TEMA BROJA

Pripremio: Miomir Tomić

ENCIKLOPEDIJE
Počeci rada na sveznanju

U spisima koje je ostavio Ciceron, zapisano je:"Omnia mea mecum porto" sa objašnjenjem da je ovu maksimu "Sve svoje nosim sa sobom" izgovorio mudrac iz Prijene, Bijant (625-540), bežeći iz rodnog grada pred osvajačkom silom persijskog vladara Kreza. Šta je to "sve svoje" Bijant nosio sa sobom? Teški drveni krevet, sto, stolice, policu na kojoj je držao spise? Ne! Nosio je ono najvrednije što je imao - svoje znanje. Posedovao je upotrebljivo, istinsko znanje koje mu je omogućilo da kvalitetno razmišlja i donosi odluke. On je bio onaj mudrac koji je svoj dar koristio za pravednu stvar - za dobro života - a ona počiva na suštinskom znanju.

Ruso skuplja trave u Ermenonvilu. Akvarel G. F. Majera (1735- 1779) Javna i univerzitetska biblioteka u Ženevi

Grčka je poštovala znanje i mudrost. Ono što je te ljude izdvajalo iz prosečnosti bilo je njihovo znanje i donošenje valjanih odluka ili saveta na osnovu zakona činjenica. Bili su to saveti i misli za taj trenutak ali i za vreme koje će tek doći. Bile su to univerzalne misli i znanja. Znanja koja će naučiti i druge da se kvalitetnije organizuju i napreduju u svojim sredinama, stvarajući sopstvene nove vrednosti i sadržaje. To napredovanje različitih društvenih sredina nazivamo - civilizacija.

Čovek nije ni svestan da se priroda poigrala sa njim pa je pojedincima deo mozga, poznat kao hipokampus, podarila većim za nekoliko milimetara od drugih i omogućila im da "dobiju mesto" za odlaganje podataka kojih se kasnije svesno sećaju. Sakupljanjem znanja, dobija se veća mogućnost izbora, veća kombinatorika a samim tim i realniji zaključak ili odluka.

U staroj Grčkoj je postojao izraz polihistor, koji se odnosio se na osobe koje mnogo znaju, i učeni su a to su obično bili pisci koji su u svoja dela unosili mnoga različita znanja i podatke.

Tako su pojedinci stvarali znanja koja su dobila odrednicu opšta znanja. To su znanja koja su poboljšavala opšte vrednosti na mnogo širem prostoru od lokalnih. U Grčkoj je ideja opšteg znanja definisana pojmom enciklopedija, stvorenim od reči enciklika – kružni, zaokružen, opšti i paideja – znanje, obrazovanje. Reč enciklopedija postala je pojam za prikupljanje, sistematizovanje i objektivno publikovanje celokupne ljudske teorijske i praktične delatnosti (opšta enciklopedija) ili pojedine njene grane (specijalne enciklopedije). Enciklopedija nastoji da sintetizuje ljudska znanja i umeća u obliku kompleksnih, zaokruženih celina u kojima su, osim iscrpnih faktografskih podataka, detaljnih stvarnih objašnjenja i istorijskog pregleda, najčešće sadržana kritička analiza i idejna ocena obrađenih pojava i ličnosti. Formiranjem velikih kulturnih zajednica stvorene su i opšte vrednosti. Na opštem znanju grade se i individualna znanja i stvaraju nove vrednosti i dostignuća koja se ugrađuju u opšta znanja ljudske civilizacije.

