NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Akademik Đorđe Zloković, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

ŠKOLA KONSTRUKTIVNIH SISTEMA

Akademik Đorđe Zloković ( u pozadini portret oca Milana Zlokovića)

Kao profesor Arhitektonskog fakulteta, na kome je studirao i doktorirao, Zloković je zasnovao predmete Konstruktivni sistemi i Prostorne strukture i učio studente modernom načinu oblikovanja i analize u arhitekturi. Povodom izložbe radova Zlokovićevih studenata "30 godina konstruktivnih sistema i prostornih struktura», priređenoj 1993, s pravom je rečeno da je prof. Zloković "jedinstveno spojio naučnu i racionalnu osnovu sa umetničkim tendencijama u savremenoj arhitekturi".

Zlokovićeve konstrukcije prednapregnutih visećih krovova sportskih hala raspona 60 do 70 m "nemaju tipičnog prethodnika“. Njegovi naučni radovi su rezultirali saradnjom sa uglednim institucijama i profesorima u svetu a monografije o primeni teorije grupa i G-vektorskih prostora u oscilacijama, stabilnosti i statici konstrukcija doživele rusko izdanje ("Stroizdat“, Moskva 1977) i dva na anglosaksonskom području - Group theory and G-vector spaces im structural analysis: vibration, stability ande statics (Horwood/JohnWiley, Njujork 1989) i Group supermatrices in finite element analysis (Horwood/Prentice Hall 1992).

Hala sportova u Novom Beogradu, sportska dvorana "Čair“ u Nišu, glavna i bazenska hala Sportskog centra "Morača“ u Podgorici su Zlokovićeva najupečatljivija konstruktorska ostvarenja. U njima je Zloković dosegao klasični ideal arhitekte - umetnika i naučnika svestranog znanja. "Morača“ je najatraktivnija i po tehnologiji građenja najinteresantnija ("građena je montažno, kao što se plete paukova mreža“, veli).

Matematička načela

Baveći se različitim gledištima antičkih pisaca o lepom, Ernesto Grasi (Die Theorie des Schonen in der Antike) se dotiče i Vitruvijevog (Vitruvius Pollio) traktata De architectura iz prvog veka stare ere. Grasi veli da se rečena rasprava "ne može smatrati teorijom lepog u pravom smislu“, ali, naglašava, "Vitruvijeva teorija arhitekture stoji pod uticajem matematičkih načela koja potiču iz pitagorejskih izvora i koja pokazuju nov pokušaj da se održi veza umetnosti sa ontologijom“. Ništa tako ne pomaže da bolje razumemo naučni i konstruktorski opus akademika Đorđa Zlokovića od navedenog zapažanja minhenskog profesora filozofije o čuvenom rimskom neimaru. Ili Vitruvijeva misao: Proportio est: ratae partis, membrorum in omni opere totoque commodulatio ex qua ratio efficitur symmetriarum (Liber tertius, I).

Ovo je bila periferija prestonice

Zlokovićeva teorija konstrukcija i praktična rešenja počivaju na matematičkim načelima i matematičkim metodama, za koje ne možemo tvrditi da se napajaju direktno iz "pitagorejskih izvora“, ali i te kako imaju dodira sa davnašnjim shvatanjem matematike kao "zakona sveta“, lepote i umetnosti. Sa sigurnošću, međutim, možemo kazati da stoje pod uticajem profesora koji su mu pružili izvestan "pogled na matematiku“. U prvom redu Vojislav Avakumović (kome su Nemci ukazali najvišu počast pozivom da preuzme njihovu najvažniju matematičku katedru u Marburgu), izvanredan matematičar i preosetljiva, pesnička priroda. Zatim, Miodrag Tomić i Radivoj Kašanin, svaki na svoj način, uticali su da u matematici krene pravcem kojim je krenuo - profesor Tomić kao član komisije pred kojom je branio doktorsku tezu ("Koordinirani sistem konstrukcija“), akademik Kašanin kao recenzent njegove druge knjige iz teorije grupa.

Iako se arhitektura i specijalne konstrukcije, kako kaže, ne mogu odvojiti ("arhitekt od početka mora da misli da su forme koje predlaže moguće“), retki su, kao Đorđe Zloković, stekli diplome inženjera i arhitekture i građevine. "Ja sam vrlo rano ispoljio zanimanje za moderne konstrukcije. To me je opredelilo da završim još jedan težak fakultet. Matematika mi je odista 'ležala' i ja sam ispit iz ovog predmeta na Građevinskom fakultetu s lakoćom položio a da ga praktično nisam spremao na način na koji su to drugi studenti činili, učeći zadatke, na primer. Na takav pristup matematici najviše je uticao profesor Avakimović“.

