MEDICINA

Pripremio:G. Tomljenović

Muški polni hormoni i starenje
dr Mirsanda Stanić

Od kako su Adam i Eva zagrizli jabuku i izgubili besmrtnost, i muškarci i žene jednako strepe pred dolaskom starosti, ali njene prve “simptome” ipak doživljavaju vrlo različito. Za to su odgovorni steroidni (polni) hormoni. Poodmakle godine i potpuni gubitak estrogena ženama donosi nagle i drastične biološke promene, dok muškarcima uvek preostaje tek toliko testosterona da im sve ono što žele, ali više ne mogu kao u mlađim danima, uglavnom stvara psihološke tegobe. “Muškarci su jednostavno 'vođeni' svojim snažnim libidom, sve što rade kao da je omeđeno time. Sa svojim polom, sa svojom virilnošću i maskulinim sposobnostima, identifikuju se mnogo više nego žene svojom ženstvenošću, pa slabljenje tih karakteristika ne doživljavaju samo kao slabljenje organskih funkcija, već kao gubljenje dela svoje ličnosti, i potpuno su iracionalni po tom pitanju“, primećuje prof. dr Mirsanda Stanić, molekularni biolog i ginekolog-akušer Instituta za humanu genetiku Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Glavni muški steroidni hormon je testosteron (androgen), koji proizvode uglavnom testisi, i u malim količinama nadbubreg. Luče ga, međutim, i jajnici i nadbubreg u žena, ali u obrnutoj koncentraciji u odnosu na estrogen - muškarac ima 10 do 15 puta više testosterona nego estrogena, dok je kod žene obrnuto. Testosteron se metaboliše dalje, u takozvani dihidrotestosteron (DHT), koji deluje dva do tri puta jače od samog testosterona i odgovoran je za većinu sekundarnih polnih karakteristika muškarca, za njegov libido, erektilne funkcije, rast penisa. I kod žena DHT ima isti efekt - održava libido, odgovara za funkciju jajnika, za takozvanu estrogenizaciju odnosno testosteronizaciju mozga - ali sa daleko manje snage.

Estrogen u muškom telu

Svi steroidni hormoni su pod kontrolom centralnog nervnog sistema (CNS) - luče ih, takođe, i hipofiza i hipotalamus. U toj najvećoj endokrinoj žlezdi u mozgu događa se, međutim, nešto neočekivano. Dr Stanić objašnjava da se, posredstvom takozvanih aromataza, testosteron u mozgu pretvara u estrogen, te da je upravo ovaj prevashodno ženski steroidni hormon odgovoran za „stvaranje“ muškog mozga i formiranje muških karakteristika jedinke, dok DHT ostaje ono što jeste. Kod žena, pak, u CNS ima vrlo malo testosterona pa mozak ne doživljava promenu, i „ženski mozak“ ostaje ono što jeste.

Testosteron i estrogen se vezuju za svoje receptore, a receptori za DNK molekul, i određuju koji će geni biti aktivni. Testosteron daje direktive da se gradi mišićna masa, da se pojačava gustina kostiju, osećanje snage, agresivnosti... Kad je o koštanoj masi reč, dr Stanić izdvaja podatak da testosteron gradi takozvanu linearnu dužinu kostiju, što objašnjava uobičajeno viši rast muškarca, ali i da estrogen (konvertovani testosteron) kasnije taj rast postepeno zaustavlja, tako što se luči u malim koncentracijama, ali konstantno. Žene brže rastu, ali njihov rast naglo prestaje, zbog naglog dejstva velikih koncentracija estrogena. Estrogen je, pri tom, snažan čuvar gustine kostiju, pa će na pojavu osteoporoze kod muškaraca u kasnijoj dobi značajno uticati činjenica imaju li dovoljno estrogena, odnosno dovoljno konvertovanog testosterona. I žene i muškarci, ističe naša sagovornica, podjednako oboljevaju od osteoporoze, ali muškarci oko deset godina kasnije.

I krvna slika muškarca je uvek „jača“, jer testosteron povećava broj eritrocita. Na imuni sistem, testosteron, estrogen i progesteron potpuno različito deluju i ta razlika, u korist muškaraca, očituje se tako što žene deset puta češće oboljevaju od autoimunih bolesti (reumatoidnog artritisa, dijabetesa, sistemskog lupusa ...).

Muški i ženski mozak

Testosteron je, kao i estrogen, moćan čuvar ćelije, mada u nešto manjoj meri. Jedan od glavnih uzročnika ljudskog starenja je priroda sistema uz pomoć kojeg čovek diše i stvara energiju. U ćelijskim mitohondrijama se odvija proces proizvodnje energije i ugljendioksida, uz otpuštanje kiseonika i vode, ali produkt tog ćelijskog disanja - metabolizma ćelije – jesu i takozvane reaktivne oksidativne supstance, poznatije kao slobodni radikali, štetni korozivni elementi koji uništavaju ćeliju. Svaki naš udah je, drugim rečima, smrtna osuda za mnoge naše ćelije.

