ISTRAŽIVANJE PROŠLOSTI

Pripremio:Mirko Jakovljević

Udar iz svemira

Zahvaljujući nedavnoj operaciji bušenja tla, stvorena je mogućnost direktnog uvida u krater meteora za koji se veruje da je pobio dinosauruse. Rekonstrukcijom udara, geolozi se nadaju da će razrešiti decenijsku debatu

Meteor veličine San Franciska juri prema Zemlji brzinom od 20 km u sekundi, zabija se u tropske lagune u Meksičkom zalivu i stvara rupu 20 puta dublju od Velikog kanjona. Ogromni krater izaziva pojavu talasa. Vatra se širi Se-vernom i Južnom Amerikom i tone prašine ispunjavaju atmosferu, zaklanjajući Sunce i bacajući Zemlju u ledenu tamu koja traje mesecima.

Ovo je klasično objašnjenje za događaj koji je zbrisao dinosauruse pre 65 miliona godina. Ali, da li je tačno? Svi se slažu daje Zemlja pretrpela jak udar krajem perioda Krede. Više od 20 godina naučnici raspravljaju staje zaista ubilo dinosauruse.

Na jednoj strani se oni koji govore daje udar zbrisao najveći deo života na Zemlji tokom perioda od nekoliko meseci ili godina. Na drugoj strani su oni koji ističu da fosilni podaci pokazuju stabilno opadanje različitosti vrsta, počev od nekoliko stotina hiljada godina pre kraja Krede. Oni ne poriču daje do udara došlo, ali smatraju da nije izazvao izumiranje.

Uskoro bi ova dilema mogla biti reše-na, zahvaljujući inženjerima koji su omogućili geolozima da prvi put dobro sagledaju mesto udara. Bušenjem sloja stena dubokog l,5km, geolozi su u prilici da osmotre kameno jezgro koje otkriva priču o udarcu i njegovim posledicama. Geolozi sada čekaju na red da analiziraju jezgro, u nadi da će naći odgovor na ključno pitanje: da lije udar bio dovoljno poguban da poubija dinosauruse?

Širom sveta, podaci o fosilima ukazuju na nagle promene pre oko 65 miliona godina. Najznačajnija je nestanak dinosaurusa. Ali, nestale su i druge značajne grupe: pterosaurusi, pleziosaurusi, mosasaurusi i amoniti, zajedno sa mnogim porodicama riba, planktona i biljaka. Preko 70% vrsta nije preživelo. Generalno gledano, čini se da se sloj prašine debeo nekoliko milimetara pojavio u istom trenutku kada je došlo do izumiranja vrsta. Taj gubitak biodiverziteta je poznat pod imenom K/T masovno izumiranje.

Još 1980, na Berkli univerzitetu, naučnici su kao razlog naveli udar meteora. Tu ideju zasnivali su na neobično visokoj koncentraciji retkog elementa iridijuma izmerenog u glini koja potiče iz vremena Kreda- Tercijar (K/T). Iridijum je redak u Zemljinoj kori - brzo se kombinuje sa gvožđem i tako gravitira prema jezgru -ali je relativno čest kod meteorita i u vulkanskim materijalima iz dubine Zemlje. Sloj iridijuma otkriven u pomenutoj glini nosio je otisak prašine meteorita.

Sledeće veliko pitanje bilo je: gde je meteorit udario? Još 1981. dva geofizičara su slučajno otkrila ogromni krater dok su tražili naftu u Meksičkom zalivu. lako širok skoro 200 km, krater nije bio ranije uočen jer je bio zakopan ispod 1100 m krečnjaka.

Tek 1991. geolozi su nagovestili da bi ovaj krater mogao biti traženo mesto udara. Istraživanjima je zaključeno daje meteorit pogodio Jukatan pre 65 miliona godina, izazvavši ogromni talas koji je poplavio čitavu Srednju Ameriku.

Nakon ovoga pojavilo se mišljenje kod velikog broja naučnika da bi krater kod mesta Čiksulub mogao biti mesto na kome se dogodio udar koji je izazvao izumiranje. Seizmička istraživanja su otkrila strukturu kružnog oblika širine l 70 km, za koju se smatra daje obod kratera. Istraživanja su pokazala daje krater star oko 65 miliona godina, uz moguću grešku od 100 000 godina.

Naj uverljiviji dokazi bili su uzorci stena iz dubine kratera. Ispod krečnjaka pronađene su stene poznate kao zaleđeni konglomerat šljunka ili kamenja. One se često dovode u vezu sa udarima ili erupcijama. Pronađeni su i komadi kvarcnih kristala koji su dokaz udara. Tu je bilo i staklastih materijala koji su mogli nastati samo fuzijom stena na mestu na kojem se dogodio udar, pod ogromnim pritiskom i pri jako visokoj temperaturi.

