TEMA BROJA

Pripremio:Oliver Klajn

PISMO
Azijska pisma

Kana predstavlja jedinstveni pojam za japanska slogovna pisma hiragana, katakana i manjogana. Sva ova pisma proistekla su iz logografskog (sistema kod kojih jedan znak predstavlja reč) načina pisanja iz Kine koji Japanci nazivaju kanđi a Kinezi hanzi. Hiragana i katakana nastale su iz drevne manjogane. Manjogana koristi kineska slova da bi označila japanske zvuke. U upotrebi je barem od 6. veka a možda i ranije. Manjogana je ime dobila po najstarijoj očuvanoj i najcenjenijoj zbirki japanske poezije “Manjošu“(manjošu znači „zbirka deset hiljada listova” i potiče, prema japanskoj periodizaciji, iz perioda nara u 8. veku).

Kineska slova kanđi došla su u Japan preko kineskih predmeta poput zlatnog pečata jednog kineskog cara. Još u 5. veku postojali su ljudi zvani fuhito, koji su kao carevi službenici pisali i čitali kineski. Iako su u početku kineski emigranti bili ti koji su pisali dokumentaciju, već od 6. veka dolazi do mešanja, u dokumentima, sa japanskim jezikom, što ukazuje na prihvatanje kineskih slova među Japancima. Tako dolazi do pojave sistema kanbun, što u prevodu znači Han pisanje (Han je inače i danas ubedljivo najbrojnija nacija u Kini, a samim tim i najbrojnija etnička zajednica u svetu). Kanbun je kineskim slovima pridodavao dijakritičke znake (znak dodat slovu koji menja njegov izgovor) koji su omogućavali Japancima da čitaju slova prilagođena japanskoj gramatici.

U modernom japanskom, kanđi se koristi da bi se pisale imenice ili osnove prideva i glagola. Iako je kanđi, u osnovi, kineski hanzi, Japanci su vremenom ovom sistemu pisanja dali niz specifičnosti.

Kokuđi su slova kanđija nastala u Japanu. Ima ih na stotine ali su samo neka ušla u širu upotrebu. Neka slova su promenila značenje u Japanu u odnosu na prvobitna kineska značenja i zovu se kokun. Uz to, vremenom se menjao način pisanja. Pre Drugog svetskog rata, u upotrebi je bio kjuđitai koji se skoro u potpunosti poklapao sa kineskim načinom pisanja. Vlada je posle rata uvela pojednostavljen sistem šinđitai.

Rasprostanjenost pisama

Mnoga kineska slova se ne koriste u Japanu mada, u teoriji, svako kinesko slovo može da bude i japansko. Jedan kanđi znak može da označava više reči. Neki čak imaju deset i više značenja. Koje će značenje biti primenjeno, zavisi od niza faktora... poput konteksta ili mesta u rečenici. Neki kanđi znaci uvođeni su više puta iz različitih delova Kine i u različita vremena pa tako imaju različita značenja.

Postoje četiri vrste onjomija, tj. čitanja slova u zavisnosti od regiona Kine i perioda iz koga potiču. Onjomi se pre svega primenjuje na složene reči, najčešće pozajmljene iz kineskog. Ovo pozajmljivanje se često poredi sa preuzimanjem grčkih ili latinskih reči u evropskim jezicima jer kineske reči obično označavaju složenije pojmove od domaćih ili zvuče učenije od japanskih.

Kunjomi je, s druge strane, čitanje domaćih japanskih reči. Kao i kod onjomija, isti kanđi može imati različite izgovore i značenja. Neki kanđi nemaju domaći izgovor kunjomi već samo kineski onjomi. Struktura sloga kod japanskih reči je suglasnik, zatim samoglasnik. Većina kunjomija su dugačka dva ili tri sloga dok su glagoli obično nešto kraći.U nekim slučajevima, više kanđija može biti upotrebljeno da bi se napisala jedna reč i čak mogu označavati različite nijanse značenja iste reči. Nekada su razlike toliko iznijansirane da japanski rečnici nude suprotna mišljenja o ovim kineskim slovima koja su u upotrebi u Japanu. Stoga čak i sami Japanci u nekim situacijama ne znaju koji kanđi da upotrebe.

Nekada se kanđi složenice formiraju mešanjem onjomija i kunjomija. Srodni kunjomiju su nanori, tj. izgovaranja japanskih ličnih imena. Ateđi su slova koja nemaju izvorno značenje već se od njih stvaraju kovanice ili se upotrebljavaju radi njihove izgovorne vrednosti i dodeljuju se neretko stranim terminima. Okurigana su sufiksi iz kane koji stoje uz osnovu iz kanđija. Služe da bi se izmenjali glagoli i pridevi, odredilo glagolsko vreme, potvrđivanje ili negacija i ono što je neobičnost japanskog jezika.

