrambena agencija za napredne istraživačke projekte (Defense Advanced Research Projects Agency). Delujući u okviru Sekretarijata za odbranu, ta agencija bavi se najsmelijim idejama iz svih oblasti nauke, nastojeći da neprestano pomera granicu naučnih dostignuća. Razume se, za njena otkrića najviše su zainteresovane oružane snage.

Kroz pustinju bez vozača

U julu 2002. godine, agencija DARPA uputila je izazov naučnicima u čitavom svetu: sagradite robotsko vozilo koje će biti u stanju da samostalno, bez ikakve kontrole od strane ljudi, pređe stazu od 320 km pustinjskog terena, sa preprekama, jarugama, usecima, krivinama i uskim prolazima. Vozila bi morala da završe trku u roku od 10 sati, da tokom vožnje prođu kroz niz kontrolnih punktova i da ne izazovu nikakav saobraćajni udes. Nagrada je iznosila milion dolara.

Za trku se kvalifikovalo 15 vozila. Mnoga od njih pripremali su timovi istraživača sa raznih američkih univerziteta i nekoliko iz inostrantva. Bilo je i nekoliko privatnih grupa robotskih entuzijasta. Staza nije bila unapred poznata. 13. marta 2004. samo tri sata pre starta, svaka ekipa je dobila kompakt disk sa geografskim dužinama i širinama oko 2 hiljade tačaka na mapi pustinje između gradića Barstou i Prim, u Kaliforniji. Sva vozila bila su opremljena uređajima za satelistku navigaciju GPS. Pošto su ekipe ubacile te podatke u kompjutere u vozilima, trka je mogla da počne. Roboti su kretali sa startne linije u razmacima od pet do deset minuta, kako bi jedni drugima ostavili dovoljno prostora za manevrisanje. Svako vozilo pratio je automobil sa ljudskom posadom, sa zadatkom da isključi auto koji skrene sa staze ili se nađe u nekoj opasnoj situaciji.

Na žalost, ovu trku nije završilo ni jedno vozilo i nagrada je ostala u bubnju. Drugo takmičenje održano je 9. oktobra 2005. u pustinji Mohavi (Mojave), nedaleko od LasVegasa, u Nevadi. Ovoga puta kvalifikovala su se 23 vozila. Staza je bila duga 211 km, uz zadato vreme od 10 sati. Za razliku od prethodne trke, čak tri vozila stigla su na cilj. Nagrada od dva miliona dolara uručena je timu robotičara sa univerziteta Stanford, u Kaliforniji. Među njima je bio i jedan Srbin, Filip Krsmanović, tada postdiplomac na Stanfordu. Njihovo vozilo, prepravljeni “folksvagenov” luksuzni džip tipa “tuareg” završilo je trku za manje od 7 sati, vozeći po veoma teškom terenu prosečnom brzinom od 25,7 km/h.

Bezgrešni “gazda”

Stručnjaci DARPE odmah su pomerili granicu uputivši novi izazov: sagraditi robotsko vozilo koje će biti u stanju da za manje od 6 sati pređe sto kilometara u gradskim uslovima, u interakciji sa drugim vozilima, prosečnom brzinom od najmanje 16 km/h, uz strogo poštovanje saobračajnih propisa.

Elektronski i mehanički uređaju više nisu predstavljali najveći problem. Mnogo veći problem bio je u tome kako sve te uređaje povezati tako da međusobno komuniciraju, da reaguju jedni na druge, da se uzajamno koriguju i dopunjavaju. Drugim rečima, trebalo je napisati kompjuterske programe za obradu svih tih podataka, izvlačenje zaključaka i donošenje odluka koje bi automobil poslušno izvršavao isto onako kako to čini u rukama vozača.