Tako su dokazi daje ogromni meteorit pogodio Zemlju pre 65 miliona godina postali gotovo neoborivi. Ali da li je samo taj udar jedino odgovoran za izumiranje dinosaurusa? Za katastrofičare, tu postoje dva velika problema. Prvi je što oni ne znaju koliko su jake posledice udara i na koliku su površinu imale uticaja. Da bi dokazali svoju teoriju, morali bi da pokažu daje došlo do velike globalne promene koja je trajala najmanje godinu dana. Drugo, nisu samo meteoriti donosili nevolje u to vreme. Pristalice „teorije o postepenosti" smatraju da su mnoštvo vulkana, koji su se nalazili pod morem u blizini današnje Indije, bili pravi uzrok izumiranja dinosaurusa. Oni su proizvodili ogromne količine usijane lave koja se penjala na površinu i preplavila oko 2,5 miliona kvadratnih kilometara zemlje. Lava je oslobađala velike količine ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova u atmosferu. Smatra se daje sve ovo moglo izazvati globalno otopljavanje i izumiranje masovnih razmera.

Tokom proteklih dvadeset godina, geolozi su se podelili u dva tabora. Ipak, čini se da će tek nedavno organizovana bušenja razrešiti sve debate, dozvoljavajući istraživačima da ustanove kakav je zaista bio uticaj udara na životnu sredinu.

U decembru 2001, tim geologa otpočeo je bušenje rupe duboko u krater Čiksulub, u blizini njegovog južnog oboda. Bušenje je okončano u februaru i istraživači su došli do uzorka zemljišta, dugačkog 1112 m i prečnika 7,6 cm. Ovaj uzorak pruža čitavu priču o udaru i njegovim posledicama, zahvaljujući odličnoj očuvanosti. Naj interesantniji deo uzorka su drevne sedimentne stene na dnu jezgra. One vero-vatno mogu da pruže odgovor na ključno pitanje o udaru: kakve je stene pogodio meteor? Kompjuterski modeli su pokazali da, kada veliki meteor pogodi Zemlju, vrelina i pritisak čine da se zemlja i voda pretvaraju u gas, šaljući u atmosferu milione tona gasova koji mogu promeniti klimu. Na osnovu veličine kratera, izračunato je daje oko 200 000 kubnih kilometara Zemljine kore u momentu pretvoreno u gas, istopljeno ili izbačeno iz kratera.

Tačan klimatski efekat ove prašine zavisi od stene koju je pogodio meteor. Krajem perioda Krede, Jukatan je bio plitka tropska laguna čija je voda bila duboka 10 do 20 m. Ispod bistre plave vode, nalazio se sedimentni krečnjak, dok su se na kopnu formirale velike količine anhidritnih stena - uglavnom kalcijum sulfata, dok je Sunce uticalo na isparavanje bara sa slanom vodom.

Razmera ova dva minerala nije poznata. Ali važne su relativne veličine. Kada se krečnjak pretvara u gas, on oslobađa ugljen-dioksid u atmosferu, što izaziva dugačko i sporo globalno otopljavanje. S druge strane, anhidrit može izazvati apokalipsu. Anhidrit se, pri pretvaranju u gas, pretvara u aero-sole sulfata, koji dovode do formiranja oblaka i drastično smanjuju količinu Sunčeve svetlosti koja dolazi do Zemlje. Zajedno sa prašinom, ogromne količine sulfata su zarobile svet, u izuzetnoj hladnoćj i tami, mesecima ili čak godinama. Štaviše, sulfati se kasnije pretvaraju u sumpornu kiselinu koja se javlja u obliku kiše i truje reke, jezera i zemljište.

Ključno pitanje je i koliko je udar bio jak. Na osnovu podataka dobijenih iz kratera, naučnici se nadaju da će izračunati koliko je prašine bilo podignuto, kao i tačnu količinu gasova sa štetnim uticajem na klimu. Snaga udara će im otkriti koliko visoko je prašina poslata u atmosferu. Ovo je još jedan značajan deo slagalice: da bi izazvala globalnu katastrofu, prašina je morala doseći najmanje gornji deo atmosfere, odakle se mogla raširiti širom planete.

Kada procene snagu udara i proporcije karbonata i anhidrita u stenama koje je pogodio meteor, tim naučnika će konačno utvrditi koliko su ekstremne bile posledice udarca na okolinu i klimu. To bi trebalo da razreši ovu debatu jednom za svagda. Ako se ispostavi daje udarac bio izuzetno jak i da je proizveo veliku količinu sulfata, to će značiti da su pristalice teorije o katastrofi u pravu. Sve manje od toga značilo bi da su u pravu pristalice teorije o postepenom izumuranju.

Ali, jezgro je već počelo da iznenađuje. Sloj zaleđenog konglomerata šljunka ili kamenja je mnogo tanji nego što se to očekivalo - dubok je oko 100 m umesto predviđenih 200 m. Jedan od vođa projekta smatra daje moguće da je ovaj sloj manje gust nego što se to očekivalo. Možda je i meteor udario Zemlju pod kosim uglom, stvarajući asimetričan krater sa dubljim delovima pomenutog sloja na drugoj strani kratera. Još uvek niko ne zna staje pravi razlog.

Mirko Jakovljević