TEMA BROJA

Pripremio: Miomir Tomić

PISMO
Zapisano se duže pamti

U predgovoru “Srpskog bukvara”, koji je sastavio Vuk St. Karadžić, štampanog u Beču 1827, piše: “Šta god da su ljudi na ovom svijetu izmislili, ništa se ne može uporediti s pismom. Prijatelju ili znancu  svome, koji je daleko preko belog svijeta, možeš poslati misli svoje na komadu hartije; čitati, što su drugi pisali pre dve hiljade godina i napisaše, da  drugi posle nekoliko hiljada godina mogu čitati, to je nauka koja um ljudski gotovo prevazilazi i moglo bi se reći da je onaj koji je prvi izmislio, bio više Bog nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljudskom da se približi k Bogu...”

“ Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci. “
Dositej Obradović

Godine 1882. američki kolekcionar Edvin Smit kupio je kod nekog starinara u Luksoru jedan papirus. Pedeset godina kasnije papirus je dešifrovao Džejms Brestid, tada direktor Orijentalnih starina na Čikaškom univerzitetu. Bio je to medicinski rukopis koji na sedamdeset stubaca sadrži odlomke jedne rasprave iz hirurgije u kojoj se, prvi put u istoriji, mozak pojavljuje pod svojim pravim imenom. Ovo hijeroglifsko pismo poticalo je iz XVII v.p.n.e. ali je, verovatno, to bio prepis starijeg rukopisa sastavljenog oko 3.000 g.p.n.e. Tekstovi obrađuju povrede u lobanji i umanjenje motornih funkcija organizma.

Sve do Demokrita verovalo se da se um i osećanja ne kriju u mozgu nego u srcu. Aristotel je prvi izneo mišljenje da : “Duša nikad ne misli bez slika”.

Kako se došlo do svesti da se znanja prenose?

Za sagledavanje i pisanje kratke istorije pisma, mora se poći u prošlost i, u dugotrajnom i postepenom razvoju mozga i aparata govora, sagledati sve faze potreba da se znanja stvorena u životu prenesu generacijama koje nisu svedoci sticanja tog znanja. Zabeleženo iskustvo, ostavljeno u bilo kom pisanom obliku, ogromna je vrednost za stvaranje civilizacije, čega mnogi nisu svesni.

Za sve koji prihvataju Darvinovu Teoriju evolucije, bez obzira na vrste i podvrste koje su u nauci stvarane, uspravljanje čoveka počelo je sa Pitekantropusom (gr. pitekos – majmun, antrops – čovek) vrstom koja je sakupljala plodove. Uspravljanje je trajalo 15 miliona godina, u vremenu gornjeg pliocena. Ostaci nam govore da je bio visok oko 165–170 cm.

U pećinama Džoukoutjen kraj Pekinga pronađeni su ostaci vrste iz srednjeg pleistocena, najstarije nalazište sa dokazima da su ovi ljudi znali za vatru i koristili je.

Za najstarijeg člana roda Homo zna se da je pronađen u Keniji. Utvrđena mu je starost na 2.500.000 godina i kapacitet lobanje od 800 cm3.

Homo habilis, čija se starost procenjuje na 1.800.000 godina, počeo je da koristi primitivno kameno oruđe i postao je lovac. Od biljne hrane prešao je na mešanu. Upotreba mesa mu je omogućila da izvlači više hranljivih sastojaka. Razvio je gene koji olakšavaju varenje mesa i aminokiselina. On je prvi stvaralac kamene kulture.(Istraživač Endrju Klark i saradnici Univerziteta Kornel utvrdili su da, od oko 3 milijarde i 100 hiljada gena, čovek i majmun imaju samo jedan do dva procenata istih gena! A baš tih nekoliko “naslednih ciglica”, koje utiču na formiranje unutrašnjeg uha i čula sluha kod ljudi, vremenom se usavršilo do mere da je uslovilo pojavu govora za koju je važno bilo da se jasno i razgovetno čuje).

Hladna klima do 400 paralele, stvorila je surovog prarođaka – Neandertalskog čoveka, grubog i neotesanog ali sa kapacitetom mozga od 1.100 – 1.600 cm3. Antropolozi raspolažu dokazima da je grkljan Neandertalskog čoveka bio tako građen da on nije mogao artikulisati bilo šta što bi bilo nalik na reči ma kog današnjeg govora, to jest da on nije mogao da govori kao što to ne mogu ni čovekoliki majmuni.

