AERONAUTIKA

ISTORIJA AERONAUTIKE
Da Vinčijev let

Nedavno objavljena knjiga Dena Brauna „Da Vinčijev kod“ pobudila je izuzetno zanimanje ljudi za sve što je vezano za rad velikog renesansnog umetnika i naučnika Leonarda da Vinčija. Uglavnom, o Leonardu se zna da je naslikao portret „Mona Lize“ i ništa manje popularno delo „Tajna večera“. U senci su ostalo njegova učenja o mogućnostima letenja, o tome kako da čovek zaplovi nebeskim prostranstvom, da se izdigne iznad tla i savlada silu gravitacije

U svojoj knjizi „Leonardo o letenju“ italijanski istoričar Domeniko Laurenca govori da se Leonardova ideja o letećoj spravi, koja bi ispunila i najskrivenije ljudske snove, izgleda začela tokom njegovog boravka u Firenci. Tamo je otišao iz svog rodnog mesta Vinči, 1469. godine, da uči kod slavnog umetnika Andrea del Verokia. U njegovoj radionici izrađivane su brojne sprave pomoću kojih je trebalo simulirati letenje, boravak među oblacima i nebesko postojanje, što je bilo deo brojnih pozorišnih predstava u veselom i slobodnom gradu kakva je bila Firenca. Anđeli, krilati zmajevi, sveci i apostoli... mnogo šta je u nekim od predstava trebalo da budu iznad tla, da se pomera iznad pozornice, da „leti“. Pored ovoga, Leonardo se veoma zanimao za životinje.

Godine 1471. u Firencu je došao vojvoda Galeaco Maria Sforca. Njemu u čast, na više mesta u gradu organizovane su predstave i igrokazi, u kojima je trebalo predstaviti događaje u nebesima i napraviti brojne sprave koje će dočarati ljudima jedan nedostupni svet. U tom radu učestvovao je i Leonardo. Istoričari pominju da je, delom, baš takvo okruženje uticalo da se pokrene njegov rad na proučavanju mogućnosti letenja.

Kao i drugi mislioci i konstruktori na razmeđu 15. i 16. veka, i Leonardo je nosio u sebi podstrek sažet u rečenici koja se tada često ponavljala: ako čovek može da pliva u vodi kao riba, zašto ne bi mogao da leti po nebu kao ptica? Da li je i kako moguće oponašati prirodu, gde je let samo jedna od pojava? U to vreme nastala je njegova prva skica moguće letelice sa jednim krilom, dok se drugo samo naslućuje u pozadini.

Svaku zamisao o prirodi letenja Leonardo je zasnivao na mogućnostima čoveka da, kao i ptice, svojom snagom pokreće krila pričvršćena o njegove ruke ili da to čini preko nekog prenosnog mehanizma gde je takođe morao da koristi svoju snagu. Posmatrajući let krupnijih insekata, ustanovio je neke od principa za koje je mislio da mogu biti i principi leta čoveka. Pre svega, na primeru insekata sa dva para krila, vezao se za suprotnost delovanja prednjih i zadnjih krila, tj. da, dok prednja vuku naviše, zadnja povremeno vuku u drugom pravcu, čime se stvara suprotnost sila koje održavaju let i lebdenje.

Osim prirodnog letenja, u Leonardu se ubrzo začela ideja o tome kako napraviti spravu za let, gde je letač samo učesnik. O tome je ostavio brojne nacrte. Manje-više svaka od tih ideja zasnivala se na korišćenju nekog prenosnog mehanizma, pri čemu bi učešće snage letača višestruko uvećavalo efekat rada zahvaljujući primenjenoj mehanici.

Pretpostavlja se da je, budući veoma učen i radoznao, još kao veoma mlad, Leonardo došao do spisa Rožea Bekona, mislioca i „filozofa prirode“ iz 13. veka, o tajnama umetnosti i prirodnih zakona. U tom spisu pominjani su brodovi koji plove bez vesala i jedara, kočije koje se kreću bez konja, plovila kojima se šeta po vodi i ispod vode, sprava koja izdiže čoveka iznad tla i omogućava mu da leti.

