PUTOPIS

Crtice iz Mongolije

Između neba, pustinje i

Dolazak u grad suočava došljake sa pomalo zaboravljenim prizorima. Nekoliko blokova betonskih zgrada, kao izniklih iz beskraja ravne tundre. Potom, dok voz lagano klizi šinama, veliki okrugli šatori, ponegde okruženi polu rashodovanim automobilima, čija je proizvodnja davno prestala. Ljudi pored pruge posmatraju voz, ljubopitljivi i pomalo začuđeni, kao da stiže neko iz velikog i njima nedohvatljivog sveta. Putnik na susednom sedištu, već više puta boravio poslom u Mongoliji, ravnodušno je dobacio: "Ovi ljudi nisu navikli na život u savremenim zgradama. Čuo sam da je bilo pokušaja da svoje male konje i kamile dovuku u stanove na spratovima, da tamo zajedno borave kao u širokim prostranstvima za koja su toliko vezani. Ne verujem da je tako, ali svi znamo da najviše vole da žive u svojim širokim šatorima – jurtama".

Grad

Na železničkoj stanici, čim se voz zaustavio, stvorila se gužva. Pokrenuo se svet u svojoj neobičnoj i živopisnoj odeći, sa okruglim kapama i šiljatim šeširima, u preovlađujuće sivoj i plavkastoj odeći. Tek tu i tamo, kao rajske ptice, pojedinci u svetlošarenim tkaninama, što je prizor koji na smenu dopunjuju ljubičasta i zelenkasta svetlost neon-svetiljki. A zatim, široka ulica i susret sa stvarnošću o kojoj se zna iz retkih i neproverenih pričanja. Zaboravljena Azija, ona u koju se retko dolazi...

Ulanbator

Za Ulanbator, danas grad od blizu milion stanovnika, znalo se još početkom 17. veka. Kao naselje nomada bilo je smešteno na prostoru nekadašnjeg budističkog manastira Da Hurea, oko 400 km udaljenog od sadašnjeg mesta grada. Naselje se potom premeštalo duž reka Selenge, Orhona i Tule. Na sadašnje mesto, u dolini ispod planine Bogda Uul, grad je "doplovio" u 18.veku. Ubrzo je postao središte trgovine zahvaljujući "putu čaja" između Kine i Rusije a nedugo potom i sedište lokalnih vlasti. Glavni grad nove Mongolije postao je 1924. godine, kada je dobio današnji naziv Ulanbator (na mongolskom jeziku, "crveni junak") u čast narodnog junaka Suhbatara, koji je oslobodio narod od kineskih vladara i pozvao u zemlju trupe Crvene armije. Njegova statua i danas dominira središnjim gradskim trgom.

Ulanbator nije grad na koji je naviklo oko današnjeg Evropljanina. Nema užurbanosti, nema šarenih izloga sa svetskom robom, ulične gužve i pokreta, nema teskobe u saobraćaju, nema bleštećih građevina od stakla i metala. Grad kao da pokazuje drugo lice stvarnosti: sve se može tiho i mudro, može uviđavno, može se biti u svakoj prilici kao i na drugim mestima u svetu, ali na sasvim druge načine, toplije i smirenije. I tamo i ovde ishod je isti.

Ulicama promiču stari ruski automobili i razvlače se pretrpani autobusi. Odnedavno, tu su i savremena vozila japanske i korejske proizvodnje, neka poklonjena a neka prodata. Da nije lako odmaći od vekovnog i donedavnog, otkrivaju neobeleženi kolovozi bez podloge, kojima je ovaj grad povezan sa najvažnijim mestima u zemlji. Ulanbator, glavni grad sa najnižom prosečnom dnevnom temperaturom na planeti, ipak korača u sutrašnjicu. Žuri kao srce ogromne i ćutljive zemlje i kao središte njene mladosti, koja u taj grad dolazi da studira na pet državnih i nekoliko privatnih fakulteta.

Zemlja

Među podacima o Mongoliji može se naći sledeće: prostire se na preko milion i po kvadratnih kilometara, što je bezmalo kao zapadna Evropa. Na tom ogromnom prostoru živi tek oko 2,7 miliona ljudi. Stanovništvo mahom čine Mongoli, a ima i Turkmena, Tunguza, Rusa i Kineza. Oko 4 miliona Mongolaca žive van matične države, uglavnom u Kini i Rusiji.Na jugozapadu, na obroncima Altajskih planina, u surom kamenitom kamenjaru, žive Kazaki, ponosit i siromašan svet koji je uspeo da kroz vekove sačuva svoju tradiciju i gotovo netaknutu kulturu. Između ostalog, i danas love uz pomoć, kako ih tamo nazivaju, zlatnih orlova.

Zemlja je velikim delom ravničarska, sa beskrajnim tundrama, pašnjacima i pustinjom Gobi na jugu. Tek jednu desetinu države pokrivaju šume. Klima je kontinentalna, sa oštrim temperaturnim razlikama prema godišnjim dobima.

