MODELARI

Pripremila: Maja Borović

Kolekcionari modela železnica
Tehnike i g a r a

Već prilikom prve pojave železnice su, kao prevozno sredstvo, fascinirale ljude. Nedugo zatim, pomalo zaneseni naglom tehnološkom revolucijom, ljudi su pokušali da se bave železničkim modelarstvom, čemu su se, pri kraju 19. veka, priključile i fabrike igračaka. I dan-danas, tačnije preko sto godina rade fabrike igračaka koje se bave proizvodnjom modela vozova

U već pomalo zaboravljena lepa vremena «stare Jugoslavija», šezdesetih-sedamdesetih godina proteklog veka, slovenačka fabrika »Metalotehna» iz Izole proizvodila je za naše tržište modele minijaturnih železnica – doduše, nešto slabijeg kvaliteta nego što su bili modeli svetskih proizvođača. Nekako tih godina, tašnije 1971. u Beogradu je osnovan klub ljubitelja železnica. Pojavili su se i prvi zaljubljenici u ovaj hobi.

Da bi neko otpočeo ovu igru - slobodno kažemo: igru jer se članovi kluba toga ne stide - potrebno je imati: jedan krug šina, dve skretnice, transformator koji pretvara struju napona 220W u napon od 16W, lokomotivu i par vagona po izboru. Mnogi će pomisliti ili reći da je to toliko skup hobi da prosečni kućni budžet ne može da ga podnese. Strastveni ljubitelj železničkog modelarstava, Nedeljko Brdar demantuje ovakav stav i kaže da je nezainteresovanost jedina moguća prepreka da bi se neko bavio ovim hobijem.

- Vlada zabluda da je ovaj hobi skup. Uobičajeno, potrebno je do 500 evra. Svako koga ovo zanima može početi sa oko 100 evra. Onim što se za taj novac može nabaviti porodica već može lepo da se igra. Naravno, važi ono pravilo: koliko para toliko muzike. Više para, bolje železnice. Motiv je isti kao i u slučajevima drugih hobija. Ljubitelji železnica nalaze u ovome opuštanje, a može se govoriti i o dubljim psihološkim razlozima - sakupljanje i igranje modelima minijaturnih železnica znači i povratak u detinjstvo, u vreme kada smo svi bili bezbrižni i zaštićeni i kada smo bili fascinirani stvarima kao što su lokomotive. Ovaj klub je spoj kolekcionarske strasti i ljubavi prema minijaturnoj železnici, ostaloj kao sećanje na vremena detinjstva.

Delatnost tridesetak članova kluba ne podrazumeva samo bavljenje minijaturnim modelima već i pravim velikim vozovima. Svakog utorka, ljubaznošću osoblja Železničke stanice u Beogradu, sastaju se u njihovom salonu u 17.30, gde međusobno razmenjuju informacije, kataloge i drugo što je vezano za ovaj hobi. A svake poslednje nedelje u mesecu, u Đušinoj ulici 5, u Kuglaškom klubu «Partizan», organizuju berzu, na kojoj se mogu kupovati, prodavati ili razmenjivati modeli lokomotiva, vagona i drugog pribora.

U našoj zemlji ne postoje specijalizovane prodavnice koje prodaju samo ovu vrstu igračaka, što je nešto na šta su modelari kivni jer su time prinuđeni da se snalaze na crnoj berzi ili rasprodajom viškova i putovanjem u Budimpeštu i Segedin. Kod nas nema ni prateće literature, što je sušta suprotnost svetu gde postoje specijalizovane knjižare koje imaju i po nekoliko hiljada naslova o železnici i drugim hobijima sličnom ovome. U drugim zemljama to shvataju kao način očuvanja tehničke kulture. Najpoznatiji proizvođači zastupljeni i kod nas su: «Merklin», «Flajšman», «Roko», «Rivarosi» i «Bahman». Poslednjih godina pojavili su se novi proizvođači, a proizvodnja se mahom preselila u Kinu gde je radna snaga jeftina i gde mogu da proizvode kvalitetne modele za pristojnu cenu.