Srećom, estrogen čuva ćeliju od apoptoze (ćelijske smrti), iako simultano podiže i kompletan metabolički kapacitet ćelije. Metabolizam ćelijskih mitohondrija stimulišu i estrogen i testosteron, što znači da oba hormona pojačavaju i korozivne procese. Dr Stanić napominje da estrogen povišava one enzime koji sprečavaju stvaranje slobodnih radikala, kao i da se pouzdano zna da ćelijske mitohondrije imaju receptore za estrogen. Vrlo je verovatno da isti mehanizam zaštite deluje i kod muškaraca, ali se ne zna da li je posrednik testosteron, da li mitohondrije imaju i testosteronske receptore. Ako nije tako, može se jedino zaključiti da su muškarci dodatno pogođeni nedostatkom estrogena i na taj način što im nedostaje moćan čuvar krvnih sudova.

Testosteron i estrogen na neki način definišu „muški“ i „ženski“ CNS. Postoje i fizičke razlike između mozga muškarca i žene, razlikuju se i njihovi moždani centri. Muški mozak jeste veći, ali su njegove funkcije slabije povezane nego u ženskom, pa je i to razlog za iskazivanje različitih sposobnosti dvaju polova.

Muškarci imaju bolje razvijene centre za koncentraciju, orijentaciju u prostoru i borbenu akciju, i u jednom momentu mogu da se koncentrišu samo na jednu aktivnost. Žene razmišljaju manje logički, pa se dugo smatralo da je njihovo intuitivno razmišljanje manje kvalitetno. Žena može da gleda TV, da pazi na dete, da osluškuje kuhinju, da govori i da plete – sve istovremeno – i kroz to simultano koncentrisanje na više stvari ona intuitivno razmišlja i zaključuje. Dr Stanić ističe da je kod žene takozvana inteligencija preživljavanja 70 odsto veća nego kod muškarca, što objašnjava činjenicom da je žena evolutivno uvek bila odgovorna za potomstvo, razvijajući sposobnosti da ga sačuva. Na opasnost, muškarac reaguje naglo a žena prvo „smišlja“ kako da reaguje. Upravo to navelo je NASU na odluku da više ni jednu misiju u svemir ne upućuje bez žene u posadi, jer u opasnim situacijama one uglavnom reaguju kako treba, i inače su posvećenije i pedantnije u svakom ozbiljnom poslu.

Slobodan i totalni testosteron

Kao i većina drugih hormona, i testosteron se do ciljnih tkiva doprema krvnom cirkulacijom, uglavnom vezan za specifičan protein SHBG (sex hormone binding globulin) ili za albumin. Za maskulinizaciju je naročito važan slobodni, ili bioraspoloživi testosteron, koji čini svega jedan do tri odsto takozvanog totalnog (ukupnog) testosterona. Ipak, efikasnu količinu testosterona u organizmu čini ukupni testosteron. Njegovim padom oslobađa se deo testosterona vezan za proteine koji u cirkulaciju potom ulazi kao slobodan. Ako se taj mehanizam poremeti, odnosno ako u totalnom počne da opada i slobodni testosteron, javiće se „simptomi“ andropauze – slabljenje libida i smanjenje seksualne aktivnosti, lošiji san, pojava depresije...

Muški hormoni počinju da opadaju već od dvadesete godine života, potpuno ujednačenim tempom, ali je čak i u krvi najstarijih muškaraca nivo testosterona dovoljno veliki da održi libido i neke druge osnovne funkcije, pa i spermatogenezu. Pojedini muškarci već u tridestoj mogu da osete pad testosterona, najčešće kroz promenu raspoloženja. Sa godinama, počinje da slabi i libido, opada erektilna sposobnost (što, osim pada testosterona i DHT, može da ima i druge uzroke), smanjuje se penis (kao posledica gubitka DHT). Sve zajedno, to vrlo negativno utiče na psihološki status muškarca.

Andropauza i hormonska nadoknada

Hormone treba nadoknađivati čim počnu da ponestaju. Ali, kad je reč o nedostatku testosterona i hormonskoj supstitucionoj terapiji (HRT) za muškarce, dr Stanić ukazuje na problem koji nastaje već kod određivanja količine testosterona. Endokrinologija je odbacila ranije važeću normu po kojoj je “normalna” koncentracija testosterona oko 300 nanograma po mililitru krvi, i opredelila se za pravilo da koncentracija hormona koja je nešto malo veća od prosečne koncentracije tridesetogodišnjaka jeste ona količina testosterona koju muškarac treba da ima kroz ceo život. Nema optimalnih vrednosti za sve, već samo individualnih optimalnih vrednosti koje se, kao i kod žena, određuju (mere) u tridesetim godinama života, kad bi kod muškaraca trebalo započeti hormonsko nadoknađivanje.

