NAUKA KAO ŽIVOT

Dr Miodrag Jovanović, istoričar umetnosti, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji

MOSTOVI srpske umetnosti

Prošle jeseni, kada je deo kulturne javnosti i umetničke boemije horski digao glas protiv privatizacije «?», najstarije beogradske kafane, imali smo utisak da se o Miodragu-Mići Jovanoviću čulo više nego za pet decenija profesure, naučnog istraživanja i javnog delovanja. Dovoljno je bilo da uvaženi profesor istorije nacionalne umetnosti, muzeologije i zaštite spomenika kulture kaže, bez i malo patetike, da je očuvanje «Znaka pitanja» nacionalno pitanje pa da dobije zasluženo mesto na prvoj strani Politike i udarnim stupcima kulturnih rubrika. Kažemo zasluženo, jer je malo intelektualaca i naučnih poslenika u našoj sredini sa tako istančanim osećanjem za nacionalne vrednosti, tradiciju i duhovno nasleđe.

Miodrag Jovanović je jedan od četvorice prvih poslediplomaca seminara za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na široko naučno polje je zakoračio radom o srpsko-ruskim umetničkim vezama u XVIII veku, a uspešnu univerzitetsku karijeru počeo kao asistent profesora Dejana Medakovića, na katedri istorije umetnosti jugoslovenskih naroda. Vremenom nasleđuje katedru (profesor zadovoljno piše o tome u Efemerisu) i, po ugledu na istoričare, predmetu je vratio naziv istorija nacionalne umetnosti. Kada je profesor Đorđe Mano-Zisi otišao u penziju, predavao je i muzeologiju, dodavši joj zaštitu spomenika kulture. I danas studenti ovaj ispit spremaju po Jovanovićevom udžbeniku.

Kao istraživač, Miodrag Jovanović je srpsku naučnu literaturu iz istorije umetnosti obogatio nezaobilaznim knjigama o srpskom slikarstvu XVIII, XIX i XX veka, znamenitim umetnicima (Đura Jakšić, Đoka Milovanović, Mihailo Milovanović, Novak Radonić, Uroš Predić), crkvenom graditeljstvu i slikarstvu novijeg doba, izborom Sto dela srpske umetnosti (od Miroslavljevog jevanđelja do danas). Profesor Jovanović će uskoro stručnoj i široj čitalačkoj publici podariti i monografiju o vajaru Đoki Jovanoviću. Davno je ovaj plodan istraživač, gospodstveno nenametljiv arbitrima u srpskoj nauci, zaslužio članstvo u Akademiji, ali ga je ta čaša mimoišla samo iz tamo znanih razloga.

Hanzen i bidermajer

Nesuđeni elektroinženjer (kao član Narodne tehnike u Jagodini sklapao je radioaparate), glumac, rukometni sudija i operativac u republičkom rukometnom savezu, štipski stipendista i muzealac, Miodrag Jovanović je profesorsku i karijeru naučnika na primeran način učinio komplementarnim. Govorio je da je «pogrešna profesura istorije umetnosti zasnovana samo na knjiškom znanju» i da muzealci i poslenici u službi zaštite neće biti «dobri praktičari» bez «stručnog i naučnog usavršavanja». Pitamo profesora koliko je istorija umetnosti u nas nauka o umetnosti, a šta njegov prinos ovoj naučnoj disciplini? Šta je to «nepoznato naslutio» a šta «otkrio novo»?

- Milan Kašanin, veličanstvena figura srpske istorije umetnosti i književnosti, vredan ne samo mog uvažavanja, štampao je 1942, tokom okupacije, Dva veka srpskog slikarstva. Nedavno su izašla njegova sabrana dela, ali ja sam pristao da za jednu seriju RTS o Kašaninu govorim samo o ovoj knjizi. Smatra se da, u vreme kada je prvi put publikovana, to nije bio patriotski čin. Pitam: da li je za vreme Nemaca trebalo samo disati ili i njima pokazati nešto što je valjalo u Srba? Kašanin je ponudio jednu periodizaciju srpskog slikarstva ugledajući se pomalo na francusku istoriju. Granicu romantizma i realizma je postavio u 1900, kada je bila svetska izložba u Parizu. Smatram da je devetanest vek u umetnosti trajao sve do Prvog svetskog rata.

