PUTOPIS

Kleija sv. Andreje u Provati

Na dvadesetprvo putovanje po Svetoj Gori krenuo sam u isto vreme i sa istim saputnikom, prema reči Gospodnjoj, gde su dvojica ili trojica sabrani u ime moje, tu sam i ja među njima. Gora Atonska je, u jesen, između Krstovdana i praznika Pokrova presvete Bogorodice, najprijatnija i najblagodatnija. Nedeljama pre polaska, u mislima sam u ovoj jedinstvenoj svetinji, kao što se sveštenik još od večeri priprema za sutrašnje bogosluženje. To je nekakav lični obred «približavanja» Atosu. Čitam stare i nove knjige o hiljadugodišnjoj zajednici u lomljenju hleba, o zemlji posta i molitve, u kojoj se samo duhovno rađa i priprema za «višnju otadžbinu».

Naš lični hodočastvenik je sistem sa mnoštvom kombinacija. Ovoga puta smo izabrali najsrećniju, koja je uključivala neizostavan boravak na užarenom i za pešačenje tegobnom jugu, samo su smer kretanja diktirale izmenjene okolnosti u prihvatu stranaca. Doskoro se moglo prenoćiti u svakom bratstvu gde vas zatekne zalazak sunca, sada su retki manastiri koji poklonike primaju bez rezervacije noćenja. «Prava najezda posetilaca je iskušenje za manastire, pa smo njihov broj ograničili na stotinu dnevno. Međutim, pojavio se nov problem: agencije koje dovode veće grupe popune taj broj, pa pojedinci ili manje grupe koji dolaze redovnim putem često nemaju gde da prenoće», kaže bivši protos Stefan Hilandarac.

Sa «odmah» produženim diamontirionima (dozvolama boravka), kako reče služitelj u Sveštenoj opštini, zato «što smo Srbi», tri sata od Kareje udaljeni Karakal je bio prva stanica na tom putu, lepšem i uzbudljivijem od svih prethodnih. Čovek snuje, a Bog odlučuje. Vratićemo se u Kareju da bismo videli keliju Aksion esti (Dostojno jest) za koju predanje veže istoimenu najpevaniju pravoslavnu himnu. Ali njen stanovnik beše odsutan.

U jednom radu o graditeljskoj delatnosti Svetog Save i Simeona Nemanje, dok su bili u Vatopedu, kaže se da Sava monasima u Karakalu «nije samo pomogao da se otkupe od gusara već i da oprave opustošen manastir». Taj podatak, ako i ne bi bio tačan, stvarao je osećaj da smo kod kuće. Posle Kosovske bitke neki igumani u Karakalu i Filoteju su se potpisivali ćirilicom. Sveta Gora je pravoslavna ekumena i Srbe u njoj ne dočekuju kao strance. U jednoj interpelaciji predstavnika i predstojnika svih manastira carigradskom patrijarhu protiv zajedničarenja s papom, koje «otupljuje pravoslavna čula», Svetogorci «saosećaju sa strašnom najezdom savremenih varvara protiv jednovernog Srpskog naroda». Oni ne haju za zapadnjački ekumenizam i nepravoslavnima zabranjuju da prisustvuju službi i obeduju zajedno sa pravoslavnima.

Trofej vizantijske pobede

Put nas je iz Karakala vodio kroz šumovitu i pitomu Provatu, sa nekoliko monaških obitavališta, pa preko rečice Amalinus, čijeg se žubora uho ne može naslušati, do Agiazme sv. Atanasija. Tik ispod izvora, na kiši, jedan ruski sveštenik, hadžija, tuširao je glavu hladnom vodom. Kako je to i Sava Hilandarac opisao pre jednog veka. Svetogorci drže da je ona lekovita.. Tu je, prema predanju, otac Atanasije čuo u snu savet Majke Božje da «ne malaksava», nego da nastavi gradnju manastira.

Do Velike lavre Atanasijeve dovezao nas je otac Pajsije, rumunski monah iz Lako skita, kome smo zauzvrat obećali posetu iduće godine. Kažu da nije bilo prijateljstva slavnog vizantijskog vojskovodje i vasilevsa Nikifora Foke, koji je slomio otpor saracenskih gusara na Kritu, i monaha Atanasija, koji ga je u tom pohodu snažio, ni slavne Lavre ne bi bilo. Lavra je građena od ratnog plena. «Ovaj poštovani manastir je trofej vizantijske pobede. On predstavlja kamenu molitvu blagodarnosti Bogu za pobedu vojske Nikifora Foke», piše solunski profesor Atansije Angelopulos.

