NAUČNA RIZNICA

Pripremio: Vidojko Jović

PRIRODNJACI U SRBIJI U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA
Vukovi nastavljači

Iako su narod koji često mora da se vraća u svoju bližu ili dalju prošlost da bi otkrivao svoje greške i zablude, ali i svoje "velike dane", Srbi se svojoj naučnoj riznici nisu dovoljno vraćali niti svoje učene Ijude dobro upoznali.

Samo godinu dana posle Vukove smrti, ovaj kraj je Srbiji podario još jednog velikana -Jovana Cvijića. I kao da mu je Vuk ostavio u amanet proučavanje geografskih odlika zemlje, etnografskih obeležja i psiholoških osobina naroda, sabiranje narodnih izraza, prosvećivanje omladine, širenje Ijubavi prema otadžbini. I nema sumnje, Cvijić je bio dostojan nastavljač Vukovih ideja i njime bi se i sam j. Vuk ponosio. Ovih dana navršava se 140 godina od rođenja Jovana Cvijića, velikog naučnika i neumornog istraživača, koji je ostao u najlepšem sećanju kod Srba, čije ime i danas znaju sve generacije i čije ime nose ulice u mnogim mestima Srbije.

A kakva je tek plejada velikana bila rođena i živela u Cvijićevo vreme: malo pre njega rođeni su Sima Lozanić, Mihajlo Pupin, Jovan Žujović, NikolaTesla, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović i Bogdan Popović, a malo posle njega: Mihailo Petrović Alas, Slobodan Jovanović, Miloje Vasić, Branislav Petronijević, Aleksandar Belić, Jovan Skerlić i Milutin Milanković. Svi oni pisali su svoja dela naučnim beogradskim stilom. I može se slobodno reći: tadašnja Srbija imala se čime podičiti, sadašnja Srbija ima putokaz kako se i u jednoj maloj sredini mogu razvijati nauka i kultura bez obzira na ekonomske prilike i neprilike, a buduća Srbija imaće gde pogled da okrene i da sećanje usmeri.

Već sam početak XIX veka nagovestio je u Srbiji sudbonosne događaje koji će doneti dugo priželjkivanu slobodu, prosvetu, nauku, umetnost, privredni preporod, zakone. U samo jednom veku Srbija je uspela da načini neverovatan podvig: da od nepismene zemlje dođe do Srpske kraljevske akademije. Vekovima zarobljena stvaralačka sposobnost Srba eksplodirala je poput vulkana u drugoj polovini XIX veka i iznedrila u kratkom periodu toliko velikana da će to u srpskoj istoriji ostati zabeleženo kao zlatno doba stvaralaštva. Posle viševekovnog mraka, svetlost je u Srbiju doneo Vuk i ta svetlost još nas obasjava, a onako još mlada grejala je Pančiča, Žujovića, Cvijića i druge prirodnjake, i obasjavala im puteve u neumornom radu na podizanju srpske nauke i za dobrobit srpskog naroda.

U impresivnom opusu Vuka Karadžića svoje mesto su našle i prirodne nauke. On je dao prvi geografski opis Srbije, pomenuo njene planine, opisao reke i šume, ali i neobičnu biljku raskovnik. U veoma bogatoj Vukovoj prepisci sa Ijudima različitih struka prirodnjačke teme zauzimaju skromno mesto. Te teme su, međutim, značajne ne samo zbog potpunijeg sagledavanja tako izuzetne ličnosti kao što je bio Vuk, već i zbog ocene stanja prirodnih nauka u Srbiji u to doba. Među prirodnjačkim temama u Vukovoj prepisci najznačajniji prostor zauzimaju one koje se odnose na geološka i rudarska proučavanja u ondašnjoj Srbiji. Njegovo interesovanje za geologiju i rudarstvo verovatno je proisteklo iz činjenice da je još 1 833. godine poslao svog sina da uči rudarske nauke u Petrogradu.

I kao što se posle Vukove reforme jezika, njegovog rečnika i drugih dela rodila plejada velikih pisaca u Srbiji, moglo bi se reći i evropskog značaja, od druge polovine XIX veka pa sve do naših dana, tako se i u prirodnim naukama pojavio drugi niz velikana, koji nije ništa manje značajan za srpski narod. A onda niz izuzetnih stvaralaca u oblasti muzike i drugih umetnosti, etnologije, folkloristike itd.

Korene srpske duhovnosti utemeIjio je Sveti Sava, a stablo tog hrasta bio je Vuk. Na tom stablu razgranale su se mnoge nauke, kultura i umetnost srpskog naroda. Sve te grane dostojne su ovog Sabora.