Tada su se ugasile romantičarske ideje, ugasile generacije, jedan način mišljenja. Usudio sam se da Kašaninovu periodizaciju malo prilagodim srednjoj Evropi, jer smo bili i u Austrougarskoj, pod uticajem Beča, Pešte, Nemačke, školovali se tamo. Imali smo mnogo jači bidermajer nego delakroovski romantizam. Đura Jakšić je bio delakroista, ali nisu svi mogli biti tako jaki kao Đura. Dakle, 1900. nije činila nekakvu granicu između stilova i epoha. Ne samo kod nas, sve se to pretapalo, prelazilo u naturalizam, u zadovoljavanje državotvornih potreba, u kompozicije velikih formata.

Sin Zoran Jovanović, profesor Prištinskog univerziteta

Kao bečki stipendista Jovanović je otkrio uticaj arhitekte Teofila Hanzena, Danca, profesora Bečke akademije, na srpske arhitekte i srpsko graditeljstvo. Hanzen je, veli, bio odličan poznavalac i klasične i vizantijske arhitekture. Kreirao je jednu varijantu arhitekture «polukružnog luka» koja je veoma mnogo ličila na srednjovekovni tip građevina, ali sa drugačijom oblikovanjem elemenata.

- Jovan Ilkić, Dušan Živanović, Svetozar Ivačković, Vladimir Nikolić bili su Hanzenovi đaci i uneli su u naše graditeljstvo interpretaciju srednjovekovnih elemenata svog učitelja. Kapetan-Mišino zdanje usred Beograda, na tadašnjoj Velikoj pijaci (današnji Studentski trg), gradi Čeh Jan Nevole, ali ono predstavlja tip hanzenatike. Koliko je muka bilo da se ustanovi kakav je to tip romantizma sa vizantijskim elementima, petodelnim prozorima, romaničkim lucima, polihromijom, skulpturom, primesama renesanse (gotovo da liči na venecijansku Duždevu palatu). To je, međutim, bila hanzenatika, ne kopija, ne imitacija, nego jedna moderna interpretacija - smatra Jovanović.

Prema Jovanovićevom mišljenju, Ivačković je «sagradio jednu od, još uvek, najboljih srpskih pravoslavnih crkava novijeg doba – Preobražensku crkvu u Pančevu». Ovaj hram ima bruneleskijevsku, renesansnu kupolu. Ivačkovićeva dela su i crkva u Jagodini, u kojoj se, kaže, kao đak molio i molitveno klečao, i crkva na beogradskom Novom groblju. Tipu hanzenatike pripadaju i Vladičanski dvor u Novom Sadu i Bogoslovski seminar u Sremskim Karlovcima (Nikolić), paraćinska crkva (Živanović) i srpska crkva Svetog Spiridona u Trstu (italijanskog arhitekte Mačijakinija).

U isto vreme, dok Ivačković gradi hanzenatsku crkvu na Tamišu, Đorđe Krstić, minhenski đak, gorostas srpskog slikarstva, slika za saborni hram u Nišu čuvenu ikonu svetog kneza Lazara na umoru, sa anđelom koji sleće po njegovu dušu. Krstićevo delo je, veli naš sagovornik, za kratko vreme prešlo put od opšteg prihvatanja do etikete «opasno po pravoslavnost». «Krstić je jedino hteo, kako je govorio, da ‘staru ideju obuče u novo ruho'. Bio je to», prema Jovanovićevom mišljenju, «put da Srbi dobiju jednu modernu interpretativnu varijantu Vizantije i nacionalnog srednjeg veka. Šta se dogodilo? Novim oblicima su vrata zatvorena a otvorena proizvoljnom kopiranju i imitiranju srednjovkovnih uzora, naročito grčkog XVI i XVII veka, sa uverenjem da je dosegnut nacionalni stil».

Veličanstvena celina

U knjizi Crkveno graditeljstvo i slikarstvo novijeg doba (u pripremi je drugo izdanje) Miodrag Jovanović govori o krizi kriterijuma i pita: šta je to srpska crkva? kako ona mora da bude oslikana, dekorisana, opremljena? «Srpska pravoslavna crkva to ne želi da propiše, a pozvana je da kodifikuje zahteve u pogledu hramova i slikane dekoracije. Još je patrijarh Arsenije IV, naredbom iz 1743, zabranjivao rad neukim bogomazima». Crkveno graditeljstvo i slikarstvo prošlih vekova je bilo pod «budnim okom Crkve» i profesor Jovanović ne vidi nijedan razlog da tako ne bude i danas.

