NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: M. Rajković

Dr Miodrag Čolić , dopisni član SANU i redovni profesor VMA
Bolest u imunološkom ključu

Naspram srednjovekovnog grada Koznika u pitomoj Župi, na drumu koji od njenih planinskih naselja vodi prema Aleksandrovcu, smestilo se sedamdesetak domova sela Boturići. U tom sunčanom seocetu, rođen je Miodrag Čolić (1953), lekar, naučnik, profesor imunologije na Vojnomedicinskoj akademiji, prvi Župljanin izabran u našu najvišu naučnu ustanovu.

Akad. prof. dr Miodrag Čolić

Najmlađi docent Miodrag Čolić je magistrirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu a doktorsku tezu Morfološke i funkcionalne promene ćelija timusa u toku udružene radijacione povrede odbranio na VMA, 1987. Vrlo brzo je izabran za docenta. Sa 33 godine bio je najmlađi docenat na Vojnomedicinskoj akademiji. Kaže da se tom zvanju najviše radovao.

O Čolićevom izboru postojalo je potpuno saglasje Akademije u koju je trebalo da bude biran i Vojnomedicinske akademije u kojoj je stekao reputaciju naučnika dostojnog najviše nacionalne časti. "Dve-tri godine pre izbora, ljudi sa kojima sam sarađivao smatrali su da treba da budem biran za dopisnog člana a u Odeljenju medicinskih nauka procenili da treba podržati lekara koji se bavi bazičnim i primenjenim kliničkim istraživanjima", kaže profesor Čolić.

Iako rođen i odrastao u kraju u kome su tradicije nemanjićke Srbije i legende o kosovskim junacima još žive, a vredni težaci anakreontski slave lozu i vino, Miodraga Čolića nije privlačila ni istorija ni enologija ni srodne nauke. U osnovnoj školi u obližnjem Grčaku, tik ispod kozničkih bedema, i u sedam kilometara udaljenom Plešu u višim razredima, stariji sin Josija i Ranke Čolić se među drugom decom izdvajao samo "privrženošću učenju i lakšim savlađivanjem težih problema". U aleksandrovačkoj gimnaziji je, kaže, bio u "grupi najboljih đaka" i želeo da studira matematiku.

"Negde u četvrtoj godini, profesor Ljubiša Kočinac, o kome ste takođe, i s razlogom, vrlo lepo pisali u ovoj rubrici, jednog dana, ljut na nas učenike čiji je bio i razredni starešina, kaže mi: ‘Eto, studiraj matematiku, pa ćeš ovako kao ja da se nerviraš s đacima. Da li ti to treba u životu'? Te reči profesora koji je bio vrsni matematičar čudno su delovale na mene, počeo sam intenzivnije da razmišljam o alternativi. Tako sam, dva meseca pre mature, odlučio da upišem medicinu”. Studije je završio u roku, bez dana apsolventskog staža, kao student generacije s prosekom 9,77.Vrata daljem usavršavanju bila su širom otvorena.

Imunološka supresija

Na postdiplomskim studijama se opredelio za imunologiju. Nema bolesti koja nije povezana s ovom multidisciplinarnom granom medicine. U našem imunološkom sistemu je ključ za razumevanje gotovo svih bolesti, kaže. "SIDA je prirodni eksperiment da bez imunog sistema čoveku nema opstanka. Virus HIV razara jednu vrstu T limfocita koji B limfocitima pomažu da stvore jača antitela protiv nekih virusa. Kada njihov broj u jednom perifernom kubnom milimetru krvi padne ispod 400 počinju da haraju svemoguće infekcije i bolesti od kojih ne boluje onaj koji ima normalan imuni sistem. S druge strane i naš imuni sistem može da se okrene prema vlastitim tkivima i ćelijama kao nečem stranom i dovode do autoimunih oboljenja (multipleks skleroza, lupus, reumatska oboljenja zglobova, teška oboljenja bubrega)".

Poseta Jerusalimu za vreme kongresa imunologa u Izraelu

Ako je u ostvarenju želje da se bavi kliničkim i naučno-istraživačkim radom jedan konkurs VMA za specijalizaciju iz kliničke fiziologije imao važnu ulogu, susret s prof. Aleksandrom Dujićem, potonjim načelnikom ove ugledne medicinske ustanove, bio je presudan za početak blistave naučne karijere. Profesor Dujić ga je svesrdno podržao, ceneći njegovu sposobnost kritičkog mišljenja, marljivost, kreativnost i naučnu intuiciju. Imao je tek 27-8 godina kada mu je prepustio da organizuje istraživanja, što je u našoj tadašnjoj praksi bila prava sreća, uporedo se baveći dijagnostikom limfoprolitarativnih oboljenja i konsultativnom delatnošću u hematologiji i bolestima vezanim za transplantaciju tkiva i organa. Lepši spoj nije mogao zamisliti. "Bio je moj drugi otac. Govorio je da je to ‘nešto najlepše' što sam mogao da odaberem. Nisam se pokajao", veli.

