ISTRAŽIVAČI

Pripremio:M. Rajković

Ilja Slani, TV novinar, autor naučno-popularnih i etno-dokumentarnih filmova

Slike duše i tla

Za trideset tri godine u Naučnom programu nacionalne televizije Ilja Slani je i sam postao istraživač i dokumentarista narodnog života i običaja. “Istraživački rad sa kamerom je njabolji način da upoznate svoju zemlju. Slobodno mogu da kažem da spadam u ljude koji bolje poznaju Srbiju”, veli vrsni autor naučno-popularnih i etno-dokumentarnih filmova.

Ilja Slani

U prvoj redakciji Naučnog programa TV Beograd – koju su činili Voja Čolanović (prvi urednik, kasnije dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine), Dragan Jevtić i Dušan Milovanov, Ilja Slani (Rijeka, 1940) je bio najmlađi novinar. Tek se bio vratio sa postdiplomskih studija na pariskoj Academie des Baux Arts i Institutu za film. Ka snije su došli Raša Popov,Aleksandar Spasić, Veroslava Tadić i on je uvek ”bio ponosan na taj jak novinarski sastav”

Sve svoje znanje, iskustvo i ljubav prema tradiciji Ilja Slani je uneo u koautorsko delo (sa Dragoljubom Zamurovićem kao prvim autorom) Srbija, život i običaji, nastalom na prelazu dva veka i dva milenijuma. "To je rendgenski snimak Srbije u mom vremenu, od osamdesetih godina prošlog do početka XXI veka. Moja misao vodilja je bila da zabeležim kako je ona izgledala, a ne da tumačim prostor i ljude", kaže .

Pouzdan vodič

Za sve koji se u budućnosti budu bavili Srbijom ova fotomonografija je nezaobilazan izvor, jer "samo umetnička fotografija prenosi dušu naroda i tla". Još nezaobilazniji izvor je celokupan fundus Zamurovićevih slajdova. "Radili smo tri i po godine, kolima prešli više od 80.000 km, da ne pričam koliko smo protabanali peške, stižući do najzabitijih sela i krajeva, od Horgoša do Dragaša. Zamurović je snimio više od sto hiljada slajdova. Zamislite kakav je to bio napor: finansijski, umetnički i fizički. Od tog ogromnog broja slajdova za knjigu je izabrano 280. Svaka fotografija je umetničko delo za sebe. I svaka od njih i sve zajedno prikazuju na najbolji način Srbiju kakva je ona danas", govori o Srbiji Ilja Slani, koji je u ovaj projekat uložio i desetak prethodnih godina istraživačkog rada.

An|elića zapis sa krstonošama u selu Ranilović, pod Kosmajem

Štampana na pet jezika, knjiga je strancima najpouzdaniji vodič kroz Srbiju, ali i nama koji živimo u Srbiji a nedovoljno je poznajemo. "Srbija je poznata po tome što je u sudaru globalističkog i antiglobalističkog pogleda na svet sačuvala ono što je njena tradicija i običajnost. A naše sutra neće biti bolje ako u njega ne uklopimo i tradicionalne vrednosti narodnog života, proverene kroz generacije. Sa sopstvenom autentičnošću bolje ćemo komunicirati sa svetom i uzajamno se bolje razumeti", kaže Slani.

Među više od pedeset naučno-popularnih i etno-dokumentarnih filmova, koje je snimio za Naučni program RTS, 80 odsto imaju istraživački karakter, tiču se prostora i tradicije Srbije. Raša Popov je jednom prilikom rekao svom kolegi da je "skinuo dušu naroda". To je najiskrenije prizanje koje je kao autor mogao dobiti. Nedavno je Milan Knežević, tada mladi reditelj, podsetio Ilju na prvi etno zapis "Arapi" (jedan pokladni običaj), snimljen u Slancima kod Beograda, 14. februara 1980. Mnogi televizijski gledaoci sećaju se emisija "Pećine Srbije", "Pećina nad Đavoljim virovima" (o najvećem spletu podvodnih hodnika u Srbiji u utrobi Pešterske visoravni), etno-dokumentaraca "Vučari", "Poslednja rusalja", "Lazarice", "Kolo za mrtve", "Neprekinuta nit sv. Trifuna"...

Ilja Slani i Dragoljub Zamurović na Dunavu, kod Novog Sada

Ilji Slanom je posebno drag film Poslednja rusalja, iako nije ovenčan nikakvim prizananjem. Snimljen je pre četvrt veka u selu Duboka u homoljskom kraju. „To je kraj netaknute prirode, ali i običajnog života“, veli. „Duboka je jedno od tri sela, druga dva su Ševica i Neresnica (rodno mesto pesnika Stevana Raičkovića), u kojima se sve do osmadesete godine prošlog veka održao arhiačan običaj rusalja ili rusaljki. To su žene padalice, koje su u obredu o Duhovima, pedeset dana posle Vaskrsa, u stanju zanosa i "druge osećajnosti", padale na zemlju i, po nekim svedočenjima, komunicirale sa drugim svetom, sa vilama, valvijama, kako one kažu". Tog dana bi meštani na trgu davali pomen mrtvima, tri puta išli u ophod, kako kaže, nekim "svojim prakorakom", uz pratnju violiniste (ranije gajdaša) koji je neprekidno svirao istu ariju, i izgovarali mađijsku formulu "Ja ša, ja raša, ja raša, ja raša" (idem, krenimo, ajmo).

