MEDICINA

Sportska traumatologija: prof. dr sc med Miroljub Stanojković

Siguran povratak na teren

Zahvaljući revolucionarnom pomaku u medicini – endoskopskoj hirurgiji - danas je mnogo izvesnije da će se povređeni sportista vratiti igri i takmičenjima, i to daleko brže nego pre. O tome govori prof dr sc med Miroljub Stanojković, pionir artroskopije u nas

Sportska povreda je poseban termin u medicini - podrazumeva se da je reč o povredi kod mladog čoveka u punoj životnoj aktivnosti, i da su takve povrede posledica čestog ponavljanja istih i veoma napornih vežbi, jer zbog višegodišnje akumulacije prevelikog fizičkog napora dolazi do popuštanja određenih delova skeleta. Tegobe koje se pri tom javljaju su, pre svega, bol, a potom i oštećenje funkcije pogođenog dela lokomotornog aparata, najčešće noge ili ruke.

Mada se i sportske povrede mogu podeliti na povrede mekih tkiva i povrede kostiju, ipak se pre svega misli na one prve, na povrede mišića, ligamenata i ovojnica zglobova, precizira prof. dr sc med Miroljub Stanojković, načelnik Odeljenja ortopedske hirurgije i traumatologije na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti “Banjica”, stručnjak koji se tri decenije bavi lečenjem sportista. Prelomi kostiju kod sportista ne mogu se, naime, lečiti drugačije no što ih leči opšta traumatologija, ali lečenje sportskih povreda mekih tkiva ima svoje specifičnosti.

Skraćena terapija

Udarci, nagnječenja, nategnuća i slične povrede, gde se terapija obično sprovodi u trajanju od tri do osam i više nedelja, kod sportista se komprimuju. Lečenje se skraćuje učestalijim terapijama što, međutim, ne znači da se oni leče kvalitenije od drugih pacijenata. Osnovni cilj lečenja sportskih povreda jeste da se takvi pacijenti, uz pomoć minimalno invazivnih terapija i sa relativno kratkim periodima rehabilitacije, što pre vrate takmičenjima.

Profesor Miroljub Stanojković je svojevremeno lečio i fudbalere naših najpoznatijih klubova “Partizana” i “Zvezde”, ali je najveće iskustvo stekao u vaterpolu (“Partizan”) i košarci. Niz godina je lekar košarkaških timova; prošle godine, na Univerzijadi u Južnoj Koreji, pratio u u je i našu univerzitetesku reprezentaciju, a trenutno brine o zdravlju košarkaša Refleksa, bivšeg FMP Železnik.

Na osnovu te tako dragocene prakse i dugogodišnjeg iskustva, naš sagovornik svedoči da su sportisti danas izloženi izuzetno velikim fizičkim naporima, i u pripremnom i u takmičarskom periodu. Ranije se u toku sezone igralo oko 40 takmičarskih utakmica, a danas jedan dobar tim odigra čak 70 ili 80 takvih napornih utakmica. Kad je reč o vrhunskim igračima koji su članovi nacionalnih timova, tome treba dodati još oko 20 utakmica. Prema rečima našeg sagovornika, pretrpani takmičarski rasporedi sportiste pretvaraju u robote, dovode ih u situacije da ponekad ne znaju ni u kom se gradu nalaze.

“Vremenom, oni polako ali sigurno ulaze u fazu hroničnog preopterećenja, i danas često zadobijaju egzotične povrede kakvih nije bilo u vreme kad je taj takmičarski tempo imao dvostruko manji intenzitet”, kaže dr Stanojković.

Prelomi zamora

Pet principa Bazični principi lečenja sportskih povreda se, prema klasifikaciji Svetskog udruženja lekara sportske medicine, mogu izraziti engleskim akronimom RICE - rest, ice, compression, elevation - što u prevodu znači odmor, hlađenje, kompresija, podizanje povređenog dela tela (noge npr.) na jastuk. To je aksiom lečenja spotrskih povreda, ta četiri principa moraju da se poštuju, ali im dr Stanojković, pod obaveznom tačkom pet, dodaje i imobilizaciju, budući da je to zaključak gotovo tri decenije njegovog iskustva u sportskoj traumatologiji.

Poslednjih godina sportisti sve češće doživljavaju takozvane prelome zamora, što je poseban entitet u traumatologiji, pa i u sportskoj. Reč je, jednostavno, o pucanju kostiju na mestima koja su pri određenim pokretima izložena najvećim naporima (takozvana predilekciona mesta), i to najčešće na stopalu, na tanjoj kosti podkolenice, ili naviše pri kolenu. Profesor Stanojković navodi primer jednog svog pacijenta sportiste kome je kost pukla u nivou skočnog zgloba, pa se mislilo da ga je “uganuo”, a zapravo je došlo do preloma zamora.

