ISTORIJA ZVUKA

Pripremio:Vladimir Milojević

Muzika iz etra

Tokom 1919. godine, širom bivšeg Ruskog carstva vode se borbe između pristalica izbegle privremene ruske vlade naklonjene monarhiji i boljševika koji žele da sačuvaju komunistički režim uspostavljen neposredno posle Oktobarske revolucije, 1917 godine. Upravo u to vreme, mladi ruski istraživač i pronalazač Lav Sergejevič Termen završava rad na svom novom, veoma neobičnom pronalasku.

Lav Sergejevič bio je angažovan kao vojni istraživač na Institutu za fiziku i tehniku u Petrogradu, gradu u kojem je rođen 1896. Njegov zadatak je bio da učestvuje u projektima vezanim za ispitivanje radio-oscilatora i novoproizvedenih „elektronki“- vakuumskih cevi koje su sve više postajale aktivni elementi elektronskih oscilatornih kola. Cilj je bio usavršavanje primopredajnih radio-sistema i uređaja za efikasno otkrivanje i lociranje naprijateljskih odašiljača.

Tokom jednog naučnog eksperimenta, prilikom podešavanja dva visokofrekventna oscilatorna kola u okviru „heterodinskog“ eksperimenta, slučajno je otkrio da pomeranje njegovog tela u njihovoj blizini izaziva promenu odnosa frekvencija na kojima su ta oscilatorna kola radila, što je kao posledicu imalo pojavu tzv. „izbijanja“- stvaranja potpuno nove, treće frekvencije. Za razliku od frekvencija oscilatora, koje su bile podešene da budu u okviru dugotalasnog radio-opsega, dakle daleko više od onih koje ljudski sluh može da registruje, novostvorena frekvencija je bila znatno niža i u okviru čovekovog slušnog opsega. Zvuk koji se pojavio podsećao je na „zviždanje“, karakterističnu pojavu pri promeni stanica kod starih dugotalasnih i srednjetalasnih AM radio-aparata (napravljenih posle Termenovih eksperimenata, sredinom dvadesetih godina prošlog veka). On je takođe ustanovio da se odgovarajućim pokretima ruku mogu kontrolisati visina tona i jačina novostvorenog signala.

Tonovi koji nastaju u vazduhu

Lav Sergejevič je išao u muzičku školu i poznavao je muzičke instrumente. Novi zvuk je bio za njega osoben, neobičan, različit od zvukova svih do tada poznatih instrumenata. Pomalo je asocirao je na ton violončela, pošto je imao tzv. „sweep“ karakteristiku - promena visine tona je bila „bez prekida“. Ovaj efekat se kod savremenih elektronskih instrumenata sreće i pod nazivima „glide “ ili „portamento“.

Već početkom sledeće, 1920. godine, Lav Sergejevič Termen u potpunosti završava prvi ikada napravljeni elektronski muzički instrument. Prvobitno mu je dao ime „ eterofon “ („zvuk iz etra - vazduha “), da bi ga ubrzo, posle nekih manjih modifikacija, preimenovao u „teremin“ ( po svom prezimenu ).

„Teremin“ je prvo predstavio svojim kolegama sa instituta i prijateljima iz vojske. Bili su impresionirani dok je on lično izvodio muzičku kompoziciju. Lav je pravio karakteristične pokrete rukama oko dve antene koje su virile iz malog drvenog kabineta instrumenta. Jedna je bila smeštena vertikalno na kabinet a druga, polukružno oblikovana, horizontalno. U kabinetu su bila smeštena elektronska kola i zvučnik.

Srce instrumenta su činila dva oscilatora. Prvi je bio podešen na stalnu frekvenciju koja je iznosila oko 170 KHz, dok je drugi imao promenljivu: od 167 do 170 KHz. Kao rezultat „superponiranja“ tih frekvencija, nastajala je treća, audibilna, koja je mogla da se menja od oko 100 Hz do 3 KHz. U osnovi je imala karakteristiku sinusnog („ pure “) tona. Ona je pojačavana i emitovana preko zvučnika.

Kada bi izvođač približavao ili udaljavao ruku od vertikalno postavljene antene, pošto je ona bila istureni deo drugog ( promenljivog ) oscilatornog kola, promena kapacitivnosti pod uticajem tela izvođača direktno je delovala na promenu rezonantne frekvencije tog kola, a time i na rezultat superponiranja, zvučnu frekvenciju. Taj princip predstavlja osnovu rada „ teremina “. Druga, horizontalno savijena antena, služila je za regulaciju jačine zvuka.

Dok su iz zvučnika dopirali neobični ali prijatni tonovi melodije, Ljev tokom izvođenja kompozicije nijednog trenutka nije dodirnuo ni antene ni instrument. Zbog toga je sama scena je delovala prilično mistično i nestvarno, kao da tonovi nastaju u vazduhu... „Teremin“ je bio prvi muzički instrument sa kojim muzičar, prilikom izvođenja, nije ostvarivao nikakav fizički kontakt. Kasnijih decenija su se pojavili još neki uređaji na kojima je moglo da se svira „bez dodira“, uglavnom zasnovani na „ tereminovom “ principu, dok je razvoj foto - ćelija omogućio stvaranje „ optičkih “ muzičkih instrumenata ( kao na primer „svetlosna harfa“). Međutim, „teremin“ je bio prvi, čijom je pojavom udaren temelj razvoju elektronske muzika.

