GLOBALNO ZAGREVANJE

Kjoto protokol

Iako je Kjoto protokl, najvažniji međunarodni dokument za sprečavanje globalnog zagrevanja, stupio je na snagu 16.februara, naša zemlja ga nije ratifikovala, iako je potpisala i ratifikovala Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama

Ratifikacija sporazuma potpisanog u japanskom gradu Kjotu, kojim se reguliše količina ispuštanja industrijskih gasova u atmosferu nije sporna. Tehnički, moguće je obaviti sve što je potrebno za nekoliko meseci. Ali, ono što je mnogo veći posao i bez čega ratifikacija nema smisla jeste izrada prve Nacionalne komunikacije, dokumenta kojim se utvrđuju količina i vrste gasova nastalih efektom staklene bašte u nas.

Savezni hidrometeorološki zavod, u saradnji sa drugim nadležnim institucijama, napravio je 2001. godine pilot-projekat u saradnji sa Grčkom. Od tada se ništa nije radilo da bi to preraslo u dokument.

Aleksandar Popović, ministar za nauku

- Metodologija koju je međunarodna zajednica sada prihvatila je nešto drugačija od metodologije kojom je rađen pilot-projekat. Ne mogu se oni rezultati preneti na sadašnju metodologiju. Nema razloga da se misli da će rezultati biti bitno drugačiji, ali se, verovatno, neće poklopiti - navodi ministar za nauku Aleksandar Popović.

On objašnjava da Ministarstvo za nauku intenzivno radi na rešavanju ovog problema tako da bismo, do kraja godine, mogli da imamo naš Nacionalni inventar gasova za 1990. godinu, kao baznu.

- Druga bitna stvar koja nam je potrebna i za koju će nam biti potrebno više vremena je da vidimo kako se kretala ta linija od 1990.godine do danas. Kada utvrdimo tu sliku, znaćemo i koliko, kada postanemo članica Aneksa 1, smemo da proizvodimo gasova. Jer, zamislite da precenimo svoju sadašnju emisiju gasova, krenemo u intenzivan razvoj i de facto davanje naše kvote drugim zemljama kroz njihove investicije. Ukoliko preteramo, može nam se desiti da, kada uđemo u predvorje Evropske unije, shvatimo da imamo preveliku emisiju. To je problem koji mora ozbiljno da se rešava - kaže Popović.

Predstavnici bivše SRJ 1997. nisu potpisali Kjoto protokol zbog sankcija. U međuvremenu istekao je rok od godinu dana u kome su sve države sveta mogle da postanu potpisnice navedenog dokumenta, s tim da naša zemlja ima mogućnost da ratifikuje konvenciju u svojim parlamentima i tako pristupi protokolu.

Usvajanju Kjoto protokola 1997.godine prethodili su višegodišnji pregovori zemalja potpisnica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, objašnjava pomoćnik direktora Uprave za zaštitu životne sredine Miroslav Spasojević. Okvirna konvencija o klimatskim promenama, usvojena na sastanku u Riju 1992.godine, nije imala operativne elemente koji bi omogućavali konkretne mere za eliminisanje uzroka nastanka efekta staklene bašte.

Prvobitno je predloženo mnogo veće smanjenje emisija u odnosu na baznu 1990.godinu, i to za čak 15 odsto. U Kjotu je postignut konsenzus o smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte za 5,2 odsto u periodu 2008-2012. godine, u odnosu na emisiju iz 1990. godine.

Šta je kome dopušteno

Zemlje članice Evropske unije prihvatile su, u globalu, da smanje emisije gasova za 6,5 odsto u odnosu na 1990. godinu. Od SAD i Japana traženo je smanjenje za 8,7 odsto, dok je određenom broju zemalja odobreno povećanje emisije tokom datog perioda. Islandu je, na primer, odobreno povećanje emisija za 10 procenata u odnosu na nivo iz 1990. godine. Australija i Norveška će takođe moći da povećaju svoje emisije za 8, odnosno za 1 procenat.

Sa druge strane, od Rusije i Ukrajine se zahteva samo da stabilizuju emisije na nivou iz 1990. godine. Zanimljivo je da su emisije Rusije iz 1997. godine bile 30 procenata niže od nivoa emisija iz 1990. godine, bez sumnje zbog pada u ekonomskoj aktivnosti od 1989. godine.

Određeno je da protokol stupi na snagu, za zemlje koje su ga ratifikovale, 90 dana nakon što ga overi 55 zemalja čije emisije ugljendioksida iznose najmanje 55 procenata ukupnih emisija zemalja Aneksa 1, iz 1990. godine. Do sada je protokol ratifikovala 141 zemlja članica, a nakon ruskog “da” u novembru 2004. godine, protokol je konačno stupio na snagu 16. februara ove godine. S obzirom na karakter dokumenta, reakcije zemalja potpisnica bile su različite.

