TEMA BROJA

Pripremio:Miloslav Rajković

PISMO
Civilizacijske poruke pisma

Dr Vanja Stanišić, docent Filološkog fakulteta u Beogradu

Studenti Katedre za opštu lingvistiku Filološkog fakulteta u Beogradu od početka ove školske godine slušaju kurs predavanja o razvoju pisma. Predavač je dr Vanja Stanišić, koji na istoj katedri drži i predavanja iz Uporedne gramatike indoevropskih jezika, na Katedri za slavistiku predavanja iz Uporedne gramatike slovenskih jezika, dok na Katedri za albanologiju drži predmet Istorija albanskog jezika s dijalektologijom (autor je knjige Srpsko-albanski jezički odnosi u izdanju Balkanološkog instituta SANU, 1995, proizašle iz njegove magistarske teze). Doktorirao je na temi koja je tematski objedinila njegova interesovanja iz navedenih oblasti: Fonološka osnova i grafička forma balkanskih jezika.

Dr Vanja Stanišić docent Filološkog fakulteta u Beogradu

Kurs o razvoju pisma počinje od razgraničenja pisma i predpisma, kroz razvoj dva osnovna tipa pismenih sistema – semasiografije i fonografije – do alfabetskog pisma.

Prvi tip pisma, kroz koji prolazi granica između pisma i predpisma, nije obavezno vezan za određeni jezik i naziva se pojmovno pismo (engl. thought writing), dok je drugi tip pisma zasnovan isključivo na jeziku – glasovno pismo (sound writing). Suština pisma prvog tipa je u tome da čovek i ako ne zna jezik može da razume poruku. Kinezi, Japanci i Korejanci mogu da razumeju sadržaj napisan pismom koji svi koriste i bez znanja odgovarajućih jezika. To je hijeroglifsko pismo, tradicionalan naziv za semasiografsko pismo, prema nama najbližem i najbolje poznatom, egipatskom pismu. Danas jedino živo takvo pismo je kinesko pismo.

To su generalno starija pisma, nastala iz crteža. Postoji jedna tradicionalno rasprostranjena zabluda, koja se, ipak, još ne vidi dobro, da je naše alfabetsko, glasovno pismo savršenije od hijeroglifskog, zato što ima manji broj znakova. Prosto to pismo odgovara našem jeziku, ali ne i kineskom.

"Drugi tip pisma, fonografija, uključuje u sebe dve osnovne grupe – slogovno i alfabetsko pismo", podvlači naš sagovornik. „Tipičan primer slogovnog pisma je japanski sistem dopunskih znakova – katakana i hiragana, koji služe uz hijeroglife za izražavanje gramatičkih oblika i za beleženje stranih reči. Obe su slogovne jer je takva struktura japanskog jezika. Takva su bila i sva indijska pisma od brahmija do devanagarija, starog i savremenog indijskog pisma. Takva su u suštini i bliskoistočna pisma – arapsko i hebrejsko. Zbog svoga konsonantskog izgleda ona se ponekad nazivaju alfabetima, ali je u suštini to varijanta slogovnog pisma. Čim su samoglasnici grafički podređeni suglasnicima, reč je o slogovnom pismu. Takva su i mnoga druga autohtona pisma na azijsko-afričkom prostoru".

Na kraju, imamo i alfabetski sistem ili fonemsko pismo koje ravnopravno registruje i samoglasnike i suglasnike. Tu spadaju sva evropska pisma koja najvećim delom potiču iz grčkog pisma kao najstarijeg fonemskog pisma na našem prostoru. Latinsko pismo je zapravo nastalo iz zapadnih ogranaka grčkog pisma, odnosno iz etrursko-grčke kombinacije, pri čemu je etrursko pismo po svemu sudeći derivat zapadnogrčkog pisma. Kao što je poznato, samo grčko pismo je semitskog porekla. Po spoljašnjem izgledu to je ogranak semitske konsonantske pismenosti, ali je po strukturi to sasvim nov tip pisma koji se suštinski odvojio od semitskog modela.