Posle pisma upućenog vojvodi Ludoviku Moru, Leonardo se 1483. godine seli u Milano. Tamo nastavlja sa umetničkim radom, ali i sa daljim proučavanjima i konstruisanjem. Opsednutost letenjem ga ne napušta. U pismu svom novom meceni on nije pomenuo spravu za letenje, možda i zato što tako nešto nije imalo nikakvu praktičnu korist za bogato vojvodstvo, koje se neprestano trošilo u sukobima i natezanjima sa okolinom.

Snaga čoveka- sprave

Nacrti sprava sa pokretnim krilima, verovatno za potrebe pozorišta (1480.)

Godine boravka u Milanu omogućile su Leonardu da proširi svoja znanja o anatomiji i fizičkim mogućnostima čoveka. Ta istraživanja pokazala su se kao osnov za dalje planiranje mogućih letelica koje u potpunosti koriste dinamiku ljudskog tela. Zoološka istraživanja i primena principa letenja insekata, tako važna u njegovom ranijem periodu, postala su sekundarna pošto se Leonardo okrenuo planiranju „letećeg broda“, poznatog i kao „ornithopter“. Od gradskih vlasti dobio je prostor za rad, prekoputa Milanske katedrale. Tamo je radio na izradi monumentalnih skulptura porodice Moro i, istovremeno, u tajnosti planirao letelicu za prelet preko zgrada u tom delu grada. Ovoga puta posredi je bila sprava zasnovana na ideju o letenju. Leonardo je računao na dinamičku snagu čoveka, smeštenog u veliki centralni prostor letelice, iznad i oko koje su krila. Dvoumio se da li je bolje da čovek, središte i pokretač leta, treba da stoji uspravno ili da bude skupljen, odnosno da funkcioniše u ukošenom poluležećem položaju. Na drugoj strani, nije se dvoumio verujući da za let čoveka postoji samo problem sa koliko snage i brzine mahati mehaničkim krilima da bi se letelica podigla iznad zemlje? U tom slučaju, letač bi bio samo izvor snage.

Model leteće sfere po Leonardovoj skici

Utvrđivanje dinamičkih mogućnosti ljudskog tela u različitim položajima

Vremenom došao je na ideju da konstruiše leteći brod, sa četiri pokretna krila i letačem koji stoji u centru. Ideja je bila da što više snage izvuče iz čoveka koji bi za pokretanje krila koristio snagu ruku, naizmenično bi nogama pritiskao pedale, koristeći pri tom i pokrete glave, vrata i ramena. Krila bi bila povezana sa brodom brojnim pokretnim šrafovima i žicama, što bi letaču omogućilo da upravlja brodom po svom nahođenju. Računao je i zabeležio: „Taj čovek bi, glavom, stvorio snagu od 200 libri, sa rukama takođe 200 libri, što je dovoljno da pokrije težinu letača. Time bi pokreti krila bili slobodni od težine letača a njegova snaga bila bi trošena samo da se brod pomeri uvis.“

U kasnijem životu, Leonardo se bavio nacrtima padobrana, planirao je tzv. leteću sferu (što je bio osnov za ovovremenu paraglajding letelicu), ponovo je proučavao let ptica i insekata, pokušavajući da nešto od osnove principa leta prenese i na mogućnost leta čoveka, bavio se statikom prirodnog i veštačkog letenja, u više navrata konstruisao je krila koja bi bila korišćena za let letelice...

Do kraja života, Leonarda je ostao veran ideji da je ljudski let moguć. To ga je, zbog tehničkih ograničenosti vremena u kojem je živeo, nužno odvuklo u ravan teoretskih stavova. Stalna veza između znanja i činjenja, tipična za za ranije godine kada se ponešto još i moglo testom proveriti, prekunuta je. U završnoj fazi svojih istraživanja, Leonardo se zanimao za let sam po sebi, za uslove pod kojima bi se mogao ostvariti. Već pomalo umoran od neostvarenih snova, poslednjih godina bavio se izmišljanjem sprava za zabavu. Mada je i to bilo u vezi leta i letenja, u osnovi značilo je bežanje u svet zaborava, gde se Leonardo lakše nosio sa ilizijama, u koje je svojevremeno žarko verovao.

Godine 1517, na poziv francuskog kralja Fransoa I, nastanio se u Francuskoj, gde je umro 1519.