Ideja o sakupljanju kritički obrađenih podataka i opšteprihvaćenih znanja nastala je još u antici. Rimski polihistor iz I v.p.n.e. Marko Terencije Varon, namesnik Pompeje, dobio je zaduženje od Cezara da organizuje prvu javnu biblioteku u Rimu. Radeći na organizovanom sakupljanju knjiga, prikupio je i ogromna znanja. U svom delu Disciplinarum libri novum, sakupio je znanja koja su se učila u rimskim školama: gramatika, retorika, dijalektika, astronomija, geometrija, aritmetika, muzika i dopunio ih je znanjem iz medicine i arhitekture. U I veku grčki gramatičar Pamfil obradio je sva znanja svoga vremena u 95 knjiga, pod zajedničkim naslovom Livada. Ovo delo je poslužilo kao uzor njegovom savremeniku, rimskom piscu Gaju Trenkilu Svetoniju, štićeniku Plinija mlađeg i arhivaru cara Hadrijana da svoje delo naslovi istim imenom Prata (lat. livade). U isto vreme i poznati pisac Plinije stvara ogromnu kompilaciju u 37 knjiga sa oko 40. 000 obrađenih termina pod imenom Naturalis Historia. Ovo obimno delo se umnožavalo sve do 16. veka u više od 40 izdanja. Hrišćanstvo, kao vladajuća religija Evrope želelaje na svoj način da interpretira antičke uzore i u redakciji Isidora Seviljskog (6-7.v.) objavljuje Origines sive Etymologiarum libri viginti, nastojeći da objavljene pojmove prilagodi potrebama crkve. U istom maniru Hrabanus Maurus (776 - 856.), nadbiskup iz Majnca, objavljuje De Universo, delo koje je pod potpunom dominacijom crkve i odbacivanja svega što se ne nalazi u Svetom pismu. Jedan od najznačajnijih pisanih spomenika 13. veka i srednjovekovne kulture je velika kompilacija francuskog dominikanskog sveštenika Vinsenta od Bevajsa koji je objavio Speculum Majus u 83 knjige, u kojima se vraća antičkim uzorima i uvodi racionalni elemenat u tretiranju materije, najavljujući pojavu renesanse. Danteov učitelj, Firentinac Bruneta Latini između 1260. i 1266. u francuskoj objavljuje Li Livres dou Tresor, enciklopedijsko delo zanimljivo po opisu društveno-političkih prilika u italijanskim gradskim republikama. Otkrivanje novih kontinenata zahtevalo je i proširenje enciklopedijskih sadržaja R. Mafeija, iz Voltere, koji je 1506. objavio Commentarii Urbani sa podacima o otkrićima španskih i portugalskih pomoraca kao i biografije znamenitih ljudi. Pavle Skalić, rodom iz Zagreba, je u Bazelu, 1559. napravio prvu modernu enciklopediju sa nazivom enciklopedija i to u delu Encyclopaediae seu orbis disciplinarum tam sacrarum quam profanarum epistemon. Hajnrih Alsted 1630. objavljuje Scientiarum omnium encyclopaedia u 7 knjiga razvrstanih po alfabetskom principu. Istoriograf Luja XIV i prijatelj Molijera, Žan de Manjon, 1663. započeo je stihovanu enciklopediju pod naslovom Science universelle, koju nikad nije završio. Najpoznatija enciklopedista 17. veka je P. Bajle, borac za slobodu ljudske misli i njenog kazivanja. On je u Roterdamu 1695-1697. objavio Dictionnaire historique et critique, buntovne tekstove za koje je slavni Volter kazao da je to "prvo delo te vrste gde čovek može naučiti da misli" a koje su 1750. jezuiti, zajedno sa autorom, javno spalili na trgu u Kolmaru. Nagli razvoj naprednih ideja i uspon buržoazije, uslovio je stvaranje enciklopedija u kojima su mitologija, teologija, antička istorija i poezija izostavljeni. Tako se 1704. u Engleskoj pojavljuje prva specijalizovana enciklopedija Dž. Harisa Lexicon tehnicum or an universal English Dictionary of Arts and Sciences. Harisov leksikon je poslužio kao osnova E. Šamberu