NAUKA KAO ŽIVOT

Akademik Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti

Harfa na reci

Trebalo je, na poslednjim predsedničkim izborima u Akademiji, da akademik Nikola Hajdin (selo Hajdine u Gorskom kotaru, 1923), redovni profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i čuveni projektant mostova, dobije ubedljivu podršku članstva najviše srpske naučne ustanove pa da se nađe u središtu pažnje medija i najšire javnosti. Izbor na čelo SANU kruna je njegove gotovo šezdesetogodišnje naučne, konstruktorske i pedagoške karijere.

Mostogradnja Uz nove analitičke mogućnosti i građevinske materijale, Hajdinu je, kako je to davno primećeno, "doraslost naših graditeljskih snaga" omogućavala da se "upušta u ostvarenje objekata na gornjoj granici dometa u svetu ”. - Imao sam sreću i zadovoljstvo da je “ Mostogradnja ” izvela moje najznačajnije mostove. To je svetska kompanija po svojim referencama, stručnim i tehničkim kapacitetima, naglasio je jednom prilikom.

Akademik Ljubomir Simović, jedan od tridesetorice predlagača profesora Hajdina za predsednika, ocenio je : "Njegova visoka stručna reputacija zasniva se na njegovom stvaralačkom graditeljstvu i univerzitetskom radu, a to je reputacija koja je Akademiji najpotrebnija i za Akademiju najvažnija". Pokazalo se da je izbor Hajdina bio ne samo dublje promišljen, nego i duboko pravičan. Predsednik Hajdin uspešno vodi Akademiju u trenutku kada Srbija prolazi kroz najdublju duhovnu, moralnu i političku krizu u novijoj istoriji.

U biografiji i bibliografiji akademika Nikole Hajdina ogleda se sva upornost pojedinca i čitavog srpskog naroda da na svom etničkom prostoru (sada i znatno suženom), kao "na strašnom mestu" na kome uvek biva što biti ne može, preživi i opstane. Dostojanstvo opstajanja i sva tragika njegove istorijske sudbine. Na jednoj porodičnoj fotografiji Hajdinovih vidimo malog Nikolu u krilu svog dede po ocu, Vasilija. Jedva da mu je godinu dana. To je još uvek srećno vreme u kome Srbi u Gorskom kotaru misle da će Jugoslavija "večno trajati" i da ona kao država i njima pripada. Jedan Hajdinov rođak, Maksimilijan, bio je episkop gornjokarlovački.

Bekstvo u Srbiju

"Četrdesetprva je za sve nas bila šok, promenila je čitavu filozofiju razmišljanja. U prvim mesecima Nezavisne imali smo sreću da naš kraj okupiraju Italijani, pa je moja uža familija ostala živa. Ipak, morali smo da bežimo u Srbiju. Otac se nije bavio politikom (bio je predsednik crkvene opštine), ali je bio među prvima ‘ na listi ' za odstrel. I cela nacija je bila u jednoj velikoj nevolji. Prvi dolazak na Terazije pamtim po četvorici ljudi koji su visili na uličnim banderama. Ali, s obzirom na strah koji sam pretrpeo u Hrvatskoj, na Beograd sam gledao kao na luku spasenja. Zbog nacionalne pripadnosti više nismo morali da strepimo za goli život", kaže.

Hajdine su malo selo u blizini Srpskih Moravica, krajnje tačke protezanja Srba prema jugozapadu. U ove krajeve doselili su se 1596. godine iz Kliskog sandžaka. To je jedna od prvih naseobina, čiji je duhovni centar bio manstir Gomirje. Svi njeni stanovnici se prezivaju Hajdin, ali nisu svi u krvnom srodstvu. Tako je otac akademika Hajdina, Manojle (Mane) iz Gornjih a majka Božica Hajdin iz Donjih Hajdina. "Prezime Hajdin se prvi put pominje 1752. godine u jednom obraćanju Srba austrijskim vlastima. Među potpisnicima je izvesni Petar Hajdin. Odakle ono potiče, teško je reći, verovatno je kao i mnoga slična (Mamula, Mrvoš, Polovina) nastalo od nadimaka i nema pravo objašnjenje".

Otac predsednik SANU, trgovac drevetom i izvoznik, u početku je živeo i radio u Vrbovskom, pa u Novom Vinodolu (gde je Nikola počeo školovanje), Moravicama i ponovo u Vrbovskom, centru trgovine drvima. U Vrbovskom je Nikola sa bratom Georgijem (kasnije takođe profesorom Građevinskog fakulteta) završio osnovnu školu. Gimnazije je, kaže, menjao "kao ljubavnik žene" (Zagreb, Ib odeljenje Druge muške bilo je određeno za Srbe i Jevreje, nastavio u Ogulinu, Sušaku, Karlovcu, Beogradu). Maturirao je u čuvenoj Drugoj muškoj "čiju su zgradu Nemci već bili srušili u aprilskom bombardovanju". Pamti profesore Tatomira Anđelića i Božu Kovačevića. Kuću u kojoj je rođen sadašnji predsednik Akademije, zidanu krajem devetnaestog veka, "Oluja" nije oduvala (Hajdinovi su je još ranije, zajedno sa imanjem, "prepustili seljacima").