Velika lavra uvek poklonika dočeka raširenih ruku, kako je još «grešni kaluđer» Atanasije, pre više od hiljadu godina, sinovima svojim «po duhu» zapovedio: «Naročito se starajte za strane goste i ne postupajte protiv zakona, kojim je propisano kako valja dočekivati one, koji nam dođu bilo suvim bilo morem». Velika lavra, na prozračnom bregu Melana, je nenametljivo carski manastir i posle toliko stoleća od pada Konstantinovog grada. Gostoljubiva, blagodatna, majka atonskog opštežića. Čuvarka muzičkog predanja Jovana Kukuzelja, pastira i pojca umilnog glasa, koji je čitavog života «samo proslavljao Boga i Prisnodjevu».

Ipatijevci i Danilejci

Iz duhovnog i materijalnog obilja Atanasijeve lavre put dalje na jug vodi u Rumunski skit Jovana Krstitelja ili u atonsku pustinju. Rumuni su se ovde skućili sredinom devetnaestog veka. Velika crkva (rum. biserika) je zadužbina kneza Aleksandra Gike. Ćirilični natpisi na njenom živopisu nedavno su zamenjeni latiničnim. Sasvim na rtu Akratos, iznad kelije sv. Mine, vijore se vizantijska i grčka zastava. Kelija sv. Skepi u susedstvu je čaroban molitveni kutak na kraju sveta. «Otac monaha koji u njoj živi je veoma bogat», kaže kaluđer iz sv. Fanurija, kao da hoće da opravda njenu raskoš. U jednoj obližnjoj špilji, visoko iznad mora, pričaju da se podvizavao prepodobni Atanasije.

Mesto podviga pustinjaka Nila, atonskog mirotočca, udaljeno je sat i po hoda. Svojim položajem još više kazuje koliko može biti velika monaška čežnja za usamljenošću i spasenjem. Do pećine koja gleda prema moru, nalik orlovskom gnezdu, silazi se niz više od stotinu stepenika. U kapeli u kojoj se molio stoji ikonica svetog i kandilo, koje povremeno pali monah sadašnje kelije sv. Nila na blagom prevoju iznad. Bila je nedelja, vreme odmora. Samo su medenice oko vrata monahovih mazgi pri svakom pokretu remetile mir.

Ovo je divalj i pust kraj, ali osvećen podvižništvom bogonosnih otaca, Petra i Nila. Petar Atonski je, kaže njegovo žitije, u jednoj pešteri bliže moru, proveo pedeset godina. Petar stoji prvi u redu svetih Atonaca. Nil je živeo osam vekova kasnije. Hrizostomov Svetačnik navodi četrnaest svetih sa imenom Nil. Sa brega iznad Nilove pećine vidi se dole, u zelenilu sitnog žbunja, usamljena kelija Perdika, obitavalište svetogorskog mitropolita.

U tri po podne produžismo prema Kerasiji, monaškom seocetu na sunačanom proplanku ispod šumovitog pojasa Atosa. Tu je, u keliji Hadži-Georgija, opojan otac Pahomije, jedini Srbin medju atonskim podvižnicima devetnaestog veka. Tu se naš prijatelj, jerođakon Pantelejmon, «učio svetogroskom duhu», silazeći bolestan, sa mazgama, i četiri puta dnevno do arsane Kleftiko po teret i stvari. Na ulazu u keliju Vavedenja pisalo je «arhondarik ne rabota», do Vasiliona sat hoda, a već se hvatao sumrak. «Pokucaćemo kod Danilejaca, blagosloven je onaj koji dolazi u ime Gospodnje», rekoh saputniku. I beše po reči evanđeljskoj. Moj saputnik je sporije išao i dozivajući me u šumama Katunakije, dozvao je nikog drugog do srpskog monaha iz Ipatijeve kelije blizini. Monah je pomislio da njega traže i brata Aleksandra svratio na konak.

Nisam imao snage za ponovno penjanje uz planinu. Obuća mi se sasvim bila raspala, išao sam kao pravi pustinjak, u čarapama. Takoreći pred ciljem, krenem na pogrešnu stranu. Uteha da je moj saputnik na sigurnom podržavala je veru da ću naći dom najboljih atonskih pojaca. Lutajući tamo-amo, bez jasnog orijentira, odlučim da se popnem na poveću stenu. Sva je bila nazubljena i pravo je čudo da nisam iskrvario, ni petlja na čarapama nije pukla. Na dvadesetak metara ispod, utonula u toplu noć, čekala me je Danilejska kelija. Svojim imenom ona čuva uspomenu na starca Danila, Grka iz Smirne, koga je ovde dovela čežnja za pobožnim ćutanjem.

