MEDICINA
Pripremila: Gordana Tomljenović
Očuvanje zuba
OD ZLATNIH KRUNICA DO "KAMENIH" PLOMBI
 |
dr Zoran Popović |
| Potreba da se zubi zadrže u vilicama što je moguće duže i time očuvaju estetska i funkcija žvakanja, stara je gotovo koliko i ljudski rod. O načinima savremene zubne medicine da zadovolji tu potrebu govori dr Zoran Popović, Stomatolog u Opštoj bolnici Bel Medic. |
Očuvanje zuba i zdravlje usne duplje je od davnina okupiralo ljudsku pažnju. Bilo je mnogih pokušaja, čak i nekoliko hiljada godina pre nove ere, da se oštećeni ili polomljeni zubi nadoknade nekim materijalima. U staroj Kini su u tu svrhu korišćene zlatne krunice i fasete. Feničani i Etrurci su, kasnije, svom plemstvu pokušavali da zlatnim žicama uvezuju rasklaćene zube.
Govoreći o ovim istorijskim primerima pokušaja zubne medicine da pomogne pacijentima, dr Zoran Popović, stomatolog u klinici Bel medic, ističe činjenicu da je potreba da se zubi zadrže u vilicama što je moguće duže i time očuvaju funkcija žvakanja ali i estetika zuba, stara koliko i ljudski rod. U novije vreme, a posebno u 20. veku kad i stomatologija značajno napreduje, razvoj industrije i proizvodnja različitih materijala otvaraju niz novih mogućnosti nadoknade zuba.
Najbolje nadoknade
Dr Popović podseća na dva osnovna problema sa kojima se stomatologija najčešće susreće - zubnim kvarom ili karijesom, kao možda najčešćim oboljenjem savremene civilizacije, koje može da ošteti ne samo zubnu gleđ već i zubnu kost ili dentin, i paradontopatijom, odnosno bolešću mekih tkiva koja vremenom dovodi do rasklaćenja i gubljenja zuba.
Zubni karijes je uglavnom posledica nedovoljne oralne higijene i konzumiranja slatkiša. Leči se svima nam dobro poznatim plombiranjem zuba, s tim što je u poslednjih 10 do 15 godina tendencija da se amalgamske plombe (takozvani ispuni) više ne postavljaju u usnu duplju. Reč je o vrsti legure srebra i žive koju zubna medicina više ne preporučuje, pre svega zbog prisustva žive. Negativne posledice živinih ispuna su zasad retko registrovane, ali se zna da se živa loše ponaša u organizmu budući da pri smanjenoj salivaciji isparava, pa se kod pacijenata sa velikim površinama tih plombi mogu registrovati tragovi žive u organizmu. Pored te, uslovno rečeno toksičnosti, dr Popović ukazuje i na estetski momenat koji takođe indikuje zamenu živinih plombi. Amalgamska legura, naime, prebojava zub, i to ne samo na mestu ispuna, već i na njegovom zdravom delu.
 Savremeni kompozitni materijali su se, zahvaljujući razvoju različitih tehnologija, menjali tokom 20. veka. Isprva su bili dvokomponentni i samovezujući, sa ograničenom plastičnošću, da bi se kasnije vezivali helio lampama, što je omogućilo duže modelovanje kompozita, a samim tim i postizanje boljih estetskih efekata.
Danas govorimo o već sedmoj generaciji kompozitnih ispuna, ističe naš sagovornik. Dr Popović objašnjava da oni ne samo što daju izuzetne esteteske efekte, već jako dobro prijanjaju uz zub, posebno onaj koji je bio zahvaćen karijesom. Osim toga, uz velike mogućnosti njihovog modelovanja, najsavremenije plombe imaju i takozvani efekt kameleona – tokom vezivanja se potpuno prilagođavaju boji zuba.
Kod izuzetno oštećenih zuba, kojima zbog karijesa ili neke traume nedostaje dobar deo kruničnog dela, stomatologu u pomoć priskače protetika. Zubne ,,navlake'', odnosno krunice, čiji je razvoj započet u proteklom veku, poslednjih godina su doživele nekoliko modifikacija i inovacija. Keramičke krune se, prema rečima dr Popovića, smatraju najboljim protetskim nadoknadama. Primenjuju se od ranih sedamdesetih godina 20. veka, u SAD a i potom širom sveta, sa izuzetno dobrim rezultatima, i estetskim i funkcionalnim. Keramika nema vek trajanja, dodaje dr Popović, ukoliko se održava dobrom oralnom higijenom.
Druga, novija generacija keramičkih kruna je načinjena od bezmetalne keramike koja je svojim estetskim vrednostima nadmašuje metal-keramičke, pri čemu svi ti novi materijali od stomatologa zahtevaju izuzetan angažman. Pripremno brušenje zuba, na primer, mora da bude izuzetno precizno, jer se pri izradi bezmetalnih krunica otisak očitava uz pomoć računara.
