MIKOLOGIJA
GLJIVA jaČa od HULKA
 |
Probijanje asfaltne podloge |
U carstvu gljiva postoje izuzetno neobični predstavnici o kojima mikološka literatura beleži stranice i stranice, ne uspevajući do kraja da objasni njihove osobine ili čak nastranosti. Jedna od takvih je svakako i vrsta Phallus impudicus, iliti stršak, kako ga nazivaju u hrvatskoj stručnoj literaturi. Da odmah kažemo: ova vrsta, koja podseća na muški polni organ, javlja se od sredine leta do kasne jeseni na celom prostoru Srbije i Crne Gore, kako u nizinama, tako i na višim nadmorskim visinama. Raste u baštama, na livadama i šumama. Ova gljiva u obliku muškog polnog uda raste iz jednog okruglog “jajeta” koje se nalazi plitko ispod površine zelje, sa dugim korenom (micelijskom vrpcom), da bi u jednom trenutku zrelosti iz njega probio i izrastao neobičan plod dužine 25-30 cm. Na vrhu belog i nežnog sundjerastog tela, koje je u sredini cevasto šuplje, nalazi se kapica prekrivena jako mirišljavom, ili čak smrdljivom sluzastom zelenkastom masom u kojoj su sadržane spore pomoću kojih se gljiva razmnožava. Na samom vrhu kapice nalazi se rupica, čija funkcija nije naučno objašnjena.
Za vrstu Phallus impudicus postoji nekoliko neobičnosti manje-više poznatih u mikologiji, kojima priključujemo još jednu, skoro nepoznatu, a zabeleženu 2000. godine okom kamere Nenada Lucića, u selu Orašcu.
Pa, predstavimo redom njene neobičnosti:
1. Većina tzv. viših gljiva razmnožava se tako što u periodu pune zrelosti ispuštaju u vazduh ili u samu zemlju (ako je reč o hipogejnim vrstama) zrele spore sa bazidija ili iz askusa (organa u kojima se stvaraju i sazrevaju spore), dok naša vrsta, osim ispuštanja u vazduh, snažnim mirisom privlači brojne muve, naročito zunzare, koje na nogama raznose njene spore po celom prostoru svog doleta.
 |
Horizontalni poprečni presek tela gljive |
2. Poznato je da ova vrsta pripada onim organizmima koji najbrže rastu u celoj živoj prirodi. Zabeleženo je da je brzina njenog rasta 1-2 mm za 1', odnosno desetak santimetara na sat. U svrhu provere ovog podatka, a i sledećeg o kojem će kasnije biti reči, u jesen 2004. godine izveo sam eksperiment tako što sam jaje nađeno u šumi stavio u staklenu teglu zapremine od 750 ml, zatvorio tvist zatvaračem i kamerom beležio razvoj plodonosnog tela. Nakon 24 časa mirovanja u zatvorenoj posudi, jaje je počelo da puca i iz njega da izrasta brzinom erekcije valjkasto telo za zašiljenom kapicom. Dostigavši kritičnu tačku (poklopac) nakon sat i po, gljiva je počela da se savija naniže. Shvativši da je ovakva posuda neadekvatna za izvođenje eksperimenta, skinuo sam poklopac. Gljiva se ubrzo oporavila i nastavila da se uzdiže. Istog trena svojim opojnim mirisom privukla je nekoliko muva.
3. Ono što što je izazvalo našu naročitu pažnju je set fotografija koje nam je dostavio Nenad Lucić u jesen 2000. godine, primetivši neobičan prizor na novom parkingu ispred svoje kuće. Uz fotografije dostavljen je sledeći tekst:
“U početku nisam znao o čemu se radi. Pojavilo se nekoliko kupastih uzvišenja na novoj asfaltnoj podlozi, da bi nakon dva dana iz njih iznikle neke čudne gljive, koje su na južnoj strani ispred kuće probile asfaltnu podlogu, odnosno parking koji je urađen od valjkom nabijenog kamena debljine oko 22 cm, preko kojeg je postavljen sloj asfaltne mase debljine 3-4 cm, takođe valjan teškim valjkom.«
 |
Poziranje na slobodi |
Dakle, gljive su napravile neviđen podvig (i pri tom načinile vlasniku parkinga ozbiljnu štetu) pa smo u ovaj neobičan “slučaj” uključili profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, dr Milana Glišića, koji je na osnovu relevantnih podataka izveo jednačinu sa zapanjujućim rezultatom: gljiva je izvršila pritisak od 133 kg po kvadratnom santimetru!
Profesor Glišić upućuje na jedno “multidisciplinarno istraživanje strukture i geometrije veza ćelija tkiva, jer je očigledno da upravo taj strukturalni sistem omogućava stvaranje velikih sila potiska. Rezultati ovih ispitivanja mogli bi biti primenjeni u formiranju novih principa konstruisanja elemenata i sklopova u građevinarstvu, mašinstvu i medicinskim pomagalima”.
Moj eksperiment pomenut u prethodnom pasusu, u želji da prisustvujem razbijanju staklene tegle, nije uspeo. Jednostavno, nisam imao adekvatnu posudu, zapravo nisam imao staklenku istog prečnika kao što ga ima gljiva. Uveren sam da bi je ona, oslanjajući se bočno na zidove, snagom svog tela i brzinom rasta, razbila.
Ova interesantna gljiva, iako je veoma prisutna na našim prostorima, malo je poznata u narodu. U mom višegodišnjem prikupljanju mikonima došao sam do nekoliko imena koja uglavnom potiču iz severne Crne Gore: bazdibazda - Ibarac kod Rožaja, lažni smrčak - Godovik kod Užičke Požege, mudnjača - Vrbe kod Bijelog Polja, silovina - Bukovica kod Rožaja i Goduša (Bihor) i smrdnjača - Šipovice kod Bijelog Polja.
U svojim tekstovima, kada pišem o ovoj vrsti, opredelio sam se za narodno ime bazdibazda.
Bazdibazda ima dva bliska rođaka koji takođe rastu na našim prostorima: Phallus hadriani (hadrijanova bazdibazda) i Mutinus caninus (pseća bazdibazda).
Tekst: Ibrahim Hadžić,
fotografije I. Hadžić i N. Lucić
|