Zakonopravilo Svetoga Save ( Ilovički prepis l . 1 a )

Intrigantno je i otvoreno pitanje porekla samog alfabetskog sistema. Rasprostranjeno je mišljenje da su Grci njegovi izumitelji. "S tom tezom se može polemisati, zato što na semitskom tlu postoji i pre Grka jedan sistem koji nije bio čisto slogovnog tipa, nego je bio zasnovan na klinopisu. Klinasto pismo je hijeroglafskog tipa, ali je na Bliskom istoku, kraj mesta Ras Šamra u današnjoj Siriji, gde je bila drevna mala kraljevina Ugarit, pronađeno pismo klinopisnih znakova, koji su, međutim, bili svedeni na semitski suglasnički model. Do sličnog tipa pisma došli su i Persijanci ahemenidskog perioda. Sačuvani natpisi pokazuju da je klinopis tu bio skoro u potpunosti sveden na alfabetski nivo. Taj koncept nije dosledno sproveden, ali naginje alfabetu. Dakle, Grci nisu bili baš prvi u tome, tako da je poreklo alfabetskog pisma otvoreno".

Sličan razvoj postoji i na Dalekom istoku, što je još veća zagonetka. To govori da ne postoji jedna kolevka ni alfabetskog pisma niti pisma uopšte i da je ono nastalo na različitim krajevima sveta. Sve seže u duboku starinu, u doba početaka civilizacije. Pogotovo ako se uključe i američke dokolumbovske civilizacije. Stručnjaci koji su zastupali tezu o monogenezi pisma dozvoljavali su sebi da odu u šovinizam i srednjoameričke indijanske kulture Maja i Asteka proglašavali nižim u svom razvoju, negirajući mogućnost da su njihovi grafički sistemi bili pisma u pravom smislu reči.

Slova imaju državu

Civilizacija se rađa s pismom, naglašava V. Stanišić i parafrazira misao Xeja Gelba, američkog stručnjaka istorije pisma iz njegovog dela Gramatologija: “Pismo se rađa s civilizacijom, a civilizacija ne može da postoji bez pisma”. Veza između pisma i civilizacije je vrlo čvrsta, pismo je ustvari dokaz da je neki narod iz praistorije stupio u istoriju, dokaz razlike između kulture i civilizacije. Tu je ključ odgovora na posezanja nekih naših i stranih autora za vinčanskim znacima kao pismom. Ako bi preistorijska Vinča bila civilizacija, onda bi znaci na njenim predmetima mogli da budu deo pismenog sistema, ali je to ipak suviše rano u odnosu na vreme nastanka nama poznatih civilizacija.

Sve što znamo o rađanju civilizacija jeste da one nastaju na prelazu iz 4. u 3. milenijum pre nove ere. A Vinča je starija, 6-5. milenijum. Sve civilizacije koje su nastale u to vreme nalazile su se na istom prostoru, što znači da je on bio najpogodniji za život, što se ne bi moglo reći za naš dunavski prostor u to doba. Treba prvo dokazati da je Vinča bila civilizacija, da je imala državnu organizaciju, pa zatim da je imala i grafički sistem koji možemo smatrati pismom. S tačke gledišta pismenosti, vinčansko pismo bi u tom slučaju moralo da ima crtežnu fazu. Uvek su to realije sveta u kome se živi i koji nas okružuje. Apstraktni znaci su stariji od pismenih znaka. To su brojevi, matematički sistem je stariji. Kulture su imale potrebu da se bave matematičkim, statističkim pitanjima. Brojevi su prethodili pismu kao što kultura prethodi civilizaciji.

Bitno je da se u proučavanju razvoja pisma do sada u velikoj meri prenebregavao taj civilizacijski kontekst, kulturno-istorijski kontekst u kome se pismo rađa. Definicije pisma su uglavnom bile sužene na njegove komunikacijske funkcije, da ono prenosi poruke i premošćuje vreme i prostor. Kada bi to bilo samo to, onda bismo mogli da očekujemo da takvi sistemi postoje i kod naroda koji nemaju civilizaciju. Zašto oni nemaju neki grafički sistem kojim bi prenosili poruke?

Biće, dakle, da je pismo, pre svega, civilizacijska i kulturno-istorijska stvar, pa tek posle toga i sredstvo kojim se prenose poruke. Pismo se rađa samo s državom i u funkciji je države, odnosno raspodele moći, da se zna šta je čije, da se popišu riznice, da se definišu zakoni i propišu pravila. Kulturama primitivnih naroda ne treba takav instrument i one ga nemaju. Moramo imati u vidu da pismo ima svoju državu. Pismo koje nema tu funkciju će nestati, bez funkcije ono nema razloga da postoji, jer se oni koji ga koriste bez toga ne mogu identifikovati s njegovim civilizacijskim sadržajem.