Jovanović podseća i na rasprave o Oplencu. Čak je, veli, i učeni i čestiti Laza Trifunović govorio: «Ne ulazite tamo, to je kič». Oplenac kao arhitektonsku evokaciju Svetih Apostola u Carigradu je projektovao mladi Kosta Jovanović, slušao je savete domaćih vizantologa i ruskih emigranata Nikole Krasnova i Sergeja Smirnova.

- Nije ni kralj Aleksandar bio bez estetskog sluha - veli Jovanović. - Freske su kopirane u stotinu srpskih manastira za prenošenje u novu veličanstvenu celinu mozaika. Rezultat je svečano graditeljsko i slikarsko delo, to nije kič. Mislim da sam i knjigom o Oplencu upozorio na nešto vredno pažnje, prvenstveno na vrednosnom planu.

Profesor Jovanović je skrenuo pažnju naučne javnosti i na manastire i crkve u Banatu i Temišvarskoj eparhiji. Skloni smo, kaže, da Frušku goru preuveličavamo, a da Banat zaboravimo. Banat je u prošlosti imao pedesetak monaških staništa. Tri je, prema živom predanju, osnovao sveti Sava (Mesić, Zlatica, Bazjaš), što nije «nevažno za srpsku istoriju», veli Jovanović. Ktitori su im bili i srpski despoti (Šemljug, Kusić, Vojlovica, Sveti Đorđe) i vlastelini (Bezdin, Hodoš-Bodrog) i u novije doba episkopi.

- Sklon sam bio da i Banatu dam neku važnost i značaj, u njemu su se rodili stvarno sjajni slikari (Konstantin Danil, Stevan Aleksić, Uroš Predić, Paja Jovanović). Da istaknem ulogu Minhenske akademije, u kojoj je kratko bio i Đura Jakšić, ali, pre svega, kao njen prvi srpski student, Katarina Ivanović. Mislim da se i u Narodnom muzeju zaboravlja da njeni zemni ostaci danas počivaju na Novom groblju u Beogradu. Preneli su ih članovi Društva prijatelja Narodnog muzeja Slavko Flegl i arhitekta Milan Sekulić zbog predstojeće regulacije groblja u njenom rodnom Stonom Beograd - veli.

Mića Jovanović kaže za sebe da je istoričar umetnosti opšte prakse. U profesorskoj i naučnoj karijeri nije išao jednom linijom. Profesori su (Radovan Samardžić, Svetozar Radojčić, npr.) govorili da je to «dobro za njegov habitus». Ni danas ne voli tu reč. Sabrao je mnoga iskustva i znanja i mogao da srpsku umetnost sagleda šire, iz komparativnog ugla. «Ne možete umetnost svog naroda posmatrati bez šireg smeštanja u svet ili bar u Evropu», kaže. Ali i odmah napominje da u tom metodu postoje «druge zamke» i pitanja: koliko smo veliki, koliko smo značajni, koliko smo epigoni (jer smo bečki, minhenski, pariski đaci), šta smo naučili i doneli. Koliko je naša mala sredina mogla u trci sa Evropom i svetom da sagradi palata, podigne spomenika i otvori muzeja, visokih škola i bolnica.

- U procenjivanju svega toga treba imati objektivno merilo. Sklon sam, koliko sam to umeo, da primenim jedan komparativistički metod, jer smo bili i ostali na vetrometini uticaja raznih tradicija (Vizantije, pravoslavlja, katoličanstva, srednjeg veka, Turske, srednje i jugositočne Evrope, pa Rusije, koja je pod Petrom Velikim postala moderna zapadnoevropska država).