Ostaci Homo sapiensa koji su otkriveni u Palestini (10 kostura), starosti 35.000 – 41.000 godina, dokazuje da su se vrsta Neandertalca i Homo sapiensa ukrštale. Vrsta evropskog Homo sapiensa bio je čovek iz Kromanjona Vrsta se proširila po čitavom Starom svetu. I on je bio lovac. Postao je snažan, mišićav sa izduženom lobanjom (zapremina moždane duplje od 1.500 cm3). Vremenski, on je živeo od 40.000 – 10.000 g.p.n.e. Čovek iz Kromanjona raspolagao je upotrebljivim vokalnim traktom. A da bi se razvio govor bilo je potrebno da se razvije čeoni režanj leve hemisfere mozga. (18. aprila 1861. Pol Broka, francuski hirurg i antropolog, otkrio je centar za govor koji se nalazi u čeonom režnju leve hemisfere mozga). Donja vilica (mandibula) se uvukla i dobila veličinu kao rezonator zvuka. Kombinovanjem pokreta vilice i ostalih govornih organa, posebno jezika, došlo je do formiranja glasa – govora. Čovek tada sigurno hoda na dve noge, ruke su oslobođene i postaju organi za rad i upotrebu oruđa. Povećanje moždanih kapaciteta stvorilo je uslove za razumno delovanje. Njegov mozgovni kapacitet stekao je biološku osnovu da svesno, prema zamišljenom cilju, izradi oruđe, da počne glasom da određuje pojmove, da misli stvaralački.

Gde god živeo, ovaj tip čoveka ostvaruje neki oblik i stepen kulture. Razvojem misli i slike, Kromanjonac je sigurno želeo da slike iz svog života zabeleži, sačuva. (Američki naučnik Aleksandar Marčak tvrdi da brazde na na artefaktima iz gornjeg paleolitika, kao što su one na jednoj kromanjonskoj kosti staroj oko 32.000 godina, koja se nalazi u Muzeju starina kraj Pariza i ima 69 oznaka sa 24 različita zareza, nisu nastale slučajno, odnosno da nisu urezane nasumice nego imaju određeno značenje).

Govor je doprineo da se formiraju veće društvene zajednice. Posmatranjem, slušanjem i govorom, čovek gradi svoj odnos prema spoljašnjem svetu. Govor je zvuk kojim misao obznanjuje svoje postojanje. Misao bez govora ne postoji u misli drugog.

Utiske misaonog procesa skladišti desna moždana hemisfera. Za povezivanje onog što vidi i čuje sa imenom tog predmeta ili odnosa, zaslužna je leva hemisfera mozga. Rezultat razvoja mišljenja i jezika je ovladavanje apstraktnim mišljenjem i zamišljanjem.

Posle dugog vremena razvoja, čovek je mogao da prepozna drugog čoveka kao biće koje oseća, koje misli i koje je slično njemu. Želja da mu saopšti svoja osećanja i svoje misli primorala ga je da potraži sredstva da se to razume. Ta sredstva su se mogla izvući samo iz čula, iz jedinih instrumenata kojima čovek može da utiče na drugog. Ukupna sredstva kojima možemo da utičemo na čula drugih osoba svode se na dve mogućnosti – na pokret i na glas. Pokret se prenosi neposredno putem dodira, ili neposredno putem gesta. Dodir, zbog ograničenja dužine ruke, ne može se prenositi na daljinu, a gest može da dosegne samo do radijusa vidljivosti. Sporazumevanje gestovima nije razvijalo društvo i ono bi ostalo na osnovnim fizičkim potrebama. Tako ostaju samo čulo vida i sluha, kao pasivni organi sporazumevanja ljudi na daljinu. Veći broj predmeta zapažamo očima nego ušima, a oblici su raznovrsniji od glasova. Oni saopštavaju više za kraće vreme. Osećanja su stvorila sliku. Najrečitiji govori su oni u kojima je više slika.

