MAKROSKOP

Nauka kao igra

Retki su tekstovi o igri u nauci. Moguće je da naučnici nisu samouvereni pa vole da se prikrivaju ili možda smatraju da im igra jednostavno pripada. A ne bi bilo ni zgodno da ljudi pomisle da njihovi porezi odlaze na igrarije prerasle dečurlije.

Igra u nauci je prikrivena i teško je pratiti, pa je ekstremna teza da je nauka jednako igra - praktično neodrživa. Skromnija definicija koja može da