Najvažniji događaj u istoriji prirodnih nauka u Srbiji predstavljao je dolazak Josifa Pančića 1853. godine za profesora jestastvenice na Liceju u Beogradu. On je pokrenuo i razvio mnoge prirodne nauke u Srbiji, neštedimice bavio se prosvetiteljskim radom, jer je smatrao da je "prosvećenost najbolje sredstvo za oblagorađavanje naravi i stvaranje blagostanja i daje prosvećivanje neprosvećenih, širenje znanja i uništavanje zabluda i mistifikacija - osnovni etički i socijalni zadatak". U svome amanetu Akademiji, neposredno pred smrt 1 888. godine, Pančić, između ostalog, ističe daje Akademijin zadatak: "da očuva čestotu našeg jezika, onako, kao što ga sam narod daje i kao što su nam ga naši veliki Vuk i Daničić propisali". Pančićje svog najboljeg učenika, Jovana Žujovića, poslao u Pariz na usavršavanje, i posle tri godine on se vratio u Srbiju sa ogromnom energijom, željom i voljom da pomogne svome narodu. Žujovićev najbolji učenik Jovan Cvijić, usavršavao se i doktorirao u Beču, i posle četiri godine vratio se u Srbiju, da bi sa neviđenim elanom radio na geografskom, geološkom, etnografskom proučavanju srpskih i okolnih zemalja.

I za druge prirodnjake toga doba može se reći da su ili doktorirali ili se usavršavali u inostranstvu, ali su se svi, bez izuzetka, vratili u Srbiju i svoje znanje, snagu i volju stavili u službu svoga naroda. I danas naši najdarovitiji mladi naučnici i uopšte stručnjaci odlaze u svet da doktoriraju ili da se usavršavaju, ali se retko vraćaju. O tom našem vitalnom problemu kod nas gotovo da se i ne raspravlja.

U povremenim raspravama koje bi se mogle označiti "Za i protiv Vuka", a koje su oživljavane s vremena na vreme u našoj večno polemičnoj javnosti, prirodnjaci su potpuno prihvatili Vukovu reformu jezika i tu bili jasno opredeljeni, jer im je taj novi jezik u mnogome olakšao pisanje naučnih i drugih dela, i oni su svi, skoro bez izuzetka, svesrdno obogaćivali jezik, sabirajući reči u narodu prilikom svojih terenskih istraživanja, ali i gradeći nove reči po tvorbenim principima i u duhu našeg jezika. I to su bili pravi Vukovi nastavljači u prirodnim naukama, a njihova dela pisana su uvek tim lepim jezikom, stilski utanačena, pa se i danas rado čitaju ne samo kao naučno već i kao književno štivo. I zato nije nimalo čudno što su dragoceni izvori za Rečnik književnog i narodnog jezika, koji izdaje Srpska akademija nauka i umetnost, upravo najvažnija dela Josifa Pančića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića i drugih prirodnjaka.

Pančić, Žujović i Cvijić, vođeni Vukovom osnovnom idejom, nisu otkrivali i proučavali samo prirodne vrednosti srpske zemlje, već im je uvek na umu bila i težnja da se otkriju jezik i duša tog buntovnog i ponosnog naroda, njegove duhovne vrednosti, ali i mane, koje je valjalo prosvećivanjem ispravljati.

Koliko je Vuk brinuo o Srbiji i želeo da ona bude prosvećena i napredna, najbolje govori sledeći podatak: kada se Josif Pančić dvoumio koji deo Balkanskog poluostrva da botanički proučava, Vuk ga je ubedio daje Srbija za botaniku najzanimljivija zemlja. A ono što je Pančić uradio za prirodne nauke u Srbiji, ravno je onome što je Vuk učinio za srpski jezik ili Dositej Obradović za prosvetu srpskog naroda.

Period od 1880. do 1914. godine već su istoričari označili kao doba "kad su malom Srbijom koračali veliki ljudi" (Radovan Samardžić). I danas je Srbija opet mala, i njome opet koračaju veliki Ijudi, ali da li smo mi spremni da im priznamo veličinu, da prihvatimo njihovo mišljenje i ideje, da im verujemo, da ih poštujemo? Da li imamo dovoljno snage, dobre volje i neophodne mudrosti da vodeće srpske institucije (Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Srpsku pravoslavnu crkvu, Univerzitet, Maticu srpsku) pomažemo, a da im ne odmažemo zarad medijskog publiciteta, raznih interesa itd., da ih izgrađujemo a ne razgrađujemo? Institucije su temelji civilizovanog društva, starije su od nas i nadživeće nas. I što su nam bolje i postojanije institucije, bićemo i mi bolji kao narod.

Cvijić nam se, evo, ponovo vraća, ali moramo se i mi vratiti Cvijiću i drugim naučnim velikanima Srbije druge polovine XIX i čitavog XX veka, njihovim delima, idejama, porukama, Jer, od njih se ima još itekako šta naučiti.

Vidojko Jović

*Beseda na Vukovom saboru u Tršiću septembra 2005.