Materijali za pisanje

Na razvoj pisma, njegovo širenje i morfološke preobražaje veliku ulogu igrao je materijal na kome se pisalo. Prve “beleške” ostavljene su na kamenu, pečenoj glini, drvetu, kosti životinja, plemenitom i neplemenitom metalu, staklu, tkanini, platnu, raznom lišću i unutrašnjem delu kore drveta. Materijal na kojem se pisalo bio je uslovljen geografskim lokalitetom (u Indiji se upotrebljavalo palmovo lišće a u Grčkoj i Italiji lišće masline, lovora i liko – lipovog drveta, savijeni u svitak – rotulus). Materijal je dao i konačno ime za najmanji sastavni deo knjige (folium – list i liber – knjiga). Isto značenje je imala grčka reč biblos – liko, izraz koji je označavao knjigu a množina od reči biblos, biblios – označavao je biblioteku.

Glina je bila veoma omiljena kod Vavilonaca i Asiraca. Na vlažnoj glini su utisnute oznake a onda su ostavljene da se suše na suncu i peku na vatri. Pisalo se i na obojenim zidovima, ugljenom ili bojama, i grebano oštrim predmetima, upućujući sadržaj širem krugu građana. Ovaj oblik pisanja nazivao se grafiti.

Pisanje na metalu (olovne tablice, bronzani listići) korišćeno je za vojne diplome, amajlije za teranje zlih duhova, molbe za proročišta, zapise od uroka, svečana dokumenta, zakone, ugovore, privilegije.

Drvo lipe je upotrebljavano u obliku tablice premazane belilom na kojoj se pisalo crvenim i crnim mastilom na kojoj su ispisivana javna naređenja i u školske svrhe. Povoštene pravougaone drvene tablice, oivičene uzdignutim rubom sa sve četiri strane, na kojim se upisivalo oštrim predmetom – stilos ili grafis, upotrebljavale su se pre početka naše ere. Duži tekstovi su se morali pisati na dve ili više tablica. Da bi se tekst redom čitao, tablice su slagane i povezivane platnenom ili metalnom vrpcom. Ovaj oblik uvezivanja više tablica nazivao se diptih ili poliptih.

Papirus, močvarna biljka iz donjeg Egipta, dala je novi materijal za pisanje. Kad se zelena kora stabljike odvoji, srčika je rezana po dužini u tanke duge trake široke 2 do 3 cm. Zatim su trake premazivane lepkom, u jednom i drugom pravcu. Ova dva mrežasto postavljena sloja pritiskivana su sve dok nisu slepljena i potpuno izravnata. Tako se dobila plagula, koja je sušena a onda glačana slonovom kosti. Upotrebljavala se samo jedna strana a za pisanje se koristio kalamos – cevčica trske.

Pergament je kozja ili ovčija koža koja je nekoliko dana namakana u vodi u kojoj je bio gašeni kreč. Time su odstranjene dlaka, masnoća i koliko je moguće žuta boja. Koža se posle prala u krečnoj vodi i strugala oštrim predmetom a potom bi se isekli listovi odgovarajuće veličine. Pre pisanja su se drvenim lenjirom izvlačile linije i odvajale margine. Za pisanje su korišćene trska ili pero ptice.

Najmlađa vrsta materijala na kojem se pisalo je papir, pronađen u Kini 105. godine. Za njegovu proizvodnju upotrebljavala su se istrugana vlakna biljke duda, lana, kineske trave, pomešane sa vodom, gipsom i želatinom u koju je dodavan skrobni lepak. Dobijena kaša se izlivala na tanka glatka sita da se iscedi i osuši.

Kao što se razvoj jezika može posmatrati kao razvoj živog organizma, isto važi i za grafički izraz, za pismo koje je podložno zakonitostima promena., od nastajanja, preko postepenog razvijanja, usavršavanja do opadanja, zastarevanja, propadanja, izumiranja i potpunog nestajanja.

Načini pisanog sporazumevanja

Prve dokaze ljudske misli i shvatanja otkrivamo u likovnim prikazima, slikama, crtežima i skulpturama, kojima je svrha da sačuvaju sećanje na neki događaj, izraze neko magično značenje ili predstave neku ideju iz mitologije ili religije. Neprimetan razvoj vodi od spomen prikaza iz života vladara i bogova, ratnih pohoda, trijumfa, lova, scena iz posmrtnog života, itd (Sumer, Vavilon, Egipat, Meksiko). Ovi prikazi su predstavljali samo trenutak događaja.