“Skakačko koleno” i “teniski lakat” i nisu obične povrede, to su, takođe, sindromi prenaprezanja, oboljenja izazvana prevelikim i dugotrajnim naporima. Naš sagovornik priziva u sećanje velikog australijskog teniskog šampiona iz šezdesetih godina, Džona Dejvida Njukomba, koji je oboleo od teniskog lakta, pa je onome ko bi ga izlečio ponudio tada astronomsku sumu novca od milion dolara, ali niko nije zaradio taj novac. Nešto se može izlečiti, naglašava profesor Stanojković, ali nešto ne može - sindromi prenaprezanja jednostavno zahtevaju odmor, odgovarajuću terapiju, potom odgovarajuće pripreme za povratak na teren, a sportista mora da vodi računa o sebi i da bude pod stalnim nadzorom lekara. Takve vrste povreda leče se dugo, oko šest meseci.

Koleno najugroženije

Sportske povrede skočnog zgloba, ramena, lakta vrlo su česte, ali najčešće povređivani zglob jeste koleno, pre svega njegovi ligamenti i meniskusi. Do povrede kolena dolazi mahom pri doskoku i/ili pri uvrtanju kolena. Pri rotacionim pokretima pri kojima deluje mehanizam torzije vrši se veliki pritisak na meniskuse, dolazi do njihovog kidanja, a ako sila nastavi da deluje onda pucaju prednji i zadnji ukršteni ligament, bočni ligamenti...Najteža povreda kolena je upravo prekid prednjeg ukrštenog ligamenta, koji se događa pri dejstvu velike sile savijanja i uvijanja kolena. Leči se isključivo operativnim putem, i sportistu odvaja od terena šest do osam meseci.

Dr Stanojković kaže da je bilo pokušaja da se to vreme skrati, ali i da je njegovo 25-godišnje iskustvo u lečenju kolena pokazalo da je najkraće vreme za siguran i uspešan povratak na teren šest meseci. Svojim pacijentima on u takvim slučajevima tek osam meseci posle operacije dozvoljava da se uključe u takmičarski treninge, ali ističe da to nikako ne znači da su operisani sportisti mesecima invalidi u kolicima ili na štakama. “Naprotiv, kao što je lečenje danas vrlo dinamično, tako i nove operativne tehnike dozvoljavaju da pacijenti odmah sutradan po operaciji započinju sa vežbanjem savijanja kolena, sa jačanjem mišića, sa oslanjanjem na noge”, objašnjava ovaj stručnjak.

Revolucija u hirurgiji

Najveći napredak u sportskoj traumatologiji, u lečenju povređenih zglobova, omogućila je endoskopska hirurgija, odnosno artroskopija kad je reč o kolenu. Ne postoji ni jedan zglob u ljudskom telu u koji se ne može ući sa odgovarajućom artroskopskom opremom, a prednosti te hirurgije u odnosu na otvorenu su izuzetno velike: na mestu gde se instrument uvodi u zglob povreda mekih tkiva je minimalna, rezovi su zanemarivi kao ogrebotine, pa se pacijent, ako su mu ostale strukture kolena očuvane, vrlo brzo vraća sportu.

Prof. dr Miroljub Stanojković pionir je artroskopske hirurgije kod nas. Ta revolucionarna hirurška veština čiji počeci sežu do tridesetih godina prošlog veka i Japanca Vatanabea, a čiji je značajniji razvoj vezan tek za period šezdesetih i sedamdesetih, kod nas je u rutinsku kliničku primenu ušla 1984, kad je dr Stanojković započeo svoj rad na Odeljenju za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju pri Institutu na Banjici.

Opisujući tu naprednu tehniku koja, između ostalog, omogućava snimanje i direktno narezivanje snimka operacije na CD, naš sagovornik nabraja njene neophodne elemente: hladan izvor svetlosti, tjuner za endoskopsku kameru, povezan sistem sa viderikorderom i monitorom, hirurške ali i širokougaone optičke instrumente za praćenje rada na monitoru, koji takođe trpe sterilizaciju...

Kožni rezovi pri izvođenju artroskopije su tako mali da sve skupa nisu veći od pet milimetara, pa pacijent može gotovo odmah da pokreće zglob.

Zahvaljujući svemu navedenom, operisani sportisti se brzo oslobađaju ortopedskih pomagala kao što su štake, a nose ortoze tipa udlaga, koje koleno u određenom vremenskom periodu štite od zadesnih povreda proklizavanja. Profesor Stanojković insistira da njegovi pacijenti šest do osam meseci nakon operacije nose baš takve zaštitne ortoze.

Pre tri decenije, oporavak sposrtiste posle operacije prednjeg ukrštenog ligamenta prosečno je trajao dve godine, ali većina njih se uglavnom nije vraćala sportu. Danas je to bitno drugačije, ali za lečenje sportskih povreda ostaje specifično to da one moraju brzo da budu prepoznate, na adekvatan način lečene, i to isključivo u visokospecijalizovanim ustanovama, zaključuje dr Miroljub Stanojković.

Gordana Tomljenović