Sve su ovo bile uvodne napomene da bismo razumeli razvoj pojedinih pisama, kaže Stanišić, pa prema tome i nastanak slovenske pismenosti, odnosno ćirilskog pisma koje je postalo i nacionalno pismo Srba.

“Viseće pismo“

"Ako ostavimo po strani neke diletantske teze, nesumnjivo najubedljivije gledište o nastanku slovenske pismenosti jeste da je to delo slovenskih prosvetitelja Ćirila i Metodija. Ćirilo i Metodije su stvorili pismo, nazvano glagoljica, koje je jedinstveno i originalno u evropskoj kulturi i koje ne liči ni na jedno drugo“, počinje priču o korenima naše pismenosti Vanja Stanišić. "To je alfabetsko pismo s grčkom idejom u osnovi. Po svome originalnom spoljašnjem izgledu glagoljica je takozvano "viseće pismo" poput indijskog devanagarija, njena slova, kako se izrazila jedna proučavateljka, vise kao ‘veš na konopcu’. Potpuno neobično. Međutim, kao što rekosmo, ono je grčko po svojoj strukturi. U njoj se mogu prepoznati slova bliskoistočnog porekla, koja svedoče da je Konstantin bio obrazovan i da je pokupio dosta znanja sa Bliskog istoka iz svoje prve (saracenske) misije. Ali ono može imati i veze s jednim ranijim sistemom koji je ovde postojao pre Slovena, koji su stvorili Goti. Slovensko pismo spada u grčki kulturni krug, u krug srednjovekovnih istočnohrišćanskih derivata grčkog pisma. U tom smislu, po strukturi i raznim elementima, ono ima dodirnih tačaka s koptskim, jermenskim, gruzijskim i, možda najviše, s gotskim pismom."

Samo slovensko i gotsko pismo imaju originalna domaća imena svojih znakova. Sva druga pisma imaju grčki sistem a, be, ge, de... Već na tom prvom koraku se vidi originalnost. To može biti još jedan svesni kulturni nanos kod Konstantina, kao autora koji je možda iskoristio taj model. Ali bez obzira da li je reč o ugledanju ili ne, Konstantin je stvorio originalno delo.

Gotsko pismo je nastalo nekoliko vekova pre slovenskog, pa se čak u jednoj osobenoj crti slovenskog sistema može otkriti mogućnost uticaja na prvo slovensko pismo. Jer, latinski i grčki model imaju semitski logo – alfa, beta, gama, delta u grčkom, a, be, ce, de, u latinskom, alef, bet, gimel, dalet u semitskoj pismenosti. U slovenskom pismu je razbijen taj model, pa imamo: az, buki, vedi, dobro odnosno a, b, v, g, d. Kad uzmemo u obzir imena tih slova, ona liče na rečenicu: ja slova znam (dobro...), koja se takođe poklapa s gotskim modelom koji glasi aza, berkna, genja. To je originalno germansko runsko nasleđe, koje bi se moglo prevesti kao Aza slova poznade. Aza je nadimak germanskog vrhovnog boga Vodana ili Odina, koji znači "mudar, svevideći". Ima ga i kod Iranaca, u obliku Ahuramazda. Berkna je naše “buki”, nastalo od naziva drveta na kome se pisalo (bukve ili breze), geva – "poznati, razumeti, dati". Takva jedna ključna rečenica, objašnjava V. Stanišić, na početku je mogla razbiti grčko-latinski model. U svakom slučaju, Sloveni su dobili jedno originalno pismo za prvu slovensku državu, kao izraz ideje slovenske državne, političke i nacionalne samostalnosti.

Germanski i turski narodi su imali svoja originalna runska pisma (nazvana prema germanskom nazivu za ovo originalno pismo). Kod Slovena nema nikakvih dokaza da su i oni imali neko svoje pagansko "runsko" pismo. Zašto? Zato što nisu stvorili državu pre Ćirila i Metodija. Turci i Germani su, međutim, imali svoje rane državne tvorevine. Rune imaju germanska imena, tu su germanski bogovi i germanska mitologija, a slično je bilo i s turskim narodima pre primanja islama. Izlazak na istorijsku scenu podrazumeva i dokazivanje na nacionalnom i etnokulturnom planu. To je ideja pisma. Nastanak slovenskog originalnog pisma za potrebe prve slovenske države, države moravskog kneza Rastislava sadrži tu istu ideju u nacionalnom i etnokultrunom smislu.