Ali, za podelu misli i znanja sa drugima bilo je potrebno nešto drugo. Slika je pojednostavljena a delovi priče ispričani su u više faza. Na ovakav način svima je bilo jasno šta se događalo i šta se mislilo. Novi zapis nazvan je piktogram – zapis, saopštenje u obliku niza sličica. Ovaj oblik komuniciranja zadržao se u upotrebi sve do XIX veka kod Eskima i američkih Indijanaca.(sl.8)

Prelaz od slikovnog pisma – piktografije ka pojmovnom – ideografiji uslovljen je sa dva razvojna procesa: pojednostavljivanje sličica i usvajanje leksičke jedinice govora – pojedine reči kao nosioci značenja. Ali govorni jezik je razvio takve reči čije se apstraktno značenje nije moglo neposredno “naslikati” u okviru ideogramskog pisma pa se razvijaju metaforičke (simbolične) sličice – ideogrami (starija faza kineskog pisma; npr. nacrtane dve žene, znači – svađa; nacrtani žena i dete, znači -ljubav). Razvojem ideografske pismenosti stvorena je osnova za razvoj glasovnog pisma. Fonetskoj upotrebi ideograma pogodovala je priroda nekih jezika (staroegipatski i kineski) tj. kratkoća reči i obilje hononima (iste reči različitog značenja) u tim jezicima.

Ideografsko fonetsko pismo zadržalo se u kineskom jeziku, i u pismima sumersko–vavilonskim, egipatskim, kritskim... Glasovna vrednost je preovladala dok nije postala jedina, čime je stvoreno slogovno pismo. (Kinesko pismo u vreme Kung - Fu – Cea, 551 – 478. g.p.n.e., velikog mislioca, imalo je oko 2.500 znakova u upotrebi. Da bi svoja razmišljanja preneo drugima, kineski filozof je morao da traga za likovnim oblicima koji će tačno preneti njegovo stanje svesti, razmišljanja, argumentacije i zaključaka)

Razvoj pisma, doveo je do razmene ideja i pojmova i u sopstvenoj sredini i kod bliskih naroda. Sve veći broj ideograma nije mogao da zabeleži sve novine u upotrebnom jeziku i da objasni stanje emocija ili svesti pa je u upotrebu ušlo silabičko - slogovno pismo. Ovaj način pisanja je koristio jednu oznaku za slog – deo reči. Spajanjem slogova dobijala se reč ili rečenica.

Smanjvanje znakova i potreba da se pojednostavi pisanje a ipak zabeleže sve pojave i stanja u kojima se nalazi čovek (ljubavna poezija, verski zanos, patriotska osećanja, lirska poezija) razvilo je konsonantno (suglasnik) pismo. (sl.10) Kod pisanja ovog pisma pišu se samo suglasnici a samoglasnici se ubacuju između da bi se dobio smisao. Zato je ovo pismo stvaralo velike probleme nepoznatom čitaocu. Ako bi se npr. napisala tri suglasnika VRT to može značiti pojam vrta. Ali, dodavanjem samoglasnika između i iza slova može se čitati kao: VRAT,VRATA, VRATI, VERATI, UVRTI itd. Proces fonetizacije pisma učinio je nepotrebnim slikovno pismo pa neka pisma dobijaju vrlo jednostavne oblike (feničansko pismo).

Hijeroglif (gr. hijeroglif - sveti zarez) je naziv za pisane znake bilo kog ideografskog (pojmovnog) pisma – egipatskog, sumerskog, hetitskog, meksičkog, kineskog, pisma sa Uskršnjih ostrva.

Egipatsko pismo

Egipat je nastao doseljavanjem različitih plemena u plodnu dolinu Nila u dugom vremenskom razdoblju. Zato je egipatski jezik u srodstvu ne samo sa semitskim jezicima (hebrejskim, sirijskim, arapskim, haldejskim, etiopskim...) već i sa jezicima drugih naroda istočne i severne Afrike. Sličnost sa semitskim jezicima je u tome što se reči izvode iz korena koji sačinjavaju tri suglasnika. Dodavanjem samoglasnika između njih ili slogova ispred i iza reči – nastavak, nastaju različita značenja i poruke. I pored sličnosti, egipatski jezik je jezik jednosložnih reči, kojim se služilo stanovništvo. Sam egipatski jezik, pa i pismo, imaju faze razvoja: staroegipatski 3.100 – 2.160.g.p.n.e.; srednjeegipatski 2.160–1786. g.p.n.e; kasnoegipatski 1.559 – 715. g.p.n.e; demotski 715. g.p.n.e. – 715. g; koptski III vek.