Poslednja rusalja

„Kada sam snimao film, na trgu je bila elektronska muzika, mislio sam da od podanja neće biti ništa. U jednom trenutku video sam porodicu koja je stajala sa strane. Došli su da daju pomen svojim mrtvima. Ohrabreni našim prisustvom krenuli su tri puta u ophod, uz muzičku pratnju. I, neočekivano za okupljene meštane, čuo se krik padalice Kristijane. Sve je izgledalo autentično da smo vrlo verovatno tada zabeležili poslednju rusalju“, priča Ilja Slani, iako je u filmu ostavio mogućnost simulacije padanja, radi "istraživačke istine". I ranije je, veli, bivalo žena koje bi odglumile pad. Zabeleženo je i da su Nemci tokom rata rusaljkama zabijali klince u dlan a da one to nisu osećale.

Vučari su snimljen na Jastrepcu 1986. Reč je o jednom prastarom običaju, veoma rasprostranjenom u dinarskim krajevima, ali i kod doseljenika u Šumadiju. U vreme Božićnjih poklada, grupa lovaca ubije vuka, njegovu kožu odere i ispuni slamom i noseći je od kuće do kuće, dobija na dar rakiju, slaninu, meso, jaja. "Kao i u svakom lepom običaju, a to i jeste svrha običajnosti, ljudi se malo zabave i provesele dajući tako sebi oduška od dugog i mukotrpnog rada. U ovom običaju vuk nije samo čoveku neprijatelj, on je u Srba i totemska životinja kojoj treba udovoljiti. Tako se na treći dan Božića, na raskršću van sela vuku čak iznosila i večera. Time se sa vukom pravila neka vrsta primirja i pakta o prijateljstvu.

Danas Naučni program RTS vode novi ljudi, ali problem naučno-popularnog praćenja istraživanja nije razrešen, kaže Slani. I pita: koliko jedna mala zemlja može da se bavi naučnim istraživanjima, posebno u propulzivnim granama – elektronika, biologija, kibernetika, genetika, kosmologija? Novac koji se ulaže u svemirska istraživanja za nas obične smrtnike je sfera apstrakcije. To je, po mišljenju našeg sagovornika, "jedna ekskluzivna oblast, koja pri sadašnjoj podeli moći u svetu pripada, zaista, naj-najrazvijenijima i najbogatijima“.

Šta ostaje malima i siromašnima? Kada je reč o našoj zemlji, naš sagovornik izdvaja četiri oblasti koje nude najviše prostora za istraživački rad, a ne zahtevaju velika ulaganja. "Na prvom mestu je arheologija, jer smo bogomdana zemlja za arheološka iskopavanja. Gde god začeprkaju, arheolozi nešto i nađu, od preistorije do srednjeg veka. Ovaj prostor je milenijumima bio civilizovan. Postoji pretpostavka da je priobalni pojas Dunava moguća kolevka civilizacije", obrazlaže svoju tezu Ilja Slani.

Kičma Balkana

Drugu oblast čine speleologija, geologija, gegografija. Slani je, kao mlad novinar, išao sa ekipom speleologa profesora Jovana Petrovića (Kepa, Denis i dr.) i snimao emisije o istraživanjima i uređenju pećina (pre svega u istočnoj Srbiji). Treći prostor istraživačima nude biologija, zoologija i srodne nauke, jer je naša zemlja poznata po mnogim prirodnim retkostima. Slani veli da je to sa kolegom Zamurovićem i potvrdio. Njihova Srbija, život i običaji puna je „bisera evropskog značaja“.

Molitva u okolini Svrljiga

Četvrtu oblast su društvene nauke, pre svega, etnologija i kulturna antropologija. „Balkan i Srbija kao kičma Balkana na svoj način i danas je, za razliku od drugih krajeva Evrope, prostor koji poseduje sirvivale, da upotrebimo termin etnologa i antropologa Klod-Levi Strosa. Dakle, oblike života starih vremena, koji su preživeli sve istorijske i društvene mene. Oni se mogu naći ne samo u udaljenijim planinskim selima nego i u vojvođanskim", kaže. I zaključuje: "Mislim da u pomenutim naučnim oblastima možemo najviše da unesemo u riznicu evropske nauke. Za fundmanetalna istraživanja koja će menjati svet nemamo ni potrebe, ni uslova, ni para".

Dobro je, kaže, da se o stopedesetogodišnjici rođenja Nikole Tesle, koga je naučna intuicija odvela u svet, setimo mladih ljudi, koji danas čine udarni korpus nauke u svetu a ostali su vezani za svoju zemlju Danko Taboroši, geolog i okeanograf, je jedan od njih. Magistrirao je u Americi, doktorirao u Japanu i treutno je na postdoktorskim studijama. Pre godinu dana je izradio prvu detaljnu geološku mapu Mikronezijskog arhipelaga sa hiljadama ostrva. Njegov magistarski rad o ostrvu Guam, sa naglaskom na pećinskim fenomenima, u Americi visoko ocenjen, bio je najbolja preporuka za nastavak studija u Japanu, jednostavno, ne smemo da izgubimo vezu sa tim ljudima, jer su oni ono najbolje što je genetika ovog tla dala", kaže Ilja Slani.

M. Rajković