Prvi naučni rad

Studije građevine su odredile njegov život ("Nisam baš tačno znao razliku između građevine i arhitekture, mislio sam da je to jedno isto, znao samo da sam imao smisla za matematiku"). Fakultet je, zbog ratnih prilika, upisao s trogodišnjim zakašnjenjem. Profesor primenjene mehanike i inženjer brodogradnje Jakov Matvejevič Hlitčijev, i sam izbeglica, otkrio je Nikoli Hajdinu oblast koja najviše odgovara njegovom senzibilitetu.

"Kada sam", veli, "kao student treće godine došao na čas teorije elastičnosti profesora Hlitčijeva, primetio sam, iako je to duboko apstraktna materija, na moje veliko iznenađenje, da se ona u praktičnom smislu pretapa u tehniku i da iz jednog takvog razmatranja apstraktnog karaktera, koje je mene oduševljavalo, izlaze stvari koje su moguće u realnosti. Rekao sam sebi : u građevini ima veoma mnogo materije kojom bih mogao da se bavim".

Ponudivši mu da reši problem torzije trouglaste cevi, profesor Hlitčijev je svog studenta trajno pridobio za nauku. "Prihvatio sam taj zadatak i vrlo rano uvideo da je naučni rad jedna kujna koja nema mnogo veze sa onim što sam dotada znao. Moju prvu verziju, dužine jednog tabaka, profesor je tako išarao crvenom olovkom da sam stekao utisak da ništa ne vredi. Govorio je : ‘ U nauci se ne piše sve što čovek zna '. Rad je sveden na četiri strane i, opet na moje veliko iznenađenje, štampan u zborniku nastavničkih radova Godišnjak Tehničkog fakulteta, 1949. Kada mi je profesor saopštio da će biti objavljen, mislio sam da ga nisam dobro čuo. Taj rad mi je dao poseban imidž na fakultetu. Bio sam na neki način privilegovan, profesori me više nisu mnogo pitali".

Hajdin je diplomirao kod prof. Đorđa Lazarevića sa radom iz "teorije ljuski" ili površinskih nosača (projekt hale tramvajskog depoa), a doktorsku disertaciju Jedan postupak za rešenje graničnih zadataka i njegova primena na neke probleme teorije elastičnosti branio pred "impoznantnom komisijom za ono doba" - Hlitčijev, Kašanin, Anton Bilimović i drugi. Top scientists, veli. I kao što ga je uspeh prvog naučnog priloga "povukao" da nastavi rad na tom polju, tako je prva nagrada na konkursu za idejno rešenje mosta na Tisi kod Titela (na poziv i u saradnji sa profesorom Milanom Đurićem) uticala da nastavi putem koji će mu doneti slavu jednog od najcenjenijih graditelja mostova u svetu. "Radio sam i brane, lučne brane (Glažnja, Grnčarevo, Mratinje), ali mostovi su se nametnuli kao primena mojih teorijskih istraživanja, kojima se ona najlepše mogu dočarati".

Profesor Hajdin je projektovao ili bio konsultant mnogih mostova, u zemlji i svetu (Rusija, Indija, Poljska), ali kako je to nekom prilikom rekao, najviše drži do mostova sa kosim kablovima (zategama ili užadima, kako se još kaže). Hajdin u svom opusu ima pet ovakvih mostova, svaki sa određenim originalnim rešenjem, čime se ne može pohvaliti nijedan drugi autor u svetu - pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu (kod Banjaluke), železnički most na Savi u Beogradu, novosadski most Sloboda i most na reci Visli, kod Plockog.

Hajdinovi mostovi poseduju umetničku bajkovitost - eleganciju forme i savršenstvo linija čeličnih konstrukcija koje je još Andrić davno slutio ("oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo"). Njegova najveća ostvarenja sa kosim kablovima su veličanstvene Eolove harfe na rekama, čije strune trepere i pri slabom dašku vetra. Kosi kablovi u srednjoj vertikalnoj ravni mosta na Visli postavljeni su "u tzv. modifikovanom harfa rasporedu". Ovaj most, sa srednjim rasponom od 375 m na ukupnoj kilometarskoj dužini, u tehničkom smislu predstavlja korak dalje u odnosu na novosadskog "princa", dostigavši najveći "oslonački razmak" ove vrste u Evropi. Sam autor je taj "korak dalje" sažeo u misao : "Sa više kablova čini se da je nešto elegantniji od novosadskog i u otvorenoj ravnici ima, što je prirodno, dominantniju pejzažnu ulogu".