Čega god se u nauci latio dr Čolić je dao nešto novo i originalno. O tome svedoči više od 120 radova u uglednim naučnim časopisima u svetu. Efekte različitih vrsta povreda, posebno kombinovanih povreda, na imunološki sistem, ako se izuzmu skromne publikacije ruskih autora, pre profesora Čolića niko nije istraživao. "I tada se znalo", priča, "da teške opekotine, praćene sepsom, uprkos primene najsavremenije imunološke terapije, odnesu pacijenta. Naslućivao sam da te teške traume dovode do izrazitog i naglog smanjenja našeg imunog sistema ili imunološke supresije. Zanimalo me je koji to mehanizmi izazivaju supresiju".

Među prvima je u literaturi pisao da traume dovode do izrazitih promena u centralnim organima imuniteta kao što je grudna žlezda timus. U timusu se stvaraju T limfociti koji su najznačajniji u borbu protiv infekcija i svih drugih štetnih agenasa koji mogu da provociraju naš odbrambeni sistem. Najvažnija otkrića na ovom polju publikovao je u poglavlju knjige Thymus update 4 ( Harvood Academic Publischers, London 1991), The Effect of Trauma on the Thymus, pisanom po pozivu.

"Školovanje u Londonu je bilo kratko ali veoma značajno za moj razvojni put, jer sam se proučio nove metode u imunologiji. Iako je za to bilo predviđeno tri meseca, čitav program sam savladao za petnaest dana. Imao sam još dosta vremena i prof. Meri Riter (Mary Ritter) iz bolnice Hammersmith, kod koje sam bio na usavršavanju, zamolila me je da pregledam seriju preparata koje je kao koordinator projketa dobila iz različitih laboratorija, kako bi ih sve objedinila. Svojski sam se potrudio, moji rezultati su se skoro u dlaku poklapali sa njenim. Bila je oduševljena", kaže. Zahvaljujući Meri Riter, doktorant beogradske VMA upoznaće tehnologiju monoklonskih antitela (Nobelova nagrada) i, pri tom, sam stvoriti značajne primerke.

Svetski unikati

Po povratku u matični institut Miodrag Čolić među prvima u zemlji uvodi tehnologiju hibridoma (ćelija koja nastaje spajanjem maligne ćelije i B limfocita, sposobna da se stalno umnožava i veštački stvara neograničen broj antitela koja nemamo) i produkuje prva monoklonska antitela - dvadesetak unikatnih u svetu. Pozvan je da učestvuje u multicentričnom projektu klasifikacije novih molekula u epitelnim ćelijama timusa. "Nomenklatura koju je, još 1989, ustanovilo sedam svetskih laboratorija koristi se i danas jer bolje nema. Moj rad u okviru tog projketa od svih mojih radova je najviše puta citiran", navodi dr Čolić.

U porodičnom krugu

Pomoću monoklonskih antitela stvorenih u laboratoriji, dr Čolić je sa saradnicima identifikovao dotad nepoznate molekule i funkcionalno nove antigenske determinante na molekulima ćelija imunog sistema uspostavivši više od stotinu stabilnih hibridomski ćelijskih linija. Antitela koje je proizveo dr Čolić i danas se koriste za istraživanja u Nemačkoj, Holandiji, Gracu, Japanu. Ova antitela su uvršćena u svetski katalog originalnih bioloških produkata namenjenih naučnim istraživanjima. Osim monoklonskih, dr Čolić je produkovao i "veliki panel antitela" koja prepoznaju antigene izazivača Lajmske bolesti (Borelia burgdorferi) karakteristične za naše krajeve, jer se razlikuju od onih u Americi i drugim regionima Evrope.

"Ne postoji nijedan molekul za koji danas ne možemo da stvorimo antitelo, po sistemu ključ brava. U toj postavi našeg odbrambenog sistema, kad jedna bakterija uđe u organizam aktivira se onaj limfocit koji ima receptor samo za tu bakteriju ili pojedine njene sastojke (antigene). Smatra se da u ljudskom organizmu ima više od bilion limfocita i svaki je specifičan za određeni agens. To znači", ističe dr Čolić, "da je organizam uvek prirpemljen na odbranu i da ga ništa ne sme iznenaditi".

Profesor Čolić je uspostavio i veći broj timocitnih hibridoma koristeći originalni metod spajanja aktivisanih T limfocita i malignih (timomskih) ćelija. Ovi hibridomi se koriste za proučavanje procesa selekcije T limfocita u modelima koji su za ove namene prvi put publikovani u svetskoj literaturi.