Glagoljica i ćirilica

Kada je Moravska kneževina u vreme novoga moravskog kneza Svetopluka, zatim pape Stefana V i Vihinga, uzurpatora na moravskom episkopskom tronu, koji je zbacio Metodijevog naslednika Gorazda, pala pod uticaj franačke struje, slovenska crkva je bila zabranjena i ugašena. Samo su trojica Metodijevih učenika, Kliment, Naum i Angelarij uspeli da pobegnu i da se domognu Beograda, koji je tada bio pogranično mesto bugarske države. Angelarij je u međuvremenu umro, a Klimenta i Nauma u Preslavu svečano dočekuje bugarski car Simeon i potom ih šalje u Ohrid, gde zasnivaju novi centar slovenske pismenosti.

"Iako je u Ohridu došlo do obnove ćirilo-metodijevske tradicije, u to vreme će, međutim, doći do napuštanja originalnog slovenskog pisma, čime se otvorila stara zagonetka (danas ipak razrešena), da se u staroslovenskoj pismenosti govori o jednom slovenskom pismu, iako se ona javlja u dva pisma. Prvo je osobena i zagonetna glagoljica, dok je, nasuprot njoj, drugo neskriven derivat grčkog pisma – ćirilica".

Razlika između ova dva pisma je po svemu sudeći hronološka. Prvo, originalno pismo je bilo sastavljeno za prvu slovensku državu u srednjem Podunavlju, za Moravsku kneza Rastislava. Ćirilica je nastala na drugom kraju, na terenu koji je već bio pod snažnim grčkim uticajem, gde je grčko pismo bilo u širokoj upotrebi. Ono što je još važnije, ćirilsko pismo je grafički izraz vizantijske državne ideje – ono je odraz imperijalnih težnji balkanskih slovenskih država koje su se ugledale na Vizantiju. Koliko je vizantijski uticaj tu bio presudan, vidi se po tome da je originalno slovensko pismo opstalo samo u onim slovenskim sredinama na Balkanu koje u ovom pogledu nisu bile okrenute Vizantiji, kao što su Hrvatska i delimično bogumilska Bosna. U ovom smislu, dakle, originalno slovensko pismo, koje se nalazilo samo u crkvenim knjigama, nije moglo da se nosi s ćirilicom i zato je, po svemu sudeći, glogoljica već tokom XI veka bila napuštena na istočnom balkanskom prostoru i zamenjena grčkim državnim pismom prilagođenim slovenskom jeziku.

U čemu se sastojalo to prilago-đavanje?

"U tome što su za slova potrebna slovenskom jeziku uzeta već postojeća rešenja malo prilagođena oblicima grčkih slova. Neka od njih, kao što su B, Ž, C, Č ušla su s malim promenama, dok je Š očuvano u izvornom obliku", odgovara Vanja Stanišić. "U tome prepoznajemo sudbinu i našeg današnjeg pisma, koje je pre hiljadu godina smenilo originalno slovensko pismo. Sada se dešava da drugo imperijalno pismo, latinica, na sličan način potiskuje i gasi srpsko nacionalno pismo. Dešava se nešto što se već desilo, što je bilo tema rasprave Crnorisca Hrabra".

Drevna nit sa slovenskom kulturnom baštinom

Prva strana prvog štampanog izdanja Zakonopravila Svetoga Save

Vanja Stanišić napominje kako treba takođe imati u vidu "da ćirilica nije isključivo srpsko pismo na ovom prostoru i da se ona u čitavom ovom istorijskom rasponu od slovenskog pisma transformisala u obeležje određene kulturne pripadnosti, od slovenskog etnokulturnog nasleđa do pravoslavnog obeležja, ili do nečeg što se pre svega vezuje za pravoslavno obeležje. Danas ćirilskim pismom pišu samo pravoslavni Sloveni, dok su u proteklim vekovima njime pisali svi, bez obzira na versku pripadnost. Ovo srpsko i slovensko nacionalno pismo s pravom nosi Ćirilovo ime, jer u dobroj meri čuva strukturu i pojedine znake izvornog slovenskog pisma.

Srpskom nacionalnom pismu je najsrodnija i najbliža drevna hrvatska glagoljica, podseća V. Stanišić. Na žalost, veli on, pod utiskom spoljašnjih razlika i različitih kulturnoistorijskih sadržaja, ljudi nisu svesni njihovog izvornog srodstva, a u poređenju s latinicom u ćirilici često vide ono što Srbe razdvaja od drugih, ili čak nekakvu lošu tradiciju koja sputava i same Srbe, a u suštini je to drevna nit i drevna veza sa zajedničkom slovenskom kulturnom baštinom. Još uvek je živa veza s ovim kulturnim nasleđem, koju uvažavaju i cene čak i oni slovenski narodi kod kojih je viševekovni tuđi imperijalni uticaj uspeo da zatre i pokida ove veze.

