FORENZIKA

Brojevi kao identitet

Na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, pre tri godine, otvorena je DNK laboratorija. Pokretanje i rad ove laboratorije finansirala je Medjunarodna komisija za nestala lica. Labaratorija kad je otvorena je opremljena najsavremenijom tehnologijom za molekularno-genetičke analize - kaže dr Stojković. - Medjutim, nije sve u tehnologiji, nešto je i u standardima. Laboratorija radi primenjujući sve savremene standarde u forenzičkoj genetici.

dr. Oliver Stojković

Kada je laboratorija otvorena, imala je za cilj da pomogne u identifikaciji ostataka oko 40.000 ljudi, za koje se pretpostavlja da su stradali u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.

- Najveći broj tih nestalih lice je, u stvari, u masovnim grobnicama u Bosni i Srbiji - kaže dr Stojković. - U proteklom periodu izvršena je ekshumacija velikog broja grobnica. Do današnjeg dana je, u laboratorijama koje funkcionišu u okviru Medjunarodne komisije za nestala lica u Beogradu, Banjaluci, Tuzli i Sarajevu, izvršena identifikacija oko sedam hiljada tela.

- Jedna strana priče je identifikacija ljudi, a druga strana je reasocijacija tela. Veliki broj masovnih grobnica nisu primarne grobnice. Tela su vađena iz primarnih grobnica moćnim građevinskim mašinama i prenošena na druga mesta, gde su zakopavana. Tokom tih procesa došlo je do raspadanja tela, tako da se dešavalo da se jedno telo nađe u nekoliko masovnih grobnica koje međusobno mogu biti razdvojene i po nekoliko stotina kilometra. Dakle, drugi cilj Međunarodne komisije za nestala lica je da pomogne u reasocijaciji tela da bi porodice koje traže svoje nestale dobile što više njihovih zemnih ostataka - kaže dr Stojković.

- Iz tela koja se ekshumiraju, uzima se uzorak za DNK analize. Uzima se uzorak kostiju ili zuba, budući da je od trenutka kada su tela stavljena u grobnice prošlo nekoliko godina (u nekim slučajevima i više od deset godina) i da su se meka tkiva raspala.

Uzorci se šalju u DNK laboratoriju gde se obavljaju DNK analize i utvrđuje DNK profil.

Nema dve iste osobe

DNK profil predstavlja jedinstveni identifikacioni broj svakog tela.

- Profil se dobija DNK analizama, zasnovanim na umnožavanju 16 gena, koji se veoma razlikuju od čoveka do čoveka. Ti geni postoje u ljudskoj populaciji, u velikom broju različitih varijanti - nastavlja dr Stojković.

DNK profil predstavlja niz brojki koje na praktično jednoznačan način mogu opisati identitet čoveka. Smatra se za činjenicu da ne postoje dve osobe na svetu koje imaju identican DNK profil. Izuzetak od ovog pravila su jednojajčani monozigotni blizanci, budući da oni nastaju od jedne jajne ćelije oplođene jednim spermatozoidom pa se kasnije razdvajaju. Statističkom interpretacijom dolazi se do podatka da se utvrđeni DNK profil može pronaći jedanput u nekoliko hiljada ili čak stotina hiljada milijardi ljudi. A to znači da medju trinaest-četrnaest milijardi ljudi koji su ikada živeli ili danas žive na planeti nisu postojale dve osobe koji imaju isti DNK profil - kaže dr Stojković.

DNK profil uzorka upoređuje se sa DNK profilom referentnih davalaca genetičkog materijala. Referentni davaoci, koji mogu da pomognu u identifikaciji, su prvi srodnici nestalog lica, što znači roditelji ili deca.