Japanci imaju kategoriju gramatičke učtivosti. Zbog složenosti kanđija, nekad se u Japanu primenjuje furigana. To su mala kana slova štampana pored kanđija kako bi odredila izgovor. Ona se najviše primenjuje u dečijim knjigama pošto deca najčešće znaju hiraganu ali ne i kanđi. Broj slova kanđija nije precizno određen. U najvećem japanskom rečniku kineskih slova ima preko 50 000 slova dok neki u Kini tvrde da ima preko 80 000 - ali većina nije u upotrebi.

Hiragana je kao slogovno pismo deo kane, i njena osnovna jedinica zvuka je mora, koju predstavlja svaki njen simbol. Svaki znak je ili samoglasnik ili suglasnik praćen samoglasnikom, ili nazalni sonant, to jest zvuk koji se može reprodukovati u kontinuitetu prilikom jednog izgovora. Hiragana se upotrebljava za reči koje nemaju kanđi znake. Služi i umesto ređih oblika kanđija, manje poznatih širim masama. Srednjovekovna japanska pesma „Iroha“ poslužila je kao osnova za uspostavljanje redosleda znakova hiragane pošto je to savršeni pangram koji spominje svaki znak kane samo jednom.

Danas se redosled znakova naziva godžuon i važeći je za čitavu kanu. Godžuon znači 50, ali to može da navede na pogrešan zaključak jer, u stvari, ima 46 običnih znakova (rečnici u Japanu rade se po tom redosledu). Za kanu je karakteristična i osobina japanskog jezika zvana jun, čime se dodaje zvuk i. I ovo je u potpunosti preuzet kineski uticaj. Kako vreme prolazi, hiragana i kana bivaju pojednostavljeni. Pored nekoliko pravila i izuzetaka, Japanci pišu onako kako govore. Za hiraganu su osobeni dugi vokali. Koreni hiragane su, pored manjogane, i u kurzivnoj kineskoj veštini lepog pisanja zvanoj sošo. Naime nastanak hiragane odvijao se etapno, pri čemu je je sošo bio međufaza u nastanku. U početku je hiragana bila pismo za žene kojima nije bilo dozvoljeno da se obrazuju onoliko koliko i muškarci. Muškarci su pisali kineskom kaliografijom dok je hiragana dobila i drugo ime: onade, tj. žensko pisanje.

Japanske srednjovekovne spisateljice dosta su koristile hiraganu. Najpoznatije delo je “Priča o Genđiju”, od jedne japanske plemkinje s početka 11. veka. Vremenom su i muškarci počeli da prihvataju hiraganu, naročito za ličnu prepisku. Kanđi i katakana su korišćeni za zvanične spise. Danas se hiragana upotrebljava više od katakane. U početku je svaki glas imao više od jednog znaka. Krajem 19. veka izvršeno je pojednostavljivanje tako da za svaki glas postoji samo jedna hiragana. Pre toga su korišćena i slova zvana hentaigana - slova kane koja, uprkos zastarelosti, neki i danas koriste. Većina Japanaca ne zna hentaiganu.

Katakana je takođe proistekla od kineskih slova, manjogane. Budistički monasi su njihovu skraćenu formu koristili kako bi ukazali na pravilan izgovor kineskih tekstova, u 19. veku. Katakana se brže razvijala i, već u 14. veku, gotovo da se izjednačio broj znakova i glasova. Sam naziv znači „deo kane“ pošto slova potiču od delova složenijeg kanđija. Ima 48 znakova i u početku je smatrana muškim pismom. Najviše se koristi za transkripciju reči iz stranih jezika, posebno stranih imena. Služi i za reči koje odražavaju onomatopeju i za naglašavanje ili isticanje pojedinih reči. I drevni starosedelački narod na severu Japana, Ainu svoj jezik piše katakanom.

Latinica je došla u Japan u 16. veku preko portugalskih misionara. Oni su stvorili svoj sistem latinizacije (latinizacija je predstavljanje nekog jezika latiničnim pismom a da sam taj jezik koristi drukčije pismo). Od svih sistema latinizacije najpoznatiji je i najviše u upotrebi Hepbernov. Američki sveštenik Džejms Hepbern sastavio je prvi moderni japansko-engleski rečnik. Značajni su još kunrei i nipon sistem latinizacije.

