TEMA BROJA

POSTANAK I RAZVOJ ŽIVOTA

Traganje za dahom

U jednom pismu iz 1881. tibetanski sveštenik Maha Čohan piše ,,...da bi mogli da tumače učinke prirode i prethodnih generacija, ljudi su tokom vekova pronalazili teorije o delujućim bogovima ili o povoljnim i nepovoljnim uticajima planeta... Čovek ništa ne može protiv opšte struje kosmičkih odnosa. Ciklusi moraju teći svojim tokovima u fizičkom i mentalnom pogledu. Mi smo rođeni u toj moćnoj struji Kosmosa i mi možemo samo njene pojedine podele da izmenimo i vodimo. Ali, pošto imamo posla sa nepromenljivim Zakonom čiji smo stvorovi i mi, moramo biti zadovoljni sa onim što smo mogli da učinimo.

”Pomenuta reč kosmos je grčkog porekla i označava red u vaseljeni. U tom značenju sveštenik je i upotrebljava. A red označava da znamo početak nečega i pravac kojim nešto nastalo ide.

Mitovi

Pisani izvori iz davnih vremena pokazuju da je istorija ljudske civilizacije davala više odgovora nego što je uspevala da postavi pravih pitanja. „Na početku beše reč“, govorili su povlašćeni. Rečima su objašnjavali ono što kasnije objašnjava matematika. Reči su upravljale ljudskom svešću. Kineski rukopisi kažu da je u prapočetku sva zemlja bila pokrivena vodom. U Indiji, Rigvede propovedaju da je život proistekao „iz velike vode koja je ispunjavala celu vasionu“. U staroegipatskim tekstovima govori se o prvobitnom okeanu koji je pokrivao svet i iz koga je kasnije proistekao život. U svetoj knjizi „Popol Vuh“ iz Amerike piše: „Nije bilo ni čoveka, ni ptica, životinja, riba, rakova, drveća, kamenja, pećina, klisura, nije bilo šume - postojalo je samo nebo. Kopno se tada još nije pojavilo. Bilo je samo hladno more i velika prostrana nebesa“. U Starom zavetu, drugog dana stvaranja, rastavljeni su voda pod svodom od vode nad svodom. Slični pojmovi postojali su i kod Asiraca, Maja, Polinežana, Hetita i u drevnom Peruu.

„Šta si ti? Odakle si? Nikad nisam video nešto slično tebi.“ Tvorac Gavran stade da posmatra Čoveka... Iznenađen silno što to neobično novo biće toliko nalikuje njemu, prepričava se u eskimskom mitu o postanju.

„Nebesa su osnovana, Zemlja je osnovana, ko sada da bude živ?“ zabeleženo je u actečkom letopisu o Istoriji kraljeva.

„Moram se predati gospodu svetova. On je taj što te je stvorio od praha...“, zabeleženo je u Kuranu, u 40. suri.

Slični su i mitovi o Velikom ocu naroda Aranda, u srednjoj Australiji, mitovi iz Maiane sa Džilbertovih ostrva, mitovi o Pan Guu i Huan-nan Cuu, iz Kine. Tibetanska priča o postanku govori o vremenima kada je Zemlja bila različita od ove kakvu danas znamo. Okretala se mnogo bliže Suncu, i to u suprotnom smeru. U blizini je postojala još jedna planeta, Zemljina bliznakinja. Dani su bili kraći i tako je čovek naizgled duže živeo.

Prostor-vreme

Časopis «Nauka i čovečanstvo» je 1964. objavio tekst namačkog astonoma Gestenkorna koji je tvrdio da je Mesec prvobitno bio planeta koja se oko Sunca okretala orbitom vrlo bliskom Zemljinoj putanji. Mesec se postepeno približio Zemlji i njegova vidljivost se povećavala. Na kraju, Mesec je, gledan sa Zemlje, bio dvadeset puta veći nego danas. Istovremeno su se pojačavale plime. Kada se Mesec nalazio na malom rastojanju od Zemlje, visina talasa plime dostizala je nekoliko kilometara!

Gde je istina?

Na Zemlju stalno padaju meteoriti. Poljski astronom Ludvig Zajdler izračunao je da meteorit prečnika 65 m padne na Zemlju jednom u 22.000 godina, prečnika 120 m jednom u 120.000 godina a prečnika 4 km jednom u 260 miliona godina.

Američki naučnici su 4. jula 2005. godine poslali sondu težine 300 kg na kometu Tempel 1. Pri udaru u površinu komete, izbačena je ogromna količina vode, ugljenovodoničnih jedinjenja i prašine. U izbačenom «oblaku» otkrili su ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, metil-cijanid, acetilen, formaldehid, ali i nauci veliki broj nepoznatih organskih jedinjenja. Veruje se da su prva organska jedinjenja na Zemlju donele komete od kojih je kasnije formiran život.

Zemlja se kondenzovala iz međuzvezdanog gasa i prašine pre približno 4.600.000.000 godina. Ova numerička prostranstva ljudski um teško može da shvati. Trebalo je mnogo vremena da čovek razvije teoriju brojeva kojom može da sagleda Kosmos. Ili bar misli da može? Nekada je to bilo računanje na prste. Matematika je bio račun sa ciljem da sve koze budu na broju. A i tada je prostranstvo Kosmosa bilo oko njega. Bez brojeva nije mogao definisati ni prostor ni vreme.