Propisane obaveze iz ovog dokumenta su najznačajnije za grupu 35 najrazvijenijih zemalja iz Aneksa 1, dok zemlje u razvoju van Aneksa 1 nemaju obavezu smanjenja emisije. Međutim, ozbiljan problem je odbijanje ratifikacije od strane SAD, a u toku su pregovori sa Kinom i Indijom kao zemljama van Aneksa 1, u okviru takozvanog Post Kjoto procesa, dakle onoga što će se dešavati nakon 2012. godine.

Prema podacima iz 2000.godine, najveći proizvođači emisija su SAD 20,60 odsto, Kina 14,80 odsto, Rusija 5,7 odsto, Indija 5,5 odsto, Japan 4 odsto. Medjutim ako se kao kriterijum uzme potrošnja ugljendioksida po glavi stanovnika, redosled se značajno menja, pa je tada prva Australija sa 6,8 t, SAD sa 6,6 t, Kanada sa 6,3 t, Saudijska Arabija sa 4,3 t, Nemačka sa 3,2 t. Pošto su SAD najveći na svetu “proizvođač” gasova staklene bašte (više od jedne trećine emisija zemalja Aneksa 1 u 1990. godini), postavlja se pitanje: da li će protokol u potpunosti uspeti? Posmatrano na globalnom nivou, ako sve zemlje ispune uslove propisane Kjoto protokolom, “emisije” će biti smanjene za 3,2 odsto.

Mehanizam čistog razvoja

Miroslav Spasojević navodi da smanjenje emisije gasova za 5,2 odsto uopste nije jednostavno. Pod pretpostavkom da je emisija neke zemlje iz Aneksa 1, 1990. godine bila 10 milona tona ugljendioksida, tih 5,2 odsto iznosi samo oko 52.000 tona CO2. Medjutim, od 1990. do 2005. razvijene zemlje povećale su emisije ugljendioksida jer su imale stalnu uzlaznu stopu ekonomskog razvoja, pa tako zemlja koja u 2005. bude emitovala 15 milona tona CO2, u periodu 2008-2012. godine mora da smanji emisiju za najmanje 5,05 milona tona CO2, što nije ni jednostavno ni jeftino.

Kao izvori “emisija” smatraju se energetska postrojenja, industrijska postrojenja, saobraćaj, poljoprivreda i deponije. Suprotno emiterima, šume se smatraju ponorima, jer vezuju ugljendioksid u drvnu masu. Kada se računaju na nacionalnom nivou, od ukupnih emisija gasova oduzme se količina koju upijaju šume.

Da bi se zemljama članicama Kjoto protokola olakšalo prihvatanje odredaba sporazuma, dokument dozvoljava korišćenje nekoliko “fleksibilnih mehanizama”:

1. Trgovina emisijama, koja se odnosi na zemlje članice Aneksa 1

2. Mehanizam zajedničke implementacije, koji se takođe odnosi na zemlje članice Aneksa 1

3. Mehanizam čistog razvoja u kome razvijeni mogu da investiraju u čiste ili energetski efikasnije tehnologije u zemljama u razvoju, a da zauzvrat tim zemljama obezbede povoljne ili nepovratne kreditne aranžmane, s tim da se efekat smanjenja pripisuje investitoru, dakle razvijenoj zemlji.(Ekonomski gledano, to znači da ukoliko neka razvijen zemlja investira u neku zemlju u razvoju i iz toga proistekne smanjenje emisije od npr. 1 miliona tona CO2, ona može tu količinu da odbije od svog bilansa emisija. Jedna tona CO2 sada se procenjuje na 8 do 10 evra, što znači da tih 1 miliona tona vredi 8-10 miliona evra. Ovakva investicija bila bi ekonomski isplativa i za razvijene i za zemlje u razvoju.)

4. Adaptacioni fond formiran 2001. godine je mehanizam kroz koji će razvijeni pomagati zemljama u razvoju da se adaptiraju na klimatske promene koje mogu dovesti do pojave suša ili prevelikih padavina.

Nasa zemlja, van Aneksa 1 i sa tretmanom zemlje u razvoju, neće morati da smanjuje emisiju ugljendioksida. U odnosu na 1990. kao baznu godinu, očekuje se da će rezultati za 2004.godinu, za koju se pravi izveštaj, pokazati da smo nekada proizvodili više gasova nego sada, što je rezultat kolapsa naše privrede, objašnjava Spasojević. Ono što smo proizvodili 1990. sada proizvodimo manje i koristimo manje energije, što nam omogućava da stupimo sa razvijenim zemljama u aranžman nazvan “mehanizam čistog razvoja”. To praktično znači da, ukoliko razvijeni dođu kod nas i investiraju u industriju čiste tehnologije, to smanjenje emisije odbijaju od svog bilansa emisija, a mi imamo korist jer dobijamo povoljnije kreditne aranžmane sa svetskom bankom kroz tzv.”fondove poverenja”.