Neki ljudi veruju da je pisanje nastalo u Kini. Prvi značajniji očuvani dokumenti o pisanju potiču iz vremena dinastije Šang, koja je vladala u drugoj polovini drugog milenijuma pre naše ere i početkom prvog. Napisani su na plećki vola i kornjačinom oklopu. Ovi natpisi iz vremena dinastije Šang otkopani su u 19. veku. Smatralo se da imaju lekovito dejstvo i nazivani su zmajevim kostima. Tek je pekinški naučnik Vang Jirong otkrio, kada je nameravo da kosti samelje i iskoristi ih kao lek, da se na njima nalaze neobični znaci koji su ostaci drevnog pisma. To pismo se naziva jiaguven.

Kosti i kornjačin oklop korišćeni su za neku vrstu ritualnog proricanja budućnosti. Nakon rituala na njima su zapisivana pitanja i odgovori. Najčešće su se pitanja odnosila na lov, rat, vremenske prilike i razne proslave. Hanzi se, danas kod Kineza, donekle razlikuje od kanđija. Svaki znak predstavlja u isto vreme slog i značenje reči. Kada je hanzi bio u povoju, svako slovo je označavalo neko živo biće, predmet ili pojavu. Vremenom je došlo do usložnjavanja pa danas uopšte ne liče na ono što predstavljaju.

Veliki broj slova su složenice proizašle iz dve ili više reči. Najveći kineski rečnici imaju oko 56 000 znakova. U Kini se pismenim čovekom smatra onaj koji zna dve hiljade slova. Sa znanjem tri hiljade znakova može se čitati kineska štampa. Da bi se uživalo u kineskoj književnosti ili razumeo klasični kineski, potrebno je poznavati duplo veći broj znakova nego za štampu.

Kineska slova se sastoje od dvanaest osnovnih tipova linija. Slovo može biti formirano od jedne pa sve do 64 linije. Svaka od tih linija uvek mora biti u određenom pravcu. Po utvrđenom redosledu pišu se linije svakog slova. Svakom slovu dat je isti prostor, bez obzira koliko ga linija čini. Nema razmaka između znakova i složenice nikad ne stoje jedna pored druge.

Svojstveni kineskom jeziku su brojni homofoni. Homofoni su reči, odnosno slogovi kod Kineza koji isto zvuče ali imaju drugačija značenja. Jasna razlika između njih u pisanju stvara se zahvaljujući različitim znakovima za pojedine homofone. U govornom jeziku veoma ih je teško razlikovati, posebno onima koji nisu Kinezi. Imenice su u kineskom često složenice od dva, tri ili više znakova dok se glagoli i pridevi obično označavaju jednim znakom. Kinesko formiranje složenica može zvučati pomalo smešno za čoveka sa strane. Tako se, na primer, radio formira od reči „prima zvuke mašina“. Univerzitet se označava znakovima za „veliko i učenje“ dok je kompjuter „električni mozak“. Da bi se povećao broj pismenih ljudi, dve hiljade slova je pojednostavljeno.

Koreanci su, kao i Japanci, koristili kineska slova. U Koreji su formirana tri sistema za pisanje korejskog na bazi kineskih slova. To su: hjangčal, gukjeol i idu. U 15. veku smišljeno je autentično korejsko pismo. Moderno korejsko pismo zove se hanegul. Od samih početaka, ono je imalo dosta zajedničkog sa mongolskim pismom. Dugo vremena se smatralo da je korejsko pismo namenjeno prostom narodu i ženama dok su viši slojevi pisali na kineskom ili upotrebljavali korejska pisma proizašla iz kineskog. Posle Drugog svetskog rata, hangeul potiskuje kineska slova. Većina korejske književnosti i korespondencije vrši se na korejskom hangeulu dok se stručna literatura i zvanični dokumenti pišu na mešavini kineskih slova i hangeula. Korejsko pismo ima 24 slova - 14 suglasnika i 10 vokala.

Burmansko ili mjanmarsko pismo potiče iz 11. veka. Ovo slogovno pismo vuče korene iz pisma naroda Mon, koji danas živi na tajlandsko-burmanskoj granici. Slova su zaobljena zbog pisanja palminim listovima pa Burmanci svoje pismo zovu kalon ili „okruglo pismo“.

Pismo Kmera u Kambodži potiče od drevnog bramanskog pisma iz južne Indije. Najstariji pisani dokument na kmerskom je iz početka 7. veka naše ere. Iz kmerskog su proistekla još dva značajna pisma južne Azije - tajlandsko i laošansko. U kmerskim tekstovima nema razmaka među rečima već samo između rečenica. Mnoge reči se različito pišu. Tajlandsko pismo ima 44 osnovna suglasnika, s tim da neki suglasnici imaju više slova. Jezik ima pet tonova - ton sloga se određuje na osnovu toga da li je otvoren ili zatvoren slog, tj. da li se završava na vokal ili na konsonant. Ovo pismo ima i oznake za tonove i dužine sloga.

Oliver Klajn