Dekorativni oblik egipatskog hijeroglifskog pisma i njegova tesna veza s likovnim načinom izražavanja stvorili su prostor za korišćenje pisma kao sredstva ukrašavanja hramova i grobnica i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Zapisi se sastoje od redova malih slika postavljenih u vertikalne i horizontalne redove. Najčešći smer čitanja je s desna u levo, ali ima zapisa načinjenih u suprotnom smeru. Znakovi egipatskog pisma su samo delom ideogrami. Postoje i tri vrste fonograma ili glasovnih znakova: alfabet – jedan glas jedan znak, biliteralni – dva glasa jedan znak, i triliteralni – tri glasa jedan znak. Fonetska upotreba ideograma ista je kao čitanje rebusa - u tekstu su samo napisani suglasnici, što predstavlja kostur reči uz ideografsku sličicu. Likovi ljudi i životinja u tekstu licem su uvek bili okrenuti u pravcu iz kog se čita (levo ili desno). Kako je isti hijeroglif mogao označiti različite predmete, pojmove, radnje itd., njegovo značenje u tekstu se definisalo dodavanjem odrednica – crtica , simbola itd. koji su ispisani znak uvrštavali u određeni skup pojmova.

Pismo Maja

Maje su živele u tropskom regionu koji odgovara današnjem istočnom Meksiku, Gvatemali, Hondurasu i El Salvadoru. Nastali su još 1.500. g.p.n.e. ali se za civilizacijski početak računa period od oko 250. g.p.n.e. kada su se promenili socijalni život i politička struktura. Nastali su gradovi i moćne države sa vladarima koji su imali status bogova. Pronađeni spomenici iz 700. g.p.n.e. su pisane poruke. Narod Maja je svoje hijeroglifske oznake klesao u kamenu ali i pisao na knjigama od papirusa ukoričenim jaguarovom kožom. Pismo Maja sadrži logograme (stilizovana slika) i znake za slogove zasnovane na konsonantama. Sadržaj je bio uvek iz života vladara a ne bezlični mitovi i religiozne priče. Od majanskih znakova, poznato je 800. Znak obično ima kvadratni ili izduženi ovalni format. Jedan ili više znakova obrazuju blok hijeroglifa. Takvi blokovi raspoređeni su u pravougaonu matricu a ove u redove i stupce. Pošto pismo Maja još uvek nije do kraja odgonetnuto, nije jasan odnos količine logografskih i slogovnih znakova.

Pismo sa Uskršnjih ostrva

Drevni stanovnici Uskršnjih ostrva, udaljeni 4.000 km od najbližeg kopna, stvorili su svoje pismo “rongo - rongo”. Na drvenim pločicama urezuju se ptice, ribe, školjke, biljke, ljudske figure koje se završavaju geometrijskim motivima, trouglovima ili rombovima, ljudima sa atributima životinja. Do danas naučnici se nisu složili da li ovo predstavlja pravo pismo na bazi slogova a ne reči, jer je broj znakova preveliki za jedan alfabet a premali da bi se radilo o rečima.

Alfabet

Razvoj pisma ukazuje na potrebu da se tačno označi svaka izgovorena reč, koja se želi saopštiti drugima, prostorno i vremenski rastavljenima. Teško je utvrditi kada je nastao. Stvaranje alfabeta kao pisma izvršeno je u sinajskom svetu u razdoblju između 1.700. i 1.500. g.p.n.e. Sinajski jezik (jedan od severnih semitskih jezika) prvi je razvio sistem pisanja suglasnika i temeljio se na fotetičkim i slogovnim principima. Pojedini autoriteti datiraju najstariji sačuvani alfabet, epigrafski spomenik (ispisani kameni spomenik) iz XII v.p.n.e, sa natpisom na sarkofagu kralja Ahima, pronađen u sirijskom mestu Džebrilu, starog naziva Gubla ili kako su ga Grci zvali Biblos. Od najstarijeg alfabeta, kritskog ili kiparskog, adaptacijom se formirao semitsko - fenički. Feničani su bili ti koji su Mediteranu predali usavršeni alfabet. Od Feničana, Grci su ga primili u vremenu 1.000–800. g.p.n.e., zadržali semitske nazive za pojedina slova i dali duktusu smer od leva na desno i dodali vokale, usavršivši tako alfabet koji je postao osnova za sva evropska pisma.

Miomir Tomić