- To se nama ekonomski isplati, jer mi do 2012. ne moramo da budemo zemlja članica Aneksa 1. Kada postanemo zemlja kandidat za EU, moraćemo da promenimo status i postanemo članica Aneksa 1. Posle 2012. godine, od zemlje koja ima čiste koristi, možemo postati zemlja koja će morati da ulaže sopstvena sredstva, što zavisi od dogovora oko Post Kjoto procesa i našeg stepena ekonomskog razvoja - kaže Spasojević.

Mi i EU

Miroslav Spasojević, direktor Uprave za zaštitu životne sredine

Pilikom izrade prve Nacionalne komunikacije, svaka zemlja mora da ima detaljne i obrazložene podatke za svih šest sektora (za energetiku, industriju, saobraćaj, poljoprivredu, otpad i šume), i to od 1990. do danas.

Moraju se prikupiti podaci za svako preduzeće koje proizvodi “emisiju” od 1990.godine. Dodatno, to moraju biti podaci koji su objavljeni u nekom statističkom biltenu jer se jedino tako mogu tretirati kao verodostojni. Da bi bili prihvaćeni, moraju biti objavljeni tada, a ne sada, objašnjava Spasojević. On dodaje da naša privreda ima prostora za povećanje emisije, ali je pitanje koliko.

Usvajanje Kjoto protokola i njegova realizacija su jedan od preduslova za priključenje naše zemlje Evropskoj uniji, budući da ta zajednica izuzetno ozbiljno drži do standarda u vezi sa sprečavanjem neograničene emisije ugljendioksida i drugih gasova koji proizvode efekat “staklene bašte” u atmosferi i dovode do globalnog zagrevanja. Ratifikacija protokola omogućila bi našoj zemlji lakši pristup investicionim fondovima. Zahvaljujući upravo mehanizmu čistog razvoja, Srbija bi mogla da dobije, izmedju ostalog, povoljnije kredite za restruktuiranje termoelektrana EPS-a, koje se smatraju za jednog od glavnih emitera ugljendioksida u Republici, pored saobraćaja i industrije.

Spasojević objašnjava da su zemlje članice EU najspremnije dočekale Kjoto protokol. Pre tri godine, tačnije 31. maja 2002. godine, svih 15 tadašnjih članica Evropske unije priložile su Ujedinjenim nacijama dokumenta koji potvrđuju ratifikaciju protokola. Evropska unija proizvodi oko 21 procenat globalnih emisija gasova staklene bašte i složila se da smanji emisije za 6,2 procenata u odnosu na nivo iz 1990. godine. EU je u decembru 2002.godine usvojila zakonsku regulativu koja omogućava sistem trgovine emisijama ugljendioksida, kako bi ostvarila sporazumom postavljene zahteve. Formirano je tržiste, slično berzi emisijama ugljendioksida. Eksperti procenjuju da ovako formirano tržište emisija na prostoru EU vredi 2 - 2,5 milijardi evra.

Posledice nepridržavanja

Nakon decenijskih merenja, došlo se do zaključka da se promenila količina ugljendioksida u atmosferi, koja je deset hiljada prethodnih godina uobičajeno iznosila 280 ppm-a. Pre dvadesetak godina uočeno je da se ta količina pomerila i da stalno raste. Ona je u 1980.godini dostigla 340 zapreminskih ppm-a, sa projekcijom da će rasti do 580 ppm-a do sredine ovog veka.

Prema proceni naučnika, ukoliko koncentracija CO2 dostigne 400 ppm-a, može se očekivati rast temperature na globalnom nivou za 2 stepena Celzijusova. Ukoliko bi ta koncentracija dostigla 550 ppm-a, još uvek se mogu izbeći scenariji katastrofe. Medjutim, ukoliko dostigne 750 ppm-a, scenariji katastrofe su neizbežni. Povećanje od 2 C imalo bi za posledicu povećanje nivoa mora i okeana za nekoliko metara, objašnjava Spasojević.

Prognoze ekspertskog tima UN i Svetske meteorološke organizacije su da može doći do porasta temperature od 1,4 do 5,8 stepeni do kraja ovog veka, i da će, čak i ako uspemo da obuzdamo emisije ugljendioksida, temperatura nastaviti da se povećava u narednih 100 do 300 godina, jer se gasovi dugo zadržavaju u atmosferi.

Razlozi istupanja SAD iz Kjoto protokola su ekonomske prirode: SAD dominiraju u korišćenju i trgovini naftom i industrijskim proizvodima koji koriste fosilna goriva ili druge supstance čije sagorevanje stvara gasove staklene bašte.

Jedan podatak, međutim, navodi na razmišljanje: Evropska komisija je procenila da će smanjivanjem emisije gasova za, u proseku, 1,5 odsto na godišnjem nivou dovesti, posle 2012. godine, do smanjenja privrednog rasta u EU za samo 0,5 do 1,5 odsto, do 2025. godine. Postavlja se pitanje: koliko su onda opravdana obrazloženja SAD da prihvatanje Kjoto protokola znači slabljenje ekonomije? Čak i da jesu, da li je gubljenje prvog mesta na listi industrijski najrazvijenijih zemalja vredno gubitka neprocenjivog blaga - naše planete.

Jelena Milosavljević