Zlokovićeve viseće i prostorne konstrukcije karakterše koncepcijska nekonvencionalnost, racionalan utrošak materijala, rada i energije po jedinici površine, "smišljena tehnologija građenja“. Za sportski centar u Podgorici Zloković je (sa arhitektom Predragom Dmitrovićem) dobio prvu nagradu, ali je izvođač radova sa kojim su učestvovali na konkursu morao garantovati da će objekt da izgradi za određenu sumu "pod ključ". "Trebalo je, dakle, dati kompletnu ponudu“, veli Zloković. "Naš projekt "Morače" je zadovoljio i izvođačke i estetske kriterijume. Bio je znatno jeftiniji od ostalih i po oceni žirija najbolje je 'legao u teren'. Izvođač nije imao gubitke, jer smo kao autori morali da napravimo tačnu kalkulaciju i stanemo iza ponuđenog predračuna. Uspeli smo jer su prednapregnuti viseći krovovi izuzetno racionalni. Ovde je reč o jednoj ljusci od hiljada prefabrikovanih elemenata postavljenih na mrežu kablova. Ti elementi, debljine tri milimetra sa rebrima, su vrlo pokretljivi na kablovskoj mreži, ali sklopljeni zajedno sa betoniranim spojnicama i prednapregnuti formiraju vrlo krutu stabilnu celinu“.

Za ovaj "sportski hram" vezan je još jedan, javnosti nepoznat detalj. Profesor Zloković je, kako kaže, "Moraču" sračunao na svom malom računaru. "Političari su položili kamen-temeljac i otišli a da u planovima nije postojao nijedan crtež“, priča Zloković. "Mi smo taj kamen ekshumirali, jer nismo znali da li će na tom mestu biti bilo šta (kasnije je ugrađen u jedan pilon)“.

Grupne supermatrice

U naučnim istraživanjima Zloković je usredsređen na oblast konstruktivnih sistema i teorije konstrukcija, u kojima primenjuje, kako je to u stručnim krugovima isticano, specijalni matematički aparat i teoriju grupa. U knjizi "Optimizacija u izboru i projektovanju konstrukcija“ reč je o aparatu "matematičke optimizacije“, u drugom slučaju (“Koordinirani sistem konstrukcija”) "matematičke deskripcije“ pomoću specijalnih koordinatnih sistema ili primeni "matematičkih simetrija“ na bazi teorije grupa ("Prostorne strukture“). Metodu maksimalnog iskorišćenja simetrija ("koje se opisuju grupom za probleme teorije konstrukcija“) Zloković je naročito razvio u monografiji "Teorija grupa i G-vektorski prostori u oscilacijama, stabilnosti i statici konstrukcija“.

U sledećoj knjizi "Grupne supermatrice i primena u metodu konačnih elemenata“ Zloković je uveo pojam - grupnih supermatrica i otvorio mogućnost bržeg i lakšeg izvođenja do tada neizvedenih jednačina konačnih elemenata. "Grupne supermatrice u metodu konačnih elemenata omogućavaju da se daleko efikasnije i sa velikim uštedama dođe do istih rezultata kao i sa konvencionalnim postupkom. To je komplikovano objašnjavati za širu publiku. Suština je da se na bazi teorije grupa kod kristala u prirodi uoči racionalno uređivanje i korišćenje materijala“. Supermatrični postupak je posebno našao plodnu primenu u analizi konstrukcija u mašinstvu i građevinarstvu. Na jednom simpozijumu o harmoniji, Zloković je grupnim supermatricama na uverljiv način analizirao harmoniju Ešerovih (M.C. Escher) grafičkih kompozicija.

U referatu za izbor u Akademiju, profesor Đorđe Zloković je označen kao osnivač škole konstruktivnih sistema. Kao docent je 1963. godine uveo u nastavu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predmet Konstruktivni sistemi, koji je obuhvatao ne samo linijske sisteme, nego i prostorne strukture, nabore i viseće konstrukcije. Rukovodio je kursom postdiplomskih studija Konstruktivni sistemi u arhitekturi, unevši duh savremenih shvatanja i uloge najnaprednijeg konstrukterstva u arhitekturi.