da u Parizu 1728. objavi delo Cyclopaedia or Universal Dictionary of the Arts and Scientices koje je u italijanskom prevodu iz 1748. bila prva enciklopedija u Italiji. Pariski knjižar Le Breton je 1745. poverio Deni Didrou redakciju Šamberove enciklopedije. Didro je shvatao da je rad na enciklopediji dobar poligon za stvaranje novog društva. Elita francuskog duha, povezana kolektivnim radom na velikom delu, prvi put je metodički razvrstala riznicu ukupnog ljudskog znanja. U njoj sarađuju Sondilak, Helvecius, Holbah (filozofija), D Alember (matematika, fizika), Bufon, Dobenton (prirodne nauke), Morele de Prade (teologija), Turgo, Kvesni (ekonomija) Marmontel (književnost), Ruso (muzika) i drugi. Prva knjiga izlazi iz štampe 1. jula 1751. sa čuvenim D Alemberovim uvodnikom. U Engleskoj se pojavila Encyclopedia Britannica (1768-1771.) koja je bila različita od ideje francuskih mislilaca jer je obilovala religioznošću i konzervatizmom. U Nemačkoj se razvio tip leksikona kao što je Zedlerov Konversations – Lexicon iz (1731-1750.). U 19. veku broj enciklopedijskih dela stalno raste. U Italiji se 1841-1851. pojavila Nuova Enciclopedia Italiana u 14 svezaka. Godine 1847-1855. u Rusiji izlazi enciklopedija u 12 knjiga. Duh preporoda javlja se i u slovenskim zemljama. U Češkoj se 1860-1874. pojavljuje enciklopedija u 11 knjiga a u Poljskoj, prvo delo tog tipa izašlo je 1859-1868. U SAD 1858-1863. objavljeno je 16 knjiga New American Encyclopaedia za koju su nekoliko priloga dali i Marks i Engels. U Parizu je u redakciji poznatog leksikografa Pjera Larusa 1864-1876. u 15 knjiga objavljena Grand dictionnaire universel, enciklopedija sa modernim kritičkim objavljivanjem pojmova. U Hrvatskoj su 1887. autori Ivan Zoch i Josip Mencin u Osijeku objavili Hrvatsku enciklopediju. Posle Oktobarske revolucije 1917. u SSSR-u počinje izlaziti enciklopedija u 65 knjiga obimna studija sa iscrpnim podacima o svim naučnim dostignućima. U Beogradu je 1925. u redakciji istoričara i univerzitetskog profesora Stanoja Stanojevića objavljena četvorotomna Narodna enciklopedija. Ugledni istoričar objedinio je rad na enciklopediji, okupljajući 146 elitnih saradnika koji su napisali obilje od 12.000 članaka na 4.375 stranica. Pod budnim okom profesora Stanojevića raslo je ovo kapitalno delo naše kulture koje je pregledno i znalački sažimalo sve oblasti života jednog naroda i države: geografiju, privredu, politiku, vojnu istoriju, religiju, umetnost, školstvo. Na stranicama Narodne enciklopedija našle su se i najznačajnije ličnosti i pregled svetskih događaja. Između dva rata, u Beogradu je u izdanju Narodnog dela a pod uredništvom direktora P. M. Petrovića, objavljeno Sveznanje - opšti enciklopedijski leksikon. Na njemu je osam godina radilo 300 saradnika a trebalo je da bude osnova za Veliku univerzalnu enciklopediju u 12 knjiga - koja nikada nije urađena.

Istorija je pokazala da je pisanje istorije preko enciklopedija jedan vid političke borbe za prevlast ideja i preovladavanje duhovnim resursima grupa ili pojedinaca. Često se dešavalo da je u političkoj borbi, nova vlast preko enciklopedija diskvalifikovala dostignuća prethodne vlasti ili ličnosti. U nedefinisanim režimima u kojima građanska svest i javna reč nisu ispoljeni, enciklopedijski prostor je ili kupovan ili vladajućepartijski obojen. A takve knjige završavaju na prvom đubrištu pri promeni režima, ili bivaju otpisane iz registra biblioteka i izbačene sa polica kao stari papir.

Miomir Tomić