SVEČANOSTI

Pripremio M. R.

Obeležen dan SANU
Zaveštanja velikana

Zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti

Srpska akademija nauka i umetnosti obeležila je svečanošću svoj dan, 19. novembar. Slika Paje Jovanovića: «Portret Milutina Milankovića», izložena u predvorju Svečane sale, podsećala je da je pre pedeset godina, 30. novembra 1957, umro veliki slikar akademskog realizma... a „Boka kotorska“ Petra Lubarde da je ovaj slikar i akademik, pre ravno sto godina, 27. jula 1907, rođen u Ljubotinju. Bila je to prilika i da se današnji akademici podsete, prema izboru Ljubomira Simovića, zaveštanja koja su ostavili nekadašnji članovi SANU Jovan Sterija Popović, Jovan Cvijić i Svetozar Radojčić.

Sterijine pouke

U kratkom predgovoru komediji Rodoljupci, koju je nazvao „Veselo pozorje u pet dejstvija“, Sterija veli: „Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u nje u nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se gdekojih opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu…

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učiti, koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio a ne i gde je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti pa, kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija, svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti...“

Istina i mentalitet

Šest ili sedam decenija kasnije, geograf Jovan Cvijić uočava isti problem piše “Beleške o odgovornosti javnog radnika i intelektualca pred sopstvenim narodom”.

„Istinu tražiti i prema njoj se upravljati, ako se ona i ne može uvek izreći.

Na istini stvarati mentalitet svoga naroda.Da ne bude ohol i uobražen a to najviše od toga dolazi što ne zna istinito stanje stvari, a zavedu ga uobraženi i oholi.

Sprečavati da ga demagoška inteligencija ili političari ne navedu da preterano mnogo traži i da traži tuđe oblasti.

Time se budućnost naroda izlaže velikim nezgodama i ako suviše neprijateljstva izazovu, može biti uzrok i sloma narodnog. Niko nije na nedogledno, čak ni na duže vreme siguran pa ni naša nova država, ako u njoj ne bude čestitosti, morala, pregnuća, velikih volja.

Nigde savest jednog javnog radnika nije izložena ispitivanju i mukama nego baš u teritorijalnim pitanjima.

Treba biti pravičan i zbog toga jer se mora sa drugim narodima živeti u raznovrsnim vezama.

Odmah posle prvih prostranih iskustava osetio sam da nije tačan ni koristan ni patriotsko-šovinistički pravac, koji je preovlađivao u domaćoj književnosti, ni pseudo-naučni pravac koji nam je suviše odricao i koji je suvereno vladao u stranim književnostima, pa i kod nas u “kritičkoj” istorijskoj i etnografskoj školi.Ne mogu se principi izrađeni u Rusiji ili na Zapadu primiti u našoj zemlji u celini. Moraju se prilagoditi drukčije i ekonomskoj strukturi i drukčijim društvenim prilikama. To treba iznaći i onda ići napred uveren i oslobođen od svih obzira.“

Hilandarski rukopisi

Istoričar umetnosti Svetozar Radojčić, pišući 1978. godine predgovor monografiji o Hilandaru, ide daleko u prošlost da bi podsetio na neke principe i vrednosti kojima se narodu obezbeđuju napredak i ravnopravno mesto u evropskoj porodici naroda.

„Ako prevaziđemo sudbinu i istoriju naroda-ratnika - piše Radojčić - izmeniće se i naša uloga u svetu i naša istoriografija. Prateći do sada pretežno hroniku vladara osvajača, njihovih pobeda, širenja granica, poraza i povlačenja, sami smo sebi stvorili jednu sliku o našem srednjem veku kao vremenima u kojima se smenjuju trijumfi i katastrofe i u kojima često vlada tama. U tom sumraku svetlele su kao usamljena svetila zadužbine, njihova svečana arhitektura, freske i ikone. Veza između čoveka i umetnosti tog sveta uvek je ostajala zagonetna, nejasna, skoro neshvatljiva. Uobličeni čovek našeg srednjeg veka uvek se priviđao kao stranac, kao obrazovan prolaznik u zemlji gorštaka u kojoj su kao glavni predstavnici nacije bili ratnici i trgovci, onaj svet koji je prošao kroz ulice, arhive i trezore Dubrovnika. Blaga prirode, naročito srebro - to su bile glavne “unutrašnje” teme naše istoriografije o srednjovekovnoj Srbiji. Hilandarski rukopisi otvaraju nova vrata u pravi unutrašnji život našeg čoveka iz vremena od XII do kraja XVII veka. Dve predrasude smetale su nam da shvatimo naš srednji vek. Pre svega, tražili smo originalnost i nacionalnost, dva ideala romantike, u ranim vremenima kada ih nije bilo. Kasnije polupismena duhovitost o “resavskoj prepisivačkoj školi” još se ponavlja u udžbenicima kao promašena ironija, nastala iz neobaveštenosti o bitnim osobinama evropskog srednjeg veka. Naš odvojeni svet u srednjem veku isto je toliko odvojen, otprilike, kao i današnji. Ako se ratna istorija odeli od istorije misli i duha, moramo se sroditi s novim merilima i vrednostima. Veliki hilandarski književnici Domentijan, Teodosije i Danilo suviše su usko, skoro do naših dana, cenjeni kao istoričari; njihovi tekstovi čitani su kao istorijski izvori i spomenici našeg starog jezika. Verujem u sposobnost našeg naroda da bude, uvek kad je na visini, internacionalan, da od tuđeg naroda primi i stranim narodima daje. Naša je sreća što su nam pisci - u srednjem i novom veku - uvek srodni, što su nam slikari uvek slični, što su nam mislioci uvek na isti način zavisni i slobodni od evropske misli. Oni u svim stolećima - kad u sunčanim trenucima postižu visinu - stoje uz vodeće i lako se od učenika preobražavaju u tvorce.“

Pripremio M. R.