- Svako od nas deli polovinu genetičkog materijala sa svakim od roditelja. U genetičkom smislu mi predstavljamo kombinaciju naših roditelja u kojoj je polovina genetičkog materijala nasleđena od majke a polovina od oca. Isto tako, jednu polovinu našeg genetičkog materijala darujemo svojoj deci, a drugu polovinu deca nasleđuju od drugog roditelja. I braća i sestre predstavljaju relativno dobre donatore referentnog genetičkog materijala budući da rođena braća i rođene sestre mogu da imaju od nula do sto posto zajedničkog genetičkog materijala. Da bismo mogli da sa velikom statističkom sigurnošću utvrdimo identitet svake osobe, potreban je uzorak od te osobe i uzorak od oba roditelja, supružnika i deteta, ili četvoro braće i sestara ili osmoro tetaka i stričeva, itd.

U slučajevima u kojima nema srodnika iz prvog stepena srodstva, potrebno je raditi neke druge vrste genetičkih analiza, drugih genetičkih markera koji se nasleđuju po drugim principima, objašnjava dr Stojković. Genetički materijal koji se nalazi u mitohondrijama se nasleđuje isključivo od majke.

- U tom smislu ja imam identični genetički materijal sa svojom majkom, ali i sa svojom tetkom, sa svojom babom po majci i tako to, u svim ženskim osobama u ženskoj predačkoj liniji koja vodi do mene. Analize mitohondrijalne DNK mogu pomoći u toj situaciji.

Ukoliko ni ovo nije dostupno, radi se analiza markera sa Y hromozoma zbog toga što se ovi markeri, prisutni samo kod muškaraca, nasleđuje preko muške predačko-potomačke linije.

DNK analize se koriste u forenzičkoj genetici i u cilju identifikacije počinilaca različitih krivičnih dela. Na mestu zločina i na predmetima koji se mogu dovesti u vezu sa izvršenim krivičnim delom mogu se naći biološki tragovi koji se mogu analizirati. Utvrđuje se DNK profil iz biološkog traga i DNK profil iz uzorka uzetog od osumljičenog.

- Ukoliko se ta dva DNK profila potpuno poklope, onda se sa sto posto sigurnosti može reći da je biološki trag ostavila osoba čiji je DNK profil utvrđen - kaže dr Stojković. - U zavisnosti od vrste krivičnog dela nalaze se različiti biološki tragovi. Kada je silovanje u pitanju jedan je tip tragova, a kada je razbojništvo u pitanju drugi je tip tragova. Kada je reč o razbojništvu, najčešće se pronalaze dlake u onim crnim kapama fantomkama, sa prorezima za oči, koje počinioci najčesće odbacuju nakon izvršenja krivičnog dela. Tada se analizama peruti, pljuvačke ili dlaka, izvrši identifikacija osobe koja je tu kapu nosila.

Ove analize su u forenzici zastupljene skoro dvadest godina.

- U našoj zemlji DNK analize primenjuju se od 1997. godine u cilju identifikacije počinilaca krivičnih dela… Na žalost, u našoj sredini, ni oni koji vrše isleđivanja pa ni pravosuđe nisu odgovarajuće upoznati sa mogućnostima bioloških analiza, tako da se u velikom broju slučajeva dešava da su biološki tragovi pre dolaska u laboratoriju praktično uništeni nepravilnim rukovanjem, kontaminacijom od strane kriminalističkog tehničara, ili pakovanjem tragova u vlažnom stanju u najlonske kese. U tako formiranoj sredini dolazi do bujanja plesnih i bakterijskih infekcija i mikroorganizmi dovode do toga da se biološki materijal uništi - kaže dr Stojković.

Osetljiva genetička privatnost

Treća namena forenzičko-genetičkih analiza je formiranje baza podataka sa DNK profilima ljudi za koje je prethodno utvrđeno i pravosnažnom presudom presuđeno da su učinili krivična dela. Sada je u proceduri Zakon o nacionalnom DNK registru, u čijem je formulisanju učestvovao i dr Stojković. Taj nacionalni DNK registar će sadržavati DNK profile svih ljudi koji su izvršili određena krivična dela. Zakonom će biti određene vrste i težina krivičnih dela. U bazama podataka naći će se i profili iz bioloških tragova koji su ostavljeni na mestu zločina za koje se ne zna kome pripadaju. Stalnim upoređivanjem ovih baza podataka, kako se koja puni, trebalo bi da se poveća broj otkrivenih počinilaca krivičnih dela. Time se i naša zemlja pridružuje nizu razvijenih zemalja koje imaju forenzičko-genetičke baze, kaže dr Stojković. Gotovo sve evropske zemlje već imaju nacionalne DNK registre. SAD i Engleska su zemlje u kojima su ove baze prvi put napravljene. One imaju i najveće baze podataka. Više miliona ljudi u Americi i milion i po ljudi u Engleskoj do sada je tipizirano i ubačeno u baze podataka.Postojanje ovih baza ima tehničko-tehnološki, pravni i etički aspekt.