Ugrađivanje novih zuba
Zaštita higijenom
Molekuli šećera su vrlo veliki i ponašaju se kao klinovi koji mogu da prošire svaki mali, ali već postojeći defekt u zubnoj gleđi. Gleđna kristalna rešetka je praktično satkana od ,,čvorišta“ kalcijuma preko čega se pakuje zubna supstanca, i ti molekuli kalcijuma nekad bivaju zamenjeni molekulima fluora. Zato se u zubnoj higijeni, koje je neobično važna za očuvanje zuba, fluor koristi kao sastojak zubnim paste.
Mnogi agensi, i hemijski i fizički, među koje spada i pomenuti šećer, zaista mogu da podstaknu razvoj karijesa, ali dobra oralna higijena sve to može da spreči. Pravilno pranje zuba, barem ujutru i uveče, u trajanju od po tri minuta, u kombinaciji sa korišćenjem zubnog konca, definitivno može da spreči ili barem da umanji posledice defekata koje svi, manje ili više, imamo u zubnoj gleđi, a neki čak i zubnoj kosti.
I kad je reč o protetskim zamenama zuba, oralna higijena je od presudnog značaja. Dr Popović navodi niz primera iz svoje dugogodišnje prakse, u inostranstvu i u našoj zemlji, koja je pokazala da i najlošiji protetski radovi opstaju i ne oštećuju zube nosače zahvaljujući dobroj oralnojj higijeni, a da i najbolji protetski radovi mogu da izgledaju loše i stvaraju probleme samo zato što oralna higijena nije bila dobra. |
Kod bolesti mekih tkiva, ili paradontopatije, može se intervenisati na više načina – od skretanja pažnje pacijentu na izuzetan značaj oralne higijene (korišćenju zubnog konca i energičnih vodenih ispirača), preko manjih stomatoloških intervencija kao što je takozvana kiretaža paradontalnih ,,džepova'', do hirurške intervencije kojom se modifikuju desni, smanjuju pomenuti paradontalni džepovi i, dodavanjem veštačke kosti, ispravljaju koštani defekti koji u tim ,,džepovima'' postoje.
Ukoliko, pak, ni protetskim nadoknadama nije moguće ,,premostiti'' niz nedostajućih zuba, u zavisnosti od gustine vilične kosti može se posegnuti za novom tehnologijom i novim materijalima – zubnim implantima. Zubni implanti su, objašnjava dr Popović, potpuno veštački koreni koji se usađuju, ili bolje rečeno ušrafljuju u viličnu kost, da bi se u njih opet ušrafio krunični deo zuba koji kasnije nosi bilo mobilnu protezu, bilo fiksni keramički rad. Naravno, i u ovoj grani oralne hirurgije su tehnološke novine diktirale razvoj, a jedan od najčešće, gotovo ekskluzivno korišćenih materijala za izradu zubnih implanta jeste titanijum.
Zubni implanti se, inače, grubo dele na monofazne, kad se jednim aktom postavljaju i implant i privremena suprastruktura, i na dvofazne implante, čiji proces postavljanja zahteva nekoliko intervencija. Preciznije, nakon ugradnje, u dvofaznom procesu sledi šestonedeljna pauza tokom koje su implanti pokriveni mekim tkivom, sve s ciljem da se proceni hoće li ih organizam prihvatiti. Ako je ishod pozitivan, na implant se postavlja suprastruktura, a proces nastavlja planiranjem protetskih radova, baš kao da je reč o prirodnim zubima.
Izuzeci od pravila
 Imajući na umu sve pomenute mogućnosti savremene zubne medicine, nameće se pitanje do kog stepena, dokle se treba ,,boriti“ za očuvanje oštećenog prirodnog zuba? Doktor Popović naglašava da se to u stomatologiji smatra prerogativom, čak obavezom svakog stomatologa da zaštiti ono što je priroda osnovano kreirala. Naravno, danas ne treba zanemariti ni finansijsku cenu svakog zuba, ali osnovni razlozi za njihovo očuvanje su i dalje prvenstveno u domenu funkcionalnosti i estetike. Kao jedini izuzetak od ovog pravila, naš sagovornik izdvaja zube koji na sebi imaju neke anomalije, i umnjake. Zube koji su loše pozicionirani, ili zube sa anomalijama (nedovoljno razvijen ili upleten koren) nije moguće, ili ih je jako teško lečiti, pa ih je zbog toga bolje ukloniti nego držati u vilici, kao stalne izazivače bola ili infekcije. Dr Popović napominje da se verifikacija tih stanja obavezno obavlja uz pomoć rendgenskog snimka.
Umnjaci su još jedan izuzetak od pravila što dužeg očuvanja prirodnih zuba, jer najčešće nisu protetski vredni, i za njih se treba boriti onoliko koliko učestvuju u procesu žvakanja. Umnjaci su, prema dr Popoviću, najbolji dokaz Darvinove teorije o evoluciji, budući da kod današnje dece gotovo da uopšte ne izbijaju. Po Darvinovoj teoriji, ako se nešto ne koristi, onda to nije ni potrebno. Evolutivne promene koje nas oblikuju već milionima godina učinile su da se danas umnjaci sve manje koriste i zato na njih stomatolozi sve manje računaju. Idući prema sredini lica, zubi su sve funkcionalno vredniji i važniji, te ih po svaku cenu treba što duže očuvati, zaključuje dr Zoran Popović.
Gordana Tomljenović
|