Pokucah na prozor kuhinje u kojoj je monah prao sudove i blažen sedoh na stolicu pod vinjagom. Trapezar je tek na moj drugi poziv obavestio starešinu kelije o zakasnelom gostu. Poznavao sam starca Grigorija, pa kad se pojavi učinih metanije i celivajući njegovu desnicu prozborih: «Evlogite». Predadoh starcu mali dar koji sam od kuće nosio i videh da se veoma obradova. Punudi me večerom. Kazah da sam samo žedan. Trapezar, pater Atanasije, donese na tacni čašu vode, cipuro i ratluk. Sedeli smo na terasi sa pogledom na more u kome se kupao mlad mesec. Starčevo vedro i spokojno lice je krepilo telo i dušu. Sav umor je namah iščilio. «Cipuro je prava domaća grčka rakija», reče starac. Reče i da «malko» zna srpski, da poznaje srpske vladike grčke djake, Amfilohija, Artemija, Atanasija...

Osećao sam duboko poštovanje prema starcu Grigoriju, kakvo sam imao prema hilandarskom proigumanu Nikanoru. Starac savršeno vlada svojim duhom i svojim božanstvenim glasom. Sa jednostavnošću koja zadivljuje upravlja svojim horom heruvima na zemlji. Slušao sam Danilejce na hramovnoj slavi Hilandara, ali u ovom vrtu blagodati, u dubini noćnog mira, njihovo pobožno, anđeosko slavljenje Boga i svih svetih je doživljaj nadvremene lepote. Starčevo trikratno obraćanje Tvorcu: Agios o Teos, agios Ishiros, agios Atanatos, eleson imas je neizbrisiv slušni zapis, kao i antifoni Isaije i Artemija u Lavri. Nagrada pokloniku je i starčeva blaga i poučna reč. «Ljudi vole da dolaze ovde jer imaju s kim da pričaju», kaže. Danilejci neguju i kult Bogorodice Trojeručice. Velika ikona hilandarske čudotvorice, na podobje originalu, delo nekog katunakijskog majstora, stoji desno od ulaznih vrata paraklisa. Dve manje u trpezariji.

Moj saputnik je prvi put proveo noć u neudobnoj isposničkoj keliji, s monasima Grigorijem i Nilom. Poslužen kafom i hilandarskom rakijom, dugo su, veli, razgovarali. Otac Grigorije je govorio o monaškim godinama u Crnoj reci i boravku u jednom manastiru kod Gnjilana, okruženom Albancima, o dolasku u atonsku pustinju, o ocu monahu u Esfigmenu, koji je kao «Bugarin veći Srbin od majke Srpkinje». Aleksandar je kao gost spavao na nekakvom sanduku, a otac Grigorije na dasci. Ustali su pre svitanja i molili se pod otvorenim nebom. Ujutru su ga dopratili do danilejskog vrta. Kaže da ne izbiva iz Gore, jer nema putne isprave, a oseća da bi i «žene bile veliko iskušenje».

Između neba i mora

Kelije na jugu Atona su «pravo bogatstvo» Svete Gore, piše ruski monah Partenije u pohvali svetogorskom monaštvu. Od dve stotine i više prepodobnih atonskih otaca mnogo je njih prosijalo u pustinji. Doći u Katunakiju a ne spustiti se do monaške naseobine između neba i mora, zvane Karulja, znači ostati uskraćen za poznanje jednog tipa monaha, koji provode život u najvećem odricanju, samo da bi zadobili Hrista.

Iznad samog pristaništa živi otac Simeon. Živeo je tu i drugi srpski monah, otac Stefan, dok im pre koju godinu oboma kelije nisu izgorele. Simeon je sagradio novu, a Stefan, star i bolestan, morao (?) da zauvek ostavi pustinju. Počiva na hilandarskom metohu Slanci. U Karulji se na mestu Stefanove kelije i sada vidi zgarište, gomila šuta i gvožđa, ostaci kapele u kojoj se molio. Monasima je svojstvena ravnodušnost prema propadanju materijalnog. Nemac Emanuel Grasi je u knjizi Berg Athos. Eine Pilgerfahrt zum berg der Asketen sačuvao blagi molitveni lik oca Stefana i nebesko plavetnilo njegovih bogočežnjivih očiju.