Šta (ni)je srpsko

Jovanovićeva najnovija knjiga Sto dela srpske umetnosti dočekana je s dosta pitanja i neslaganja. Izrasta zapitanost, šta je, zaboga, srpsko? «Još lutamo u traženju kriterijuma za određivanje nečeg što je srpsko, ili je u Srba (i kod Srba), ili je u Srbiji i šta je Srbin?», kaže autor. Ako je Italijan Enriko Paci izvajao spomenik kneza Mihaila, to je delo srpske umetnosti, smatra Jovanović. Meštrović je, veli, u poznom životnom dobu, kažu, ispoljavao mržnju prema srpstvu, ali je kao skulptor služio kralju Petru i kralju Aleksandru, izvajao «Kosovski ciklus». Na izložbi u Rimu, 1911, Paul Jovanovič (Paja Jovanović), Srbin, Banaćanin, Vrščanin, izlaže u austrougarskom, a Ivan Meštrović sa grupom «Medulić» izlaže Kosovski ciklus za Vidovdanski hram u srpskom paviljonu.

- To je srpsko. Beta Vukanović je srpski slikar, a kaže se Švabica. Da li je vojvoda Mišić manje Srbin i slavni srpski vojskovođa zato što mu je supruga Lujza Nemica? Pa to je potresna priča, odana Lujza kao udovica umire u Srbiji. Koliki je deo našeg srednjovekovnog fresko slikarstva delo grčkih majstora, pa kažemo da je to srpsko slikarstvo. I jeste srpsko. Neretko se može čuti: ‘Osudimo barok, to nije srpsko! To nije srpska umetnost!' Pa šta je srpsko? Zar u XVIII veku Srbi nisu sačuvali nacionalno ime i pravoslavnu veru - podseća Jovanović.

U Galeriji SANU, 1992, Miodrag Jovanović je postavio izložbu srpskog slikarstva između 1830. i 1870, poetski, kostićevski, nazvanu «Među javom i med snom». Bilo je tu i romantičarskih tendencija i bidermajera i svega drugog što se u toj epohi dešavalo na srpskoj likovnoj sceni. Devetnaestim vekom vlada «duh istorije», «romantičarskog istorizma». Autor je u knjizi pored slikarstva, obradio i grafiku, i arhitekturu. A šta je sa vajarstvom, pitamo. Profesor veli da uporno pokušava da opovrgne tvrdnje da naša skulptura počinje sa Petrom Ubavkićem, Djokom Jovanovićem, Simeonom Rosandićem krajem XIX veka.

- Tvrdi se da smo imali samo drvorezbare. Pa drvorezbarstvo je takođe vajarstvo! Smatra se da ikonostas nije skulptura. Na ikonostasu nema figura, ali ima ornamenata. Treba se setiti studeničke plastike, dečanskih timpanona, usred svetosavlja i Dušanovog carstva mi imamo skulpturu. Otvorite stari Miklošićev Rečnik, naći ćete reč vajatelj, staru srpsko-slovensku reč koja označava čoveka koji oblikuje, ‘vaja' drvo. Srbi kontinuirano imaju vajatelje, skulpturu, kroz čitav srednji vek, tokom XVI i XVII veka, u vreme baroka, kroz drvorezbariju. Kolege onda pristaju da je to primenjena umetnost. Šta je ‘primenjena' a šta ‘čista' umetnost? Deobu je predložio devetanesti vek - kaže profesor Jovanović.

Nedavno je Miodrag Jovanović otvorio jednu izložbu skulptura naivca. Pita, šta znači naivac? Koliko je sjajnih, velikih slikara u nas koji nisu završili akademiju ili su pravnici? I nabraja: «Peđa Milosavljević, Pavle Vasić, Miodrag B. Protić, Momčilo Stevanović... U umetnosti važi pravilo: umeš ili ne umeš da vajaš, umeš ili ne umeš da slikaš, jesi ili nisi. Pa mi smo se sa ženama iz Kovačice, Feješom i fudbalom proslavljali u svetu».

Samo što je katedru zamenio «mirnim» životom, profesor Jovanović je prihvatio poziv da na izbegličkom Prištinskom univerzitetu, sa sedištem u Blacu, predaje svoje predmete. Imao je za to i ličnih razloga . Otac Bora Jovanović je bio profesor u Prištini kada je otišao u «ratni nepovrat», a on sa majkom i bratom u bežaniju, u Jagodinu. Sada njegov sin Zoran predaje na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, takođe istoriju nacionalne umetnosti. Profesor Miodrag Jovanović sve više sumatraistički, poput pisca Dnevnika o Čarnojeviću, veruje da se u ovozemaljskom životu zatvaraju neki krugovi i ništa ne dešava slučajno.

Miloslav Rajković