LEGENDE

Pripremio: Oliver Klajn

GOG i MAGOG

Narodi su, prema biblijskom tumačenju, nazivani po svojim precima. Prvo zajedničko pominjanje ova dva entiteta je u biblijskoj Knjizi proroka Jezekilja. Iz teksta se može zaključiti da je Gog vladar Magoga i zemalja Meseha i Tuvala. Postoje i drugačija tumačenja. Gog je okupio veliku vojsku i, zajedno sa brojnim saveznicima, krenuo da uništi Izrailj odnosno Svetu zemlju. Krenuće u pljačkaški pohod na slabo utvrđena naselja.U Svetom pismu piše i da je Gogova zemlja bila severno od Izraela ali se to ne potkrepljuje podacima.

Bog je uništio Gogovu vojsku. Ta poražena vojska je, zajedno sa Gogom, sahranjena u dolini koja će biti nazvana Harmon-gog ili Dolina mnoštva Gogovog. O Gogu i Magogu se govori i u Novom zavetu. U Otkrovenju Jovanovom kaže se da će, posle hiljadu godina, satana izaći iz svoje ćelije. Prevarom će okupljati narode iz svih delova sveta koji su predvođeni Gogom i Magogom. Oni će opkoliti teritoriju svetih ljudi ali će ih Bog poraziti.

Skoro se sa sigurnošću može reći da je proročanstvo iz Starog zaveta ponovljeno u Novom zavetu, samo je izrečeno na drugačiji način. U doba ranog hrišćanstva, Gog i Magog se često pominju. To se zna zahvaljujući pismima i propovedima svetih otaca, poput svetog Jeronima, poznatog po latinskom prevodu Biblije, zvanom „Vulgata“. Protivnici hrišćanstva koji su se vremenom menjali nazivani su Gogom i Magogom. Različita plemena, u zavisnosti od trenutka kada su bila ozbiljna pretnja, nazivana su tako. Time je pravljena paralela sa biblijskim obračunom dobra i zla.

Skiti su u jednom istorijskom momentu imenovani na isti način od strane svetih otaca. Jevrejski istoričar Josif Flavije (prvi vek nove ere) u svom delu „Jevrejske starine“ izjednačava Skite sa Magogom. U starom veku, to ime je korišćeno za mnoge narode koji su živeli severno od Crnog mora. Marko Polo je Goga i Magoga izjednačavao sa Mongolima. Vremenom opada interesovanje za ova dva biblijska pojma, što je posledica činjenice da je, sve do 17. veka, veliki deo Azije bio nepoznat Evropljanima. Verovali su da je zemlja Goga i Magoga negde na severoistoku. Što su više evropski putnici upoznavali Aziju, uviđali su da ga nema. Samim tim nije se više mnogo pričalo o toj legendi.

Dobro je poznat mit po kome je, u vreme osvajačkih pohoda, vojska Aleksandra Makedonskog stigla na Kavkaz i tu zatekla trupe Goga i Magoga kako pljačkaju susedna mirna plemena. Preme ovoj legendi, zemlja Goga i Magoga bila je iza dve planine. Aleksandar je skovao kapije od gvožđa i mesinga da bi spojio planine i sprečio prolaz pljačkašima. Kapije je ojačao metalom zvanim asiceton, koji ne postoji u prirodi već je deo mitološke svesti koja mu pripisuje natprirodna svojstva. Asiceton je navodno bio otporan na vatru i čelik. Čelik se, prema mitu, lomio a vatra se trenutno gasila u dodiru sa tim „magičnim“ metalom. Na kraju je Aleksandar izgradio čvrste i dugačke zidine i time zaštitio mirne narode na jugu od Goga i Magoga sa severa Kavkaza. Te zidine neki izjednačavaju sa onima u najjužnijem gradu Rusije, Derbentu, u republici Dagestan. One se nazivaju Kaspijske kapije Derbenta i veruje se da će, kada dođe kraj sveta, one biti otvorene a zidovi srušeni i da će Gog i Magog krenuti da unište svet.

Pratilac Aleksandra Makedonskog u njegovom azijskom pohodu, u svojstvu istoričara, bio je Kalisten. On je rano umro a posle njegove smrti nastala su dodatni spisi. Autor tih dela je prozvan pseudo-Kalisten. On opisuje narode izvan Aleksandrovih kapija, odnosno plemena Goga i Magoga kao izuzetno prljave. Navodi da su jeli pse, miševe i leševe svojih umrlih. Ovo se može objasniti običajem starog naroda Baktrijanaca, koji je živeo na području današnjeg severnog Avganistana, koji su bacali stare ljude psima i jeli meso kao deo rituala. Sa tom praksom se prestalo posle Aleksandrovih osvajanja.

Kuran takođe priča o Gogu i Magogu. U centru pažnje je izvesni Dulkarnajn.On je odbio da primi novčanu nadoknadu od plemena kojima je izgradio veliki zaštitni zid. Najverovatnije je Dulkarnajn iz Kurana u stvari Aleksandar Makedonski, pošto su mitovi veoma slični. Dulkarnajn, na arapskom, znači: dvorožni, onaj sa dva roga. Aleksandar je na novcu prikazivan sa rogovima jer se smatralo da je sin rožnatog božanstva Amona.

Značajno delo koje obrađuje ovu temu je i “Apokalipsa pseudo-Metodija” iz 7. veka. Pogrešno je pripisana svetom ocu Metodiju sa Olimpa, iz 4. veka. U njemu se govori o poslednjem rimskom caru koji će uništiti Goga i Magoga uz božju pomoć. Taj poslednji car je eshatološki lik i ne treba ga dovoditi u vezu sa istorijski poslednjim vladarom Zapadnog rimskog carstva Romulom Augustom.

Nekoliko vekova posle Aleksandra Makedonskog, nastaju teze o vezi izgubljenih deset jevrejskih plemena sa ovom tematikom. Ta plemena su izgnana u Mediju, u današnjem Iranu, blizu Kaspijskog mora. Dok je Aleksandar osvajao Persiju, moguće je da je išao kroz prolaz zvan Kaspijska kapija. Persijski vladar Artakserks Ohus naselio je deo pripadnika izgubljenih plemena na južne obale Kaspijskog mora. Moguće ja da su upravo ta plemena bila s druge strane zidina i tako spasena od Goga i Magoga. Izvesni Jakob Rajnegs otkrio je u 18. veku, na centralnom Kavkazu, narod zvan Tiulet koji je živeo među planinama Gef i Gog. Moguće je da ta imena potiču od legendi o Gogu i Magogu koje su vezane upravo za to područje.

Oliver Klajn