Zamena jednog pisma drugim skopčana je uvek s krupnim preobražajima u samom društvu, koji su najčešće prelomni za to društvo i mogu biti ili u funkciji njegove dobrobiti i daljeg razvoja ili pak u funkciji njegovog razaranja i uništenja. Zato je potrebno imati jasnu svest o tome šta se daje i zašto se daje, da li se time dobija ili gubi. U našem slučaju, prelazak na latinicu posle osam vekova sasvim drugačije istorije nije nikakva prednost za onoga ko izvorno nije pripadao latinskom kulturnom krugu, već samo poraz i gubitak. Pismo je kao biljka puzavica, to je njegova priroda. Ono se tokom svoje istorije uvija i povija za jakim državnim stablom koje bi ga održalo”.

Pismo i sudbina države

Kada počinje istorija srpske ćirilice? Onda, piše Petar Đorđić u svojoj „Istoriji srpske ćirilice” (1971, 64), kada se u njoj javlja slovo đerv. "To je znak koji je postojao u glagoljskom spisku slova sa brojčanom vrednošću 30. Bio je napušten u ruskoj i bugarskoj ćirilici, a nama je bio potreban. Kada smo u osvitu svoje istorije preuzeli drugo slovensko pismo ćirilicu, mi smo iz glagoljice zadržali đerv i oblikom ga prilagodili. Ono danas u našoj ćirilici postoji u tri varijante koje je uobličio Vuk Karadžić: ć, đ, x. Ovo preuzimanje se odigralo na bosansko-hercegovačkom području. I naši najstariji sačuvani pisani spomenici su sa toga prostora – najstariji dokument na narodnom jeziku Povelja Kulina bana i najstarija knjiga Miroslavljevo jevanđelje (upor. formulaciju građam dubrovčam “građanima Dubrovnika” u Kulinovoj povelji).

U vreme Svetoga Save pisano je srpskom redakcijom staroslovenskog jezika. Bio je to leksički veoma bogat jezik, s razvijenom terminologijom. Na tom jakom stablu razvijao se starosrpski književni jezik. Posle pada srpske srednjovekovne države, srpsko pismo je pratilo sve tragične istorijske lomove. "To se dešavalo i Rusima, ali su oni zahvaljujući jakoj državi produžili život slovenskom pismu. Međutim, s reformama Petra Velikog došlo je u ovoj oblasti do jedne revolucionarne promene koja može da se sagleda i u negativnom svetlu. Stvoren je građanski tip ćirilice, tzv. ‘graždanka’, odvojen od crkvenog tipa pod uticajem ondašnje latinice i s nekim rešenjima iz brzopisne prakse u samoj ćirilici, ali su te promene u velikoj meri narušile istorijski razvoj samog pisma. U nekim bitnim detaljima pokidana je izvorna veza s grčkim pismom (slova N, I npr.).

Vuk se u svojoj reformi pisma, isto kao i u reformi jezika, okrenuo bosansko-hercegovačkom prostoru i vratio se korenima srpske pismenosti. Na tim prostorima je ovo drevno slovensko pismo vekovima živelo kod pripadnika “sva tri zakona”, pod imenom bosančica, a njen spisak znakova praktično se podudara s Vukovim i zasnovan je isključivo na narodnoj jezičkoj osnovi".

A kako u Evropi danas stvari stoje kad je o pismu reč?

Otprilike onako, odgovara Vanja Stanišić, kako je bilo i kada su Ćirilo i Metodije sa svojim učenicima prolazili kroz Veneciju na putu za Carigrad, gde su od strane “trojezičnika” bili optuženi za jeres. Tada se, po rečima kritičara slovenske kulturne originalnosti, u Evropi smelo pisati samo na tri jezika: latinskom, grčkom i hebrejskom.

Veličanstveno delo Ćirila i Metodija se ogleda upravo u činjenici da borba s "trojezičnicima" praktično i dalje traje i da u Evropi i danas postoje samo tri pisma – grčko, latinsko i slovensko. Upravo zahvaljujući njima, koji su u slovensku kulturnu samostalnost uložili život.

Miloslav Rajković