Stisnuta između dve velike zemlje, Rusije i Kine, između njihovih političkih i ekonomskih uticaja, Mongolija je, u tihoj mudrosti istočnjaštva, uporno pokušavala da ostane svoja. Nekoliko decenija to je bila nasvrstana zemlja. Međutim, život između dve velike svetske sile, koje su se i same poslednjih decenija veoma promenile pa danas nisu ni nalik državama kakve su dugo bile, prisilio je Mongoliju da se prilagođava. Danas je ona otvorena i prema prvim susedima i prema najudaljenijim državama u svetu. Za zajedništvo sa ovom zemljom treba samo naći razloga i stići do nje.

Mongolija ima još jedan razlog da se primakne udaljenom svetu. Gotovo dve trećine ukupnog stanovništva ima ispod trideset godina, od čega je jedna trećina mlađa od četrnaest godina. Veliki deo tog sveta, u gradovima ili po beskrajnim tundrama, uprkos više decenija komunističke vlasti, ostao je odan svojim verskim principima. Dominira tibetanski budistički lamaizam zbog čega su, u nedavnoj prošlosti, Mongolci imali nesporazuma sa verskim središtem lamaizma na Tibetu. Ima, naravno, i drugih istočnjačkih verskih grupa.

Odnedavno, naročito posle devedestih godina prošlog veka, država se zalaže za obnovu manastira i na tom polju rezultati su veoma vidni. Do pomenutog vremena, u zemlji jedva da je bilo otvoreno par manastira a sada ih ima na desetine, ponegde i sa po više stotina monaha .

Pustinja

Pustinja Gobi je veliki prazni prostor, preko hiljadu i po kilometara od jugozapada ka severosiotoku i preko osamsto kiliometara od severa do juga. Zahvata područje severne Kine i južne Mongolije. Smeštena je kao u tiganju - oivičena Altajskim planinama, pašnjacima i stepom na severu, Tibetanskom visoravni na jugozapadu i kineskim planinama na jugoistoku. Na mongolskom jeziku, reč "gobi" znači "veoma veliko i suvo". Područje pustinje ima nekoliko ekoloških i geografskih regija, zasnovanih na različitosti klime i topografije. Pustinja je u prošlosti bila deo velike Mongolske carevine, prostor za više naselja na znamenitom "putu svile".

Pustinja Gobi ima i istorijski značaj. U njoj se začela ideja uspostavljanja velike Mongolske carevine. Krajem 12. veka, jedva poznati ratnik Temužin, uveren da ga je na zemlju poslalo samo nebo, poveo je borbu za ujedinjenje mongolskih plemena. Početkom 13. veka, pod vođstvom Džingis Kana, na obroncima tog geografskog prostora, brojna nomadska plemena formirala su prvu mongolsku državu. Veliki i surovi vojskovođa je, zajedno sa svojim naslednicima, nedugo potom pokorio gotovo celu Aziju i evropski Rusiju, i čak poslao vojsku do srednje Evrope i jugoistočne Azije. Njegov unuk Kublaj Kan je osvojio Kinu i ustanovio vlast Juan dinastije. Postao je veoma poznat u delu Evrope na osnovu spisa velikog moreplovca Marka Pola.

Suprotno predstavama koje običan čovek ima o pustinji, u Gobiju nema peska. To je pustinja prepuna golog stenja, gotovo Mesečev pejsaž, sa jedva prisutnim živim vrstama. Predeo je izrazito negostoljubiv za biljke i životinje. Primera radi, pustinjsku klimu karakterišu velike temperaturne razlike, ne samo tokom godine već i okviru 24 sata – od ledenih noći do preko 50 stepeni tokom dana.

Pustinja Gobi je mesto gde se otkrivena brojna značajna arheološka nalazišta. Između ostalog, tu su pronađeni najstariji fosilni ostaci jaja dinosaurusa. Pustinja je i stanište brojnih živih vrsta. U njoj se još uvek mogu naći stada crnorepih gazela, svetlucave divlje mačke, a povremeno i snežni leopardi, mrki medvedi i vukovi. Područje pustinje je na obodima puno trave, koju zasad jedu velika stada ovaca sa kojih se skida kašmirska vuna. Propadanje gradske ekonomije uslovilo je da brojni Mongoli, u jednom trenu okrenuti gradu, promene mišljenje i vrata se seoskom životu, gde obično žive napasajući i koristeći stada krupne i sitne stoke, konja i kamila. To je pokrenulo naglo uvećenja nomadskog stanovništva i, naravno, povećalo proizvodnju hrane. Mongolija se načas okrenula svom nekadašnjem životu.

Od istorijskih navika se ne može pobeći. Možda samo privremeno. I zato je glavni grad kakav jeste, jurte su zato najudobnije kuće, prostranstvo je stvarno prostranstvo. Žitelji Mongolije i dalje traže svoj put, onaj između onovremenosti i sadašnjice. A budućnost – ona kao da gleda u ovu zemlju s neba.