- Ukoliko sam osuđen prekršajno zbog, na primer, pljuvanja na ulici, moj DNK profil, ako živim u Engleskoj, biće u bazi podataka koji će se upoređivati sa DNK profilima pronađenim na mestu ubistva, silovanja itd. Dakle, izgledaće kao da sam praktično osumnjičen za svako to krivično delo.

Alek Džefrejs, čovek koji je izumeo metodu za forenzičku genetiku, veliki je protivnik trpanja svega i svačega u bazu podataka. U tom smislu ideja zakonodavca u našoj zemlji je da se, paralelno sa zakonom o nacionalnom DNK registru, donesu još dva zakona: zakon o biološkom veštačenju, koji će prepisati kako, ko, zašto i po čijoj naredbi se može izvršiti DNK analiza bioloških tragova na mestu zločina, i zakon o zaštiti genetičke privatnosti, koji će propisivati ko može posedovati genetičke informacije o vama, kome te informacije mogu biti dostpne i na čiji zahtev. Smatra se da su genetičke informacije najprivatnije informacije koje neko može imati o bilo kojoj osobi, budući da je ono što je zapisano u genima nešto što se može opisati kao “budući dnevnik”, dnevnik budućih događaja. U genima piše šta će se kome dešavati u budućnosti, od kojih će bolesti bolovati, čemu je ko sklon, pa čak i o tome koliko će možda živeti ako mu se ne desi neki drugi nepredvidiv slučaj, saobraćajna nesreća, itd.

- Ovi podaci mogu veoma biti interesantni za poslodavca koji u tom smislu neće zapošljavati lice koje ima predispoziciju da se u četrdesetoj godini razboli od neke fatalne bolesti, neće ulagati u njegovo obrazovanje, itd. Ovi podaci mogu biti interesantni i osiguravajućim društvima koje će tim ljudima naplaćivati mnogo veće premije za osiguranje. Doći će do neke vrste genetičke diskriminacije ako se ne primeni kontrola nad genetičkim informacijama. Sam Zakon o nacionalnom DNK registru podrazumeva i mehanizme za zastitu genetičke privatnosti.

Budućnost forenzičke genetike je u tzv. genetičkim ili forenzičkim čipovima koji ce omogućiti mnogo bržu i precizniju analizu uzorka, čak i na samom mestu zločina.

- U ovom trenutku mi smo, hajde da kažemo, u trećoj fazi što se tehnologije forenzičke identifikacije tiče. Prva faza je bila osamdesetih godina kada se koristila RFLP tehnologija. Nakon razvoja PCR tehnologije, omogućena je analiza iz mnogo manjih uzoraka. Analize koje sada primenjujemo pružaju veliki broj podataka, ukazuju na veliku specifičnost i izuzetno veliku senzitivnost - kaže dr Stojković.

- Budućnost je u razvoju forenzičkih čipova, u kojima će, umesto ovih 16 gena koji se danas analiziraju, biti analizirano više desetina gena za mnogo kraće vreme. Tehnologija kojom ovde raspolažemo omogućuje da završimo analize za oko pet sati. Forenzički čipovi će omogućiti da se vreme identifikacije dramatično smanji. Nesigurno je prognozirati brzinu napretka nauke i to kada ćemo moći da identifikaciju i povezivanje sa bazom podataka izvršimo praktično na samom mestu zločina. To je “faza četiri” na kojoj se sada intenzivno radi u svetu - kaže dr Stojković.

Vida Karabuva