U unutrašnjoj Karulji, u krševitim urvinama, uvek je bilo ruskih otšelnika. Ima ih i danas. Kelija oca Isidora iz Estonije, pripadnika Carigradske crkve, je dvorac prema kolibi oca Kirila. Pitamo za oca Danila. Pokazuje rukom gde živi. Do Danilove pećine, međutim, treba i malo alpinističke veštine. «Oče Danilo, oče Danilo», prolomi se snažan glas iz Isidorovog grla, koji je nadjačavao huk morskih talasa u dubini. Kada iza vrha jedne litice pomoli glavu, otac Isidor prenese poruku: «Prišli Srbi!» Javimo se ocu, reče da sačekamo. Stiže kroz pola sata, silno se radujući viđenju: «Gde ste, braćo Srbi, stari Atonci?»

Otac Danilo je bio od onih mladih hilandarskih monaha s kraja osamdesetih od kojih se očekivalo da naslede starce. Žarko je želeo da se bratija vrati Savinom tipiku, ali se razočarao već na ustoličenju novog igumana. «Igumanski štap je primio iz ruku carigradskog izaslanika što je najočitije značilo da Hilandar više nije samoupravan i samovlastan», kaže.

Oca Danila je više zanimalo šta mislimo o filmu Mela Gibsona Poslednji dani Isusa Hrista? Kaže da je film tri puta gledao: «Bilo je više specijalnih projekcija ali su o filmu ćutali: i papa, i kardinali, i srpski crkveni vrh. Gibsona je vera odvukla od droge i filmom se odužio Gospodu koji ga je prihvatio kao sina koji se vratio ocu». Zanimalo ga je i šta mislimo o sceni bičevanja, surovom realizmu Isusovog stradanja. Pominjao je stvarni broj udaraca koje je Isus podneo. Veli da je «samo Teodor Stratilat podneo više. Taj realizam bičevanja potencira Isusovo iskupljenje svih ljudskih grehova».

Živeo je neko vreme na Peloponezu, u pećini u koju se bio sklonio apostol Pavle sa svojim učenikom Timotejem i u kojoj je Poslanicu Rimljanima napisao. Pri odlasku, veli, javila mu se Bogorodica govoreći da da će se ponovo sresti. I vratio se na Atos, prebivao u planini, iznad Ipatijeve kelije, ali je zbog vlage morao da siđe u toplije pećine Karulje. Jednu su mu razrušile zimske kiše, sada je u novoj, sasvim predan Ocu Nebeskom. «Bog je pred nama, ne vidimo ga, ali je On tu», kaže.

Danilova vera je čista i jaka. Pitamo ga zar ne bi više koristio Hilandaru? Zašto se sklonio od manastirskog meteža? «Čovek koji hoće da zadobije Hrista je poput vozača formule koji u vožnji ne sme da razgovara mobilnim telefonom», odgovara. «Kad Hristos izgovara molitvu, ona pokreće vazduh».

Bilo je rano popodne. Ponovo se, kao lestvicom Jovanovom, penjemo prema Danilejcima. Pred nama su se u treperavoj podnevnoj svetlosti kupali viseći vrtovi Male sv. Ane. Rajsko naselje na zemlji. Otšelnici ih zovu Beverli Hils Svete Gore. Ali to je ona druga, za laika možda prihvatljivija, krajnost pustinje, kada monasi obraćaju naročitu pažnju na estetski izgled mesta koje su izabrali za jedino poslušanje – da zadobiju Hrista. Ona ne sadrže ništa manje askeze, a svakako traže više rada i discipline. Mladi danilejski monasi i nekoliko godina ne napuštaju keliju. Svratili smo u Malu sv. Anu da se poklonimo seni himnografa Gerasima Mikragijanitisa, koji je na grčkom napisao akatist Trojeručici hilandarskoj.

Grčki monah Kirijak, koga smo sreli na putu, bio je radoznao da zna ko smo i odakle smo. Kažemo da smo iz Beograda i da idemo u Svetu Anu. Srbi ovde retko zalaze. Dikej (starešina skita) pater Heruvim, prvi monah koga znamo sa tim imenom, lepo nas je primio. Skit Sveta Ana je čuven po svom gostoljublju. Poklonismo se u kirijakonu blagom liku Bogorodičine materi, kojoj se nigde ne ukazuje tolika čast i hvala kao ovde. Na nama se ispuniše reči: A blago vašim očima što vide i ušima vašim što čuju.

Miloslav Rajković