Kod nas se najviše traže modeli sa oznakama «Jugoslovenske železnice». Oni su i najređi jer su pravljeni pre petnaest-dvadeset godina, svi su polovni i do njih je teško doći. Članovi kluba dovijaju se na razne načine. Jedan je: pravljenje tih vozova livenjem plastičnih masa i obradom metala. Za to je, kažu, najbolja dvokomponentna smola, poznatija kao rezin, od čega se prave tela lokomotive. Dobar primer slučaja «uradi sam» je Aleksandar Marković, koji živi i radi u Švajcarskoj kao metalostrugar a koji svoje slobodno vreme, već pet meseci, provodi praveći «Titove plave vozove» od rezina koje još niko nije napravio. U susret mu je izašla fabrika koja je proizvodila te vozove između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Omogućili su mu uvid u njihovu foto-arhivu i dali sve podatke o vagonima i lokomotivama, na osnovu čega je ovaj kolekcionar napravio seriju od deset minijaturnih vozova, odnedavno izloženih u Železničkom muzeju.

Za najveće sakupljači kod nas smatraju Milana Stojanovića, koji je najstariji član kluba, Zorana Radančevića i Božidara Petrovića. U našoj zemlji ne postoje nadmetanja u ovoj oblasti, niti izložbe na kojima bi građani imali prilike da vide pozamašne kolekcije minijaturnih železnica koje su vlasništvo članova kluba. Kao razlog navodi se novac jer je potrebno platiti ne male troškove ovakve izložba, a sponzora nema. Umesto toga članovi kluba su upućeni na saradnju sa drugim udruženjima, iz Kikinde i Pančeva na primer, koja deluju u boljim uslovima.

U ovom hobiju postoji i činjenica koja može da pokvari uživanje i igru - kvar. Na zapadu postoje servisi budući da se prilikom kupovine dobija i garancija. Kod nas toga nema ali radi takozvana trampa.

- Oni među nama koji se razumeju u tehniku popravljaju kvarove, a mi im zauzvrat ponudimo neki deo modela. Nema novčane nadoknade već se poklanja nešto iz kolekcije - objašnjava Nedeljko Brdar.

Imajući u vidu neprilike koje prate ovu vrstu hobija, nameće se pitanje: da li je hobi odlika razvijenog ili depresivnog društva, u kojem se iz teške realnosti beži u lepšu nerealnost, u ovom slučaju u igru?

- Hobi je svakako odlika razvijenog društva, barem sudeći po prilikama u svetu i broju onih koji se hobijima bave. Među onima koji se bave sakupljanjem minijaturnih železnica nalaze se i najveće zvezde popularne muzike, filma i politike. Na primer, pevači Rod Stjuart, Nil Jang i mnogi drugi. Kod nas je drugačije: broj članova društava je vrlo mali, ne postoje prodavnice, nema servisa. A hobi ipak nije bežanje iz stvarnosti već njen začin - dodaje Brdar.

Popularizaciji ovog hobija veoma bi doprinelo otvaranje prodavnica jer bi se brojna deca i odrasli, koji i ne znaju da ovako nešto postoji, zaustavljali pred izlozima i možda čak kupili neki model. To se uobičajeno nastavlja posetama Železničkom muzeju koji bi, smatraju u klubu, mogao da promeni način poslovanja i vreme rada. Nedeljko Brdar se nada većem broju članova kluba, ali u učešću žena kojih za sada nema.

- Kod nas su muškarci ti koji su zaduženi za tehniku. Još kao dečaci bili smo fascinirani vozovima, pa su nas roditelji vodili na železničku stanicu da se divimo lokomotivama. Ne sećam se ni jedne devojčice koja je to želela. Možda je posredi usmeravanje od malih nogu, nešto kao vraćanje detinjstvu kada smo se igrali vozovima i kada smo stajali pored pruge čekajući da naiđe lokomotiva da bismo je videli u prirodnoj veličini. To nekako i priliči muškarcima.

Reakcije okoline na bavljenje ovim hobijem su različite. Od onih najčešćih tipa «što se zanosite time pod stare dane» do «pustite ih da se igraju». Za članove kluba prijatelja železnica važi sledeće: ljudi ne prestaju da se igraju zato što su ostarili, već ostare zato što su prestali da se igraju.

Maja Borović