Dr Stanić upozorava da prekoračenje optimalne dnevne doze testosterona nosi svojevrstan rizik. Kod nekih osoba, takva greška (na primer davanje testosterona u vidu uljanih depo injekcija) može da dovede do uništenja spermatogeneze i pojave steriliteta, pa se preporučuje da se u mlađim godinama testosteron nadoknađuje isključivo stimulacijom organizma na sopstvenu proizvodnju - za šta postoji vrlo kontrolisana terapija - a u starijoj dobi prelaskom na klasičnu HRT, ali nikad u velikim koncentracijama. Pod stalnom kontrolom lekara, najbezbednije je davanje testosterona u malim dozama, u obliku flastera, kreme i ulja koje se mažu na kožu, gingive ili polni organ.

Kod muškarca je važno očuvati i polnu osetljivost, održavanjem broja hormonskih receptora na polnom organu, jer u suprotnom neće reagovati, ili će slabije reagovati na HRT. Ovde je reč o složenom dejstvu testosterona na mozak, odnosno delovanju steroidnih hormona koje luči sam mozak. Kod žene, na primer, mozak odmah dobija informaciju o implantaciji embriona u endometrijum materice, i CNS na to reaguje stimulisanjem reproduktivnog sistema i kompletnog organizma. Da li testosteron deluje na sličan način, kakve vrste informacija androgen može da šalje, zasad nije poznato. Primećeno je da se i kod muškarca i kod žene, sa slabljenjem lučenja steroida, smanjuje broj perifernih hormonskih receptora, dakle i broj receptora na penisu. Time, posledično, slabi veza između periferije i CNS, što je dodatni parametar polne disfunkcije kod muškarca. Ovaj problem rešava se odgovarajućim preparatima koji stimulišu i umnožavaju receptore na polnom organu.

Mala plava pilula

Na Zapadu se hormonska supstituciona terapija primenjuje još od četrdesetih godina prošlog veka, a u poslednjih 20 se može govoriti o pravom HRT bumu. Malu, ali po svemu sudeći lažnu revoluciju je, poslednjih godina, izazvala i „mala, plava“ pilula, vijagra, najavljena kao nezamenjivo rešenje za muške seksualne tegobe.

Vijagra je samo pomoćno mehaničko sredstvo, bez uticaja na libido kao na jednu od glavnih karakteristika muškosti i nezamenjivu komponentu prirodnog seksualnog odnosa. Šireći krvne sudove i time uvećavajući erektilnu sposobnost, vijagra, kako objašnjava dr Stanić, omogućava da polni organ mehanički radi, ali bez libidinoznog i moždanog nadražaja, dakle ne povećavajući ni seksualnu želju, ni zadovoljstvo, čak ni orgazmičku sposobnost. Naprotiv, vijagra ih smanjuje, i to tako što mehaničkim povećanjem penisa smanjuje kontakt između perifernih receptora i nervnih završetaka.

Nadoknađivanjem hormona muškarac se u potpunosti vraća svojim muškim ulogama, uz sva karakteristično muška osećanja svojstvena tridesetim godinama njegovog života. Pri tom, medicina upozorava na samo jednu opasnost - na povećanu mogućnost pojave karcinoma prostate. Zanimljivo je da se za testosteron ne tvrdi da je kancerogen, što je inače slučaj sa estrogenom, bez obzira na to što se glavni ženski steroidni hormon zvanično ubraja u hemikalije kancerogene koliko i alkohol.

Dr Stanić na ovu temu kaže da oba hormona jednako deluju na takozvana steroid-zavisna tkiva, i dodaje da testosteron može da ima negativne efekte ako se previše dugo daje u fiziološkim dozama. Fiziološke granice su za čoveka opadajuće granice, a to znači da održavanje relativno visokih fizioloških doza, karakterističnih za mlad organizam, kroz dugi niz godina može da deluje i negativno. Testosteron, u sadejstvu sa humanim hormonom rasta i insulinom, ima poguban korozivni efekt na krvne sudove. Upravo zbog toga se kod muškaraca ateroskleroza javlja već u tridesetim godinama, a kod žena 10 do 15 godina kasnije, sa padom estrogena. Na sreću, i muškarcima se može pomoći davanjem estrogena - u sinergiji sa progesteronom, estrogen je izvanredan čuvar krvnih sudova - ali isključivo u njima primerenim dozama, pogotovo kad je reč o mlađim osobama. Starijim muškarcima se mogu dati i veće doze estrogena, jer to neće ugroziti njihovu virilnost, a korist po stanje krvnih sudova će biti velika. Štaviše, kod vremešnijih ljudi manje je važno kojim će hormonom biti stimulisani jer se sa godinama smanjuje broj svih hormonskih receptora, a svaki receptor inače može da reaguje ne samo na „svoj“, već i svaki drugi hormon. Ako su jednom šezdesetogodišnjaku naročito ugroženi krvni sudovi, zašto da to ne bude i estrogen, pogotovo kad se, kako podseća dr Stanić, osvrnemo na činjenicu da će se estrogen u muškom organizmu, posle određenog vremena, posredstvom aromataza sintetisati u testosteron.

Gordana Tomljenović