ISTRAŽIVAČI

Pripremio: M. Rajković

Branimir Miljković, fotograf, radio i kino amater, planinar, speleolog, zmajar

Let trabantom nad Beogradom

Branimir Miljković je prvi Beograđanin koji je svoj grad video "s neba" leteći zmajem kojeg je sam napravio. Hiljade ljudi je došlo na kalemegdanski plato kod Pobednika, šesnaestog oktobra 1993, da vidi sugrađanina koji odvažno upravlja letilicom u čijim nedrima je brektao preuređen motor starog "trabanta". Uzleteo je sa Savskog keja između Gazele i novog železničkog (Hajdinovog) mosta, a varao kontrolu leta da poleće sa Surčina. I tu sleteo, među šetače.

Bio je to dan od kojeg se računala istorija zmajarstva i u onoj bivšoj, velikoj zemlji – kaže Branimir Miljković, nekada fotograf u Saveznoj upravi za kontrolu letenja. I šta sve još ne – foto, radio i kinoamater, planinar, speleolog, instruktor letenja. "Moji učenici već imaju svoje učenike i njihovi učenici svoje učenik", veli zadovoljno pionir zmajarskog letenja na srpskom i eks-jugoslovenskom prostoru. "Na tom prvom letu motornim zmajem vozio sam i mladu padobranku Dacu Denić, koja pravi svoj prvi skok sa 800 m. To se desilo tada i nikad više. I to je istorija."
A kako je sve počelo?

Ikarov san

- Stalno sam potajno želeo da letim. Pravio sam avion sa kojim sam zamišljao da mogu da sletim s vrha Zvezdare na Dunav. To je tinjalo u meni do trenutka u kome sam saznao da se u Sloveniji pojavili zamjevi. Počinjem da se interesujem za taj sport. Krenem s Bebom i Milanom Pupavac, danas takođe zmajarem (ja sam ga učio letenju), u Mađarsku i Sloveniju ne bi li videli kako taj zmaj izgleda. Sve se svodilo na slikanje i merenje da bismo sami napravili zmaja. Nismo ni pomišljali da možemo da kupimo gotovu letilicu jer je zmaj bio veoma skup, priča.

Branimir Miljković je prvi u Jugoslaviji napravio zmaja, niko to pre njega nije radio, i to u jednoj maloj radionici dva sa dva. "Moji klinci su svakog dana dolazili u tu radionicu da gledaju tatin mukotrpan posao. Za svaku sitnicu sam morao da podmićujem Mađare ne bi li otkrili šta sve ima u motoru, jer sam od automobilskog motora pravio motor letilice. Obišao sam sve profesore vazduhoplovstva u Beogradu raspitujući se kako ću to da namestim. Uspeo sam u toku jedne godine da uđem u suštinu motoristike. Mogao sam svima da budem profa".

Pokvareni trabant je dobio na poklon. Kaže da i nije potreban nov motor. Motor je opravio uz pomoć drugara Filipa Pavlice iz Borče, poreklom Ličanina. "Filip je veoma važan u ovom poduhvatu, propisno se namučio da mi pomogne, jer je praktično trebalo prepraviti svaki deo da bi se od običnog trabantovog motora napravio motor koji može da leti. Odlazio sam u Bačku Topolu na obuku kod mađarskih instruktora, sa prevodiocem, ali sam nekako naučio ono što mi je bilo potrebno. Kasnije sam u Mađarskoj dobio dozvolu za letenje. Učestvovao sam u osnivanju takve komisije pri našem Ministarstvu saobraćaja i donošenju odgovarajućeg pravilnika. Sećam se da sam morao da donesem motornog zmaja pred zgradu ministarstva da bi se nadležni uverili da tako nešto postoji. To niko nije radio".

Banetov prvi zmaj je tri godine fantastično leteo i tek je potom kupio pravog italijanskog zmaja sa pravim rotaks (rotax) motorom. Prvo je leteo na Besnom Foku, kasnije na Acinoj livadi u Perlezu. Počeo je da obučava druge da bi imao s kim da se druži. Na prvom jugoslovenskom prvenstvu u letenju motornim zmajem osvojio je prvo mesto.