Novo tehničko čudo

Vest o „tereminu“ se brzo širila Rusijom. Posle predstavljanja „teremina“ na Moskovskom sajmu industrije, Lenjin je lično od Lava zatražio da ga nauči da svira na neobičnom instrumentu. Istovremeno je naručio izradu šest stotina primeraka kako bi građani širom Rusije mogli da upoznaju novo tehničko „čudo“. Uskoro se pojavljuju i kompozitori koji komponuju melodije prvenstveno namenjene izvođenju na „tereminu“. Kao solo instrument, „teremin“ učestvuje u izvođenjima nekih manjih orkestara.

Lav Sergejevič Termen je patentirao svoj instrument u Nemačkoj 1924. godine. Šira publika na zapadu je „teremin“ upoznala tek sredinom 1927. godine, kada su tamo izvedeni prvi koncerti uz učešće ovog instrumenta. Sledeće, 1928. godine, Lav Sergejevič napušta Sovjetski Savez i emigrira u SAD, gde menja ime u Lav Teremin.

Kao i u Rusiji, slava i popularnost „teremina“ brzo su osvajale Ameriku. Godine 1929. firma RCA otkupljuje pravo na komercijalnu upotrebu patenta i, tridesetih godina prošlog veka, proizvela je mnogo primeraka u različitim verzijama.

U to vreme se za „teremin“ puno komponuje. Za njega muziku pišu kompozitori koji se bave eksperimentalnom muzikom, kao što su Edgar Vares, Jozef Šilinger, Andrej Paščenko, nešto kasnije i Samjuel J. Hofman. Pojavljuju se izvođači sa recitalima u kojima je i pokret njihovog tela deo performansa. Uz odgovarajuće svetlosne efekte, doživljaj publike bio je potpun. Klara Rokmor i Lusi Bigelou Rozen su stekle veliku popularnost ovakvim nastupima. Postoje podaci o tome da su talasi koji su nastajali prilikom nekih izvođenja na „tereminu“ mogli da se registruju u višim slojevima atmosfere !

Lav Sergejevič 1930. godine predstavlja i posebnu verziju „teremina“ prilagođenu koreografskim izvođenjima pod nazivom „terpiston“ koji takođe doživljava veliku popularnost. U saradnji sa naučnikom Henrijem Kovelom 1932. realizuje „teremin - čelo“, instrument kome su dodate kontrole za boju tona, „foot “ pedala za uključivanje i isključivanje tona, kao i mogućnost izvođenje „glisando“ efekta.

Za potrebe tajne službe

Era zvučnog filma je takođe doprinela „tereminovoj“ popularnosti. Zbog neobičnog zvuka, bio je korišćen u stvaranju brojnih muzičkih i zvučnih efekata, naročito u horor filmovima. Naučno - fantastični žanr koji je ostvario ekspanziju pedesetih godina prošlog veka, takođe nije mogao da se zamisli bez zvučnih ilustracija ovog neobičnog instrumenta.

Mnogi autori novijih žanrova popularne muzike, popa i roka, koji su se pojavili početkom šezdesetih, takođe su koristili i koriste neku od verzija „teremina“. Čuveni Bob Mug, otac prvog pravog elektronskog muzičkog sintisajzera i popularnog mini-muga, započeo je svoj biznis 1963. predstavljanjem tranzistorizovane verzije „teremina“ i verzije sa tzv. ribon - kontrolerom (umesto promenom polja preko antena, visina tona je kontrolisana pomeranjem prsta preko naponskog kontrolera sa provodnom trakom). Jedan takav uređaj korišćen je u čuvenoj kompoziciji sastava „ Bič bojs “ „Dobre vibracije“ kojoj je zvuk „teremina“ dao pravu boju. Osamdesetih godina, u kompoziciji „Triler“ Majkla Džeksona takođe je korišćen ovaj instrument. Popularni Žan Mišel Žar gotovo na svakom koncertu koristi „teremin“ kao jedan od svojih muzičkih instrumenata. Danas firma „Mug“ proizvodi savremenu verziju „teremina“ pod nazivom „ tereminvoks “.

Ovde se priča o Lavu Sergejeviču Termanu ne završava. Od strane NKVD - a 1938. godine biva kidnapovan iz svog stana u Njujorku, odakle ga prebacuju u Sovjetski Savez, gde biva optužen za anti - sovjetsku propagandu i delovanje protiv Staljina. Pošto mu se nakon toga gubi trag, Amerikom su kružile vesti da je likvidiran. Međutim, istina je bila da je prebačen u logor u Madaganu, u kome se nalazila laboratorija pod strogim nadzorom a gde je morao da radi i učestvuje u istraživanjima vezanim za tajne projekte sovjetskih obaveštajnih službi. Postigao je izuzetne rezultate, koji su kulminirali njegovim projektom prve „špijun - bube“ ikada napravljene. Ona nije imala potrebu za bilo kakvim žičanim ili napajanjem iz baterije, nego je visokofrekventna struja indukovana iz „etra“ stvarala energiju za njen pogon ( princip napajanja savremenih RFID čipova ).

Posle nekoliko godina Lav biva potpuno rehabilitovan, čak i odlikovan „Staljinovim ordenom prvog reda“ pošto su, uz njegovu superviziju, „bubama“ ozvučene ambasade SAD u Moskvi i Staljinov privatni stan. Lav Sergejevič je kasnije je postavljen za predavača na moskovskom Muzičkom konzervatorijumu.

Ameriku je poslednji put posetio 1991. godine, gde je čak izveo nekoloko kompozicija na „tereminvoksu“. Umro je 1993. godine.

Vladimir Milojević