Kao stipendista američke vlade Miodrag Čolić je boravio u najvećoj vojnoj bolnice Wolker Reed u Vašingtonu, gde je naučio "kako se koristi i kako ljudima koristi" molekularna genetika ili tehnologija genetičkog inženjeringa. Već duže od decenije rukovodi projektom Genetičko inženjerstvo i tehnologija hibridoma u medicini.

Naučna pažnja prof. Čolića u velikoj meri je bila usmerena i na razumevanje zapaljenskih procesa i zarastanje rana. "U osnovi brojnih bolesti je zapaljenje, akutno i hronično. Opet, zahvaljujući bazičnim istraživanjima i monoklonskim antitelima, koje smo mi stvorili, u mogućnostima smo da otkrijemo nastanak i tok nekog zapaljenja, da ga na najbolji način kontrolišemo ili sprečimo. Danas znamo da je i arterioskleroza jedan hronični zapaljenski proces u velikim krvnim sudovima. Sada planiramo da zavirimo i u sam arteriosklerotski plak, da vidimo šta se tu dešava, koje su ćelije važne i pronađemo lekove koji bi mogli da uspore tok zapaljenja ili čak vakcinu protiv arterioskleroze".

Današnja znanja iz imunologije i nove tehnologije jasno pokazaju da naš imuni sistem i tumor prepoznaje kao strano telo i prema njemu pokreće imuni odgovor. Međutim, taj imuni odgovor "je slab i nedovoljan, jer sam tumor poseduje brojne mehanizme da zavara naš odbrambeni sistem i tako mu podvali". Zašto je to tako?

Ćelijska terapija

"Kad smo globalno saznali šta je to što je uključeno u odbrambeni sistem došlo se do podatka da u našoj krvi i tkivima postoji specifična vrsta ćelije zadužena da prva prepozna tumorsku ćeliju ili bakteriju, da ih preradi i da instrukciju limfocitima kako da se protiv nje bore. Takve ćelije se nazivaju dendritičnim, one započinju imuni sistem, bez njihove optimalne, pune aktivacije nema ni pravog imunog odgovora. Te dendritične čelije, koje možemo da obrazujemo u laboratoriju od krvnih monocita, mnogo su snažniji stimulatori imunog odgovora nego sami monociti".

Poslednjih godina dr Ćolić se upravo najviše bavi ćelijskom terapijom i pripremom tumorske vakcine. O tome veli: "Još smo daleko od toga da svakog pacijenta možemo tako da lečimo ali rezultati svetskih istraživanja su ohrabrujući, jer se u nekih pacijenata, ne znamo još u kojih, ali ne u svih, tumor potpuno izgubi. S druge strane, veoma su važni i sami genetski faktori pacijenta. I u našoj zemlji smo izvršili neophodne pripreme za ćelijsku terapiju i vreme je da se u nju uključimo, već od iduće godine. Dobio sam poziv od Univerzitetske bolnice u Kopenhagenu da s jednom klinikom u Hong Kongu zajednički radimo na proveri tumorskih vakcina u lečenju karcinoma pluća".

Autoritet i znanje dovili su prof. Čolića na mesto načelnika Instituta za medicinska istraživanja i koordinatora svih naučnih projekata VMA. "Imamo veliku podršku ministra za nauku Aleksandra Popovića da se VMA integriše sa svim istraživačkim centrima u državi. Vrlo brzo ćemo postati deo naše nacionalne naučno-istraživačke zajednice, dosad smo bili ničiji". U SANU vodi Odbor za imunologiju (nasledio je pokojnog akademika Ivana Spužića), potpredsednik je Međuodeljenjskog odbora za SIDU, sa akademikom Ljubišom Rakićem je u Odboru za biometrijska istraživnja...

Profesor Čolić je editor knjige Immunoregulation in Health and Disease.Experimental and clinical Aspects (1997), koju je objavio londonski Academic Press, jedan od najeminentnijih izdavača medicinske literature. Dosad je objavio više od 450 radova, koji su do kraja 2002. godine citirani 533 puta, 476 je navedeno u Indeksu citata (Scientific Citation Index), a 57 (prema nepotpunom ličnom uvidu) u inostranim knjigama i doktorskim disertacijama.

U svemu što radi ovaj neumorni naučni poslenik ima apsolutnu podršku svoje supruge Gorice (rođ. Jakšić), ekonomiste u Lola korporaciji, koja je preuzela dobar teret njegovih obaveza i omogućila mu usavršavanje. Njihova ćerka Maja studira farmacije. Ipak, kao što slikar ne može bez ateljea, majstor bez radionice, dr Čolić se najbolje oseća u laboratoriji: "Skoro da nema dana da nešto lično ne uradim. Tešim se da sam još mlad".

M. Rajković