Trka je održana 3. novembra, u napuštenom stambeno-poslovnom delu jedne bivše baze, u Kaliforniji, sa ulicama i raskrsnicama, pa čak i sa kraćim autoputem. Kolovoz je bio kombinacija novog i starog asfalta, delimično sa pukotinama i rupama. Mnoge ulice imale su vertikalnu i horizontalnu signalizaciju, ivičnjak, bandere sa osvetljenjem, po njima je bilo parkiranih vozila, ponegde je bilo rasuto sitno kamenje... Vozila su nailazila na oborena stabla, privremena upozorenja o zatvaranju puta, prelazila preko običnih i kružnih raskrsnica, gde su morala da se uklapaju u postojeći saobraćaj. Po putevima u bazi kretalo se oko 50 drugih vozila sa vozačima koji su simulirali normalan saobraćaj. Robotska vozila morala su da pretiču sporija, da zaobilaze parkirana i da drže odstojanje od drugih. Da bi završila trku, morala su da budu u stanju da rešavaju kompleksne probleme i planiraju alternativne puteve kada bi iznenada naišla na prepreku. Neke ulice su imale horizontalnu signalizaciju u vidu uobičajenih belih i žutih traka, koje su vozila morala da “čitaju”, dok druge ulice to nisu imale. Takođe su morala da poštuju ograničenja brzine. Da bi još više otežala zadatak, DARPA se potrudila da staza ima i zone u kojima je satelitski signal za GPS uređaje bio nečitljiv, što znači da su robotska vozila morala da budu u stanju da se u navigaciji oslanjaju na druge podatke. Pored toga, morala su da pokažu da su u stanju da se bezbedno parkiraju na zadatom mestu, na velikom, otvorenom parkingu, uz izbegavanje drugih vozila.

Od 11 vozila koliko se kvalifikovalo za trku, čak 6 je prošlo kroz cilj ne napravivši ni jednu grešku. Prvi je stigao automobil pobedničkog tima iz prethodne trke - univerziteta Stanford u Kaliforniji. Ali kako su vozila polazila sa cilja u razmacima, drugo koje je prošlo kroz cilj - vozilo univerziteta Karnegi-Melon - stiglo je za kraće vreme i tako odnelo nagradu od dva miliona dolara. Stanford je dobio i drugu nagradu od milion dolara, a treći, tim univerziteta Virdžinija tek (Virginia Tech) nagrađen je sa 500 hiljada dolara.

Pobednički automobil bio je običan serijski proizvedeni luksuzni džip marke “ševrolet”, model “taho” (Tahoe), koga je tim univerziteta Karnegi-Melon nazvao “bos” (Boss), u prevodu: “šef” ili “gazda”. Ime je dobio po legendarnom pronalazaču i osnivaču istraživačkog instituta Dženeral Motorsa, Čarlsu Keteringu (Charles Kettering), jednom od pionira uvođenja električne instalacije u vozila, koga su svi od milošte zvali “gazda”. Tim robotičara sa Univerziteta Karnegi-Melon imao je dva džipa “taho”, koje je podvrgao rigoroznom testiranju na poligonu nedaleko od Univerziteta. Oba vozila su sa automatskim menjačem, a tokom testiranja prešla su ukupno više od 30 hiljada km pod kontrolom kompjutera. Ukupno deset, što aktivnih - što rezervnih laptop kompjutera, ugrađenih u svako vozilo, operisalo je sa raznim programima za koje je napisano više od 500 hiljada programskih linija.

Pametni automobili

Trka “Gradski izazov” jasno je pokazala da smo na pragu ere robotskih vozila. Američki Kongres je čak doneo zakon prema kome bi 2015. godine trećina vojnih vozila za upotrebu u borbenim uslovima morala da bude sa samostalnim upravljanjem, odnosno bez vozača.

Neka luksuzna vozila već se prodaju sa ugrađenim GPS uređajima koji pomažu vozaču da se snađe u nepoznatom predelu, bilo da je reč o gradu ili otvorenom putu. Sa nekima od tih uređaja moguće je komunicirati glasovnim komandama, dok aparat daje uputstva takođe ljudskim glasom. Drugi automobili mogu da mere i automatski održavaju rastojanje od vozila ispred. Mnogo se eksperimentiše i sa uređajima za održavanje pravca prilikom dugih vožnji na otvorenim putevima. Japanska “Tojota” predstavila je još 2003. godine model koji se sam parkira. Od tada, sistem se ugrađuje u nekoliko skupljih modela. Sve popularnija hibridna vozila, sa mešovitim benzinsko-električnim pogonom, automatski prelaze sa jedne na drugu vrstu pogona, tako da vozač i putnici gotovo da to ne primećuju. U nekim automobilima kompjuter gasi motor kod svakog zaustavljanja na semaforu, a zatim ga ponovo pokreće čim vozač dodirne papučicu za gas. Lako je zaključiti da nije daleko dan kada će automobili, kao avioni, dobiti “automatskog pilota” koji će bezbedno upravljati tokom dugih i dosadnih vožnji.

Đorđe Putić