Branimir Miljković je na Staroj Karaburmi živeo i pre rođenja. U zemunskom porodilištu je samo sticajem okolnosti došao na svet, 1949. Majka Cana se, veli, odmah vratila u kuću u Jastrebačkoj ulici ("koju ne bi menjao ni za kakvu palatu"), sa divnim pogledom na Dunav nizvodno od Pančevačkog mosta, reku njegovog uzbudljivog detinjstva. Deda prvog srpskog zamajara je rodom iz Azanje, a neki njegov predak Miljko je u taj "hajdučki kraj" došao odenkud iz Crne Gore. Branimirov otac Čedomir je krajem Drugog svetskog rata, kao partizan, izvodio mađioničarske trikove i na jednoj zabavi u selu Bogovađi upoznao njegovu majku. Na Ljigu, koji protiče pored sela, naučio je da vesla i pliva, ali i da skija. "Jedan moj deda s majčine strane je bio vodeničar. Uživao sam u njegovoj vodenici, a on mi je napravio prve skije. To je predivan kraj, od dedinog imanja sam napravio veliko dvorište a od tetkine livade aerodrom. Odatle odlazim zmajem na Zlatibor, sa zamajem se može i preko Atlantika", veli.

Fotografska strast

Od kad zna za sebe bio je nemirnog i radoznalog duha, pomalo pustolovna priroda. Uvek se bavio nekim hobijem kojim se malo ko drugi bavio. I u svakom svom zanimanju imao očevu potporu. Bio je "lud za fotografijom" još u drugom osnovne a već u trećem otac mu je kupio najbolji foto aparat "opemus 2", zatim "pionir 2". Osnovao je i fotosekciju u školi "Jovan Cvijić", pa je u četvrtom razredu pola učenika znalo da pravi slike na njegovoj foto opremi.

U drugom osnovne pravio je i male predajnike i preko jednog, snage četvrt vata, stalno puštao jednu istu ploču sa pesmama iz Makedonije. Objavio je u Tehničkim novinama šemu tog predajnika koji je radio na srednjim talasima. "Čitav kraj je to slušao", kaže. "U petom i šestom sam več pravio predajnike sa tranzistorima. Radio amaterstvo je bila moja velika ljubav, YU 1 IGB je moj radio amaterski znak, razgovarao sam sa čitavim svetom. Sada razgovaram sa kontrolom leta i pilotima sa kojima letim".

Kada se ovo zna mnogo je shvatljivije zašto je Branimir Miljković želeo samo u elektrotehničku školu "Nikola Tesla". Imao je peh na prijemnom i drugar Duga mu sredi sa tadašnjim direktorom gimnazije na Karaburmi, Finci(kom), da nastavi školovanje. Pred kraj drugog polugođa posle bezazlenog incidenta na času biologije, kada je udario učenika Vladimira Vodušeka, zauvek je napustio gimnaziju. Završio je grafičku školu i zavoleo planinarstvo. Ali, kako veli, bio je i zaluđeni kinoamater. "Otac mi je kupio rusku kameru kvarc 2, nije imala nikakav zum već samo fiks fokus objektiv, i počinjem da snimam filmove, da skupljam opremu za montažu, uobličavam taj materijal i na festivalima amaterskog filma osvajam nekoliko zlatnih medalja (u Podgorici, 1968, za film o Crnoj Gori koji sam snimio na Durmitoru, o 750-godišnjici srbobranske pravoslavne crkve) ".

Sa članovima zemunskog planinarsko-istraživačkog društva "Pres", koje su činili: Dragoljub Blanuša, Milan Knežević, Saša Đorkovski (danas poznati astronom u SAD), Zdenko Štromar, Lazar Marković i drugi, obilazi prašumu Perućicu ("hteli smo da je ispitamo na neki naš novinarsko-fotografskki način"), penje se na Bjelašnicu tragom nastradalih Zemunaca februara 1974 ("tri dana smo se peli do meteorološke stanice na vrhu, jednu noć prespavali u iglou, borili se sa njenim visinskim orkanima") , traga za biljkama muholovkama na Staroj Planini. Ali, nikada, kaže, nije osetio "veći napor" nego na putu do vrha Bjelašnice.