Oduševljenje studenata Zlokovićevim predmetima je bilo ogromno i nikada "nije jenjavalo“, pa ni kada je otišao u penziju. "Studenti su posle odslušanih predavanja tražili da u slobodno vreme rade u modelarnici fakulteta. To mi je pričinjavalo zadovoljstvo jer su iste godine kada i Fuler (Buckminster Fuller) u Americi radili u našoj radionici varijante njegovih modela ili potpuno drukčije. Iako nisu bili obavezni, studenti su ih rado pravili, za svoju dušu. U tome je bila lepota tog napora. Radovi brojnih generacija su javno izlagani i publikovani. Najviše se“, veli, "postiže kada se probudi duh kreativnosti, kada studenti sami hoće nešto da urade. A oni su pravili vrlo komplkovane stvari. Neke od tih modela sam pokazivao ruskim profesorima, nisu verovali da to studenti treće ili četvrte godine mogu da urade. Moj naslednik prof. Miodrag Nestorović je nastavio tu lepu tradiciju“.

Kuća Zlokovića

Prezime Zloković nas najpre asocira na Boku, Šantićevu "nevjestu Jadrana“. Đorđe Zloković je rođen u Trstu, u tom gradu je i njegov otac Milan Zloković ugledao svet. O svom rodoslovu kaže: "Moj deda Đuro, rodom iz Bijele (svi su Zlokovići poreklom iz Bijele), bio je u tršćanskom Lojdu najpre komandant jedrenjaka (jedan takav jedrenjak Dolinar je izvajao na očevom grobu na Novom groblju), a zatim parnih luksuznih brodova koji su plovili za Daleki istok. Kada je devetsto osamnaeste Trst pripao Italiji a ne Jugoslaviji, otac je odlučio da dođe u Beograd. Završio je ondašnji Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta, na kome je kao asistent upoznao moju majku Katicu, koja je takođe studirala arhitekturu. Majka je samo otišla kod dede i bake da se porodi i vratila se posle nekoliko dana. Deda po majci Stevan Mirosavljević, Novosađanin, bio je glavni inspektor kragujevačke fabrike oružja. Došao je tamo kao mašinski inženjer da pomogne. Umro je u Kragujevcu 1911, a sahranjen Beogradu“.

Nadežda Mususova i Đoređe Zloković

Đorđe je sa svojom sestrom Milicom, udatom Mojović (kasnije profesorom nacrtne geometrije na Mašinskom fakultetu) odrastao na Neimaru, u kući koju je njihov otac projektovao i izgradio za sebe u tadašnjoj ulici Kraljevića Tomislava (Internacionalnih brigada) na krajnjoj periferiji prestonice. Kuća Zlokovića (metalna pločica sa natpisom "Vila Kaja“, prema majčinom imenu od milja, stoji na ulaznoj kapiji) bila je prva moderna kuća u Beogradu, stecište arhitekata, profesora univerziteta, vajara i slikara. U toj kući je, pored oca (koga je naročito zanimala teorija proporcija) i u očevom društvu, školarac Đorđe izgradio svoj prefinjeni, antologijski ukus za lepo, za meru i harmoniju u graditeljstvu. U toj kući, odnedavno pod zaštitom države, i danas živi – sa suprugom. Više ne ide Boku, u kojoj je kao mlad arhitekt sa ocem snimao najlepše primerke njene arhitekture, jer je "nesretan" kad vidi one "ružne zgrade koje su nikle posle zemljotresa“.

Pitamo akademika Zlokovića kako je uspevao da uporedo drži nastavu na fakultetu, istražuje, projektuje, gradi, vidi najbolje filmove i pozorišne predstave, nauči četiri strana jezika, upozna svet književnosti i umetnosti ("staroegipatski skulptori su u stilazaciji forme postigli savršenstvo“) a da nikada ne radi noću. Kaže: "Umem dobro da isplaniram vreme, tačno u sat, i da imam rezerve“. Supruga Nadežda Mususova, naučni savetnik Muzikološkog instituta SANU u penziji i profesor na Muzičkoj akademiji, veli da su naročito "pomno pratili“ zbivanja u operi i baletu. Za Đ. Zlokovića su ruska muzika i balet "nešto savršeno" a Mocartov Don Žuan "opera nad operama“.

Na kraju, akademik Zloković smatra važnim da istakne lični trijumf nad birokratskim poretkom stvari: "Uspeo sam u životu da nemam šefa (ne računam dekane i predsednike Akademije), da nemam radno vreme i da radim ono što me interesuje“. Trenutno rukovodi Akademijinim projektom "Nove matematičke metode u teoriji konstrukcija, teoriji elastičnosti i teoriji plastičnosti“. Zlokovićev istraživački duh jednako apolinerovski teži novim, nekonvencionalnim postupcima i rešenjima kao i na početku blistave pedagoške, naučne i konstruktorske karijere.

Miloslav Rajković