Pojam prostor-vreme utvrdio je oko 1900. godine, na Univerzitetu u Getingenu, profesor matematike Herman Minkovski. Poenkareva teorija grupa, prema kojoj se Univerzuum mora predstaviti kao četvorodimenzionalan, dodatno je ukazala na puteve naučne misli. Ljudska svest je otkrila i izračunala silu gravitacije, elektromagnetnu silu, nuklearnu silu, silu koja deluje u okviru jezgra atoma... mada je sve to davno, pre postanka naše planete, postojalo u Kosmosu u savršenom redu.

Nezadrživa spirala života

Na osnovu naučnih saznanja, veruje se da je život nastao pre par milijardi godina, u toplim jezerima i okeanima Zemlje. U tim ranim danima, ultraljubičasta svetlost Sunca razlagala je jednostavne, vodonikom bogate molekule prvobitne atmosfere. Oni su se prestrojavali sve do trenutka dok nisu bili sposobni da stvaraju grube kopije samih sebe, koristeći gradivni materijal iz drugih molekula. Bio je to najraniji predak dezoksiribonukleinske kiseline, DNK, vrhunskog molekula života na Zemlji. Izvesni molekuli reprodukovali su se neefikasno, nadmetali su se za gradivni materijal i ostavljali grube kopije (genetičar H.Dž. Muler je, sredinom 20. veka, ustanovio da razna zračenja izazivaju mutacije vrsta). Pojavom reprodukcije, mutacija i selektivnog odstranjivanja najneuspešnijih varijeteta, uhvaćen je zalet za dalji razvoj.

A onda se desio prelomni trenutak koji će pokrenuti nezadrživu spiralu razvoja života. Geolozi su utvrdili da je, u davna vremena, na našoj planeti postojao veliki broj vulkana. Tečna lava je oslobodila gasove koji su napravili zaštitu od ultravioletnih zraka koji su emitovani sa Sunca. To je uslovilo da se oslobodi kiseonik O2 a ubrzo i ozon O3. koji je zaštitio planetu.

Za dalji razvoj živog molekula bila je potrebna energija. Ona je dolazila sa Sunca. Stvoren je molekularni kolektiv - prva ćelija. Zatim se razvijaju molekularne fabrike zadužene za fotosintezu, pretvaranje Sunčeve svetlosti, vode i ugljen-dioksida u ugljene hidrate i kiseonik. Posle milijardu godina, izvestan broj jednoćelijskih organizama se udružio i stvorio višećelijski organizam. Tadašnja evolucija organizama bila je veoma spora jer su novi varijeteti mogli nastati samo nasumičnim mutacijama - odabiranjem promena prema genetskim uputstvima. Onog trenutka kada su organizmi počeli da razmenjuju svoj DNK kod, seksualnim putem, počela je razmena novih kvaliteta. Oni organizmi koji nisu bili zainteresovani za takvu razmenu i selekciju materijala brzo su iščezli (razni mikrobi i druge vrste). Taj način razmene materijala i čuvanje najboljeg kvaliteta, koji se razmnožavanjem poboljšava, doveo je do izuzetnih promena u životnoj sredini Zemlje.

Zelene biljke stvaraju molekularni kiseonik. Nepregledna vodena prostranstva postaju ispunjena jednostavnim zelenim biljkama a kiseonik je uznapredovao do glavnog sastojka Zemljine atmosfere, promenivši njen vodonični karakter i okončavši epohu Zemljine istorije u kojoj je građa života nastajala nebiološkim procesima. Ali kiseonik ispoljava težnju da uzrokuje razlaganje organskih molekula i u osnovi je otrovan za nazaštićenu organsku materiju. Prelaz na oksidirajuću atmosferu doveo je do gubitka najvećeg broja organizama nesposobnih da se sažive sa kiseonikom. Mali broj primitivnih oblika, kao što su bacili botulizma i tetanusa, opstali su do danas ali samo u sredinama lišenim kiseonika. Biološkim putem nastaje azot, sastavni deo kiseonika. Čak devedeset devet odsto Zemljine atmosfere je biološkog porekla. Tako je nastalo nebo - dejstvom života.

Tajna evolucije su vreme i smrt. To je i najveća tajna sadašnjosti. Čovek, kao svesno biće i poslednji varijetet organskog razvoja prirode, predodređen je da svoj život proživi u stvaralačkom obliku, sa svesnim prihvatanjem procesa koji se dešavaju u Kosmosu i uslova, načina i potreba nastanka života... Kosmos i Mendeljejeva tabela hemijskih elemenata imaju svoj logični red. Kada je udahnut dah životu - kiseonik, priroda se „nadala“ da će stvoriti još bolju vrstu i red, sposobnu za novi razvoj. Da li je nova vrsta spremna da prihvati koordinate prostor-vreme? O ovome će poslednju reč kazati dve biološke vrste: ona zamišljena i zagledana u prostor iza Plankovog zida, gde traži zakone prošlosti zbog bolje budućnost i ona sa zapaljenom svećom, koja tumara u mraku za sopstvenom svešću.

Biologija je sličnija istoriji nego fizici: morate znati prošlost da biste razumeli budućnost.
Karl Segan

Ljudsko znanje ne napreduje novim odgovorima nego novim pitanjima!
Albert Ajnštajn