Istraživanje pećina je druga uzbudljiva etapa koja prethodi ostvarenju njegovog letačkog sna. Uključili su se, veli, u Naučni program RTS koji je vodio Ilja Slani i sa ekipom profesora Jovana Petrovića, sa već iskusnim speleolozima Kepom i Denisom, istraživali pećine u istočnoj Srbiji (Resavsku i Radoševu pećinu, Bukovik, Stopića i Oderovačku ili Belu pećinu na srpsko-bugarskoj granici, koja je na Branimira Miljkovića ostavila najsnažniji utisak. "U njoj smo otkrili vodotok i ostatke ljudskih i životinjskih kostiju", kaže. "Ona velika država je imala oko 40000 pećina, a tek je polovina bila istražena ili poluistražena. Nastojali smo da nas bude više, da još nekog zainteresujemo da se bavi time kako bi sve te pećine istražili".

Sa poznatim speleologom i roniocem Milutinom Rudakovićem, budući zmajar ispituje jame duboke i po stotinu metara, kao što je Drežnik na Zlatiboru (kod Bele zemlje) ili čuvena rikača kod Nove Varoši (rikače su jame povezane sa vodenim sifonom, koji kada se napuni pod određenim pritiskom vodu izgura u jamu i pravi veliku poplavu). "Naš zadatak je bio da utvrdimo da li jama na dnu ima otvor, koji bi u slučaju izgradnje brane trabalo zapušiti. Tako su sve registrovane jame bile ispitivane. Spuštanje u rikaču je bila opasna avantura jer se nije znalo kad će ta jama da ‘rikne'. Dok sam se spuštao poistovećivao sam sebe sa junacima iz filma Put u središte zemlje i razmišljao da li ću dole naći neki tanjir na koji ću sesti ako se pojavi voda i ponovo izaći na površinu.

Bane Zmajar prosto uživa u životu, u visinama i pogledu sa neba. Voli fotografiju (išao je u Tursku i danima slikao) i leteći usput snima. "Leteo sam i sa Zamurom (Dragoljub Zamurović – prim. a.) i Iljom Slanim i snimali za knjigu Srbija. Imam kratke filmove o svim mojim mogućim i nemogućim putovanjima od 1965. godine. Veoma su interesantni jer su vezani za jedno vreme koje nije bilo turističko u današnjem smislu reči. Više je to bio avanturizam, putovalo se i uživalo. Imam snimljeni materijal od početka mog bavljenja vazduhoplovstvom. Vreme je da se napiše i monografija o zmajarstvu, dvadeset godina je ciklus koji bi trebalo staviti u korice jedne knjige".

Bilo je teško, veli, biti sam i u kinoamaterstvu i u letenju. Obučavao sam ljude iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, pa i iz Evrope, grobara Miljana iz Hamburga. Pa Cizu grobara, sina prvog našeg pilota MIG-21, koji živi u Vranju. Ima svoj aerodrom, svoj hangar i svoju Vranjanku. Često se čujemo".

Između godina koje su "pojela" istraživanja i avanture letenja Branimir Miljković se oženio Ivanom, svojom školskom drugaricom, kasnije – uspešnim bankarom. Pokazuje nam zbirku starih satova i frula (u RU "Braća Stamenković" je nekada učio da svira harmoniku), pehara i medalja. Dvoje dece, Marija i Čedomir su odrasli. Marija je student Više likovne i primenjene škole za grafički dizajn. Radi lepe stvari, u etno stilu. Sin Čedomir (18) je učenik Tehnoarta, mašinske škole za umetničke zanate, odsek juvelir. I vodeći beogradski brejker. Majka Ivana je ponosna na svoju decu, na njihov umetnički dar i smisao za lepo. O Banetu Zmajaru možete čitati i na sajtu www airban. co. yu On je uvek zanimljiv medijima. Nemojte se iznenaditi ako ga voditelj "Beogradske hronike" direktno uključi u program.

M. Rajković