Srećan spoj

Profesor Hajdin nijedan projekt nije ponavljao ("to nije bila opsesija mog interesovanja", kaže). Uvek je pesnički kretao "u nepoznato" i težio da osvoji "novi teren", kako u teoriji tako i u primeni teorijskih rešenja. "Ako se tako može reći, ja sam srećan spoj nauke i njenih primena. U pristupnoj besedi u Atinskoj akademiji (koja ga je apsolutnom većinom izabrala za svog inostranog člana – nap. a.) Structural mechanics and structures izložio sam šta sam radio teorijski a šta od toga primenio".

Hajdinov projekt mosta na Visli (sa B. Stipanićem) je odneo prvu nagradu na anonimnom konkursu 1996. Sa tom vrstom konstrukcija išao je ispred svog vremena i u "tu igru" se vrlo rano uključio. Kada je predložen za redovnog člana SANU, predlagači su najavili "vrsnog akademika sa dugom tvoračkom perspektivom". U predlogu su, između ostalog, napisali : "U konstruktivnom poslu ne nastupa konvencionalno i bez ustezanja ulazi u mogućnosti građenja novih sistema i tamo gde oni to nisu doživeli ni u svetu". Akademik Hajdin je zaista opravdao mišljenje svojih profesora. "To ne zvuči skromno, ali da bi čovek trajao mora, sa pedeset, da bude dvadeset godina ispred svog vremena, pa kad dođe u sedamdesete neće biti zastareo. Ja sam u doba najveće stvaralačke energije došao na ideju da konstruišem mostove sa kosim zategama, što većini konstruktora nije padalo na pamet. Znao sam da će to biti budućnost u mostogradnji, iako je tada takvih mostova bilo svega nekoliko u svetu".

Mostovi sa kosim zategama su danas doživeli ogromnu popularnost, ima ih na hiljade. U tom svetlu, "smeli pristup" profesora Hajdina (sa Lj. Jevtovićem) u građenju prvog takvog železničkog mosta (na Savi u Beogradu), pre skoro tri decenije "odigrao je pionirsku ulogu", na šta je njegov autor, iskreno, "veoma ponosan". Smatralo se da takva konstrukcija, zbog svoje velike fleksibilnosti, ne odgovara železničkom saobraćaju. Hajdin i Jevtović su povećali krutost strukture, što zahteva ova vrsta saobraćaja, i doživeli potpuni uspeh i veliki publicitet.

Akadmik Hajdin je najviše dao u teoriji konstrukcija kao grani primenjene mehanike. Teorijski rad mu je doneo više priznanja u zemlji i svetu, članstvo u domaćim i stranim naučnim institucijama. "Objasniti na jednostavan način, ali verno, šta sam ja radio u nauci, nije jednostavno", govorio je jednom prilikom. Napisao je dve stotine radova, knjiga i publikacija. Hajdinov predlog numeričke analize primenjiv na konstrukcije mostova i brana koristili su mnogi autori. Radovi o čeličnim konstrukcijama sastavljenim od tankih limova, većinom objavljeni u Švajcarskoj, imali su vidan uticaj na nauku i struku. Izuzetan doprinos iz oblasti tankozidnih konstrukcija predstavlja dvotomna monografija Dunnvandige Stabe (sa K. F. Kolbrunerom) koju je štampao ugledni nemački izdavač Špringer (1972, 1975).

U Hajdinovoj školi teorije konstrukcija i konstrukcije stasali su mnogi naučni kadrovi ("čudno je da je veliki broj mojih đaka već u penziji, ali to je posebno pitanje", veli). Imao je veliki broj saradnika ne samo na svojoj već i na drugim katedrama konstruktivnog smera. "Dušan Krajčinović je postao čuveni profesor na Univerzitetu u Arizoni. Ima mlađih ljudi koji nešto znače na Građevinskom fakultetu, kao što su Branislav Ćorić, Bratislav Stipanić i drugi. Dragoslav Šumarac, bivši ministar građevina, bio je jedan od mojih najboljih đaka, vrlo talentovan čovek".

"Od svih objekata koje radi ljudska ruka u arhitekturi i građevinarstvu mostovi su najeminentniji deo stvaranja", veli profesor Hajdin. "Mostovi iz starog veka, pogotovo rimski mostovi, spomenici su najvišeg ljudskog umeća i lepote stvaranja. I danas mostovi predstavljaju vrhunac čovekove umešnosti i znanja. Oni su slični pravoslavnim ikonama. Kao što ikone moraju biti saobražene kanonskim pravilima tako su i pred mostovima mnoga ograničenja i restrikcije - novac, put, okolina, plovni put, visina plovnog profila, širina i slično. U tom dijapazonu projektant treba da pokaže talenat". Zašao je u osamdesetčetvrtu, sa pogledom unapred, jednako aktivan u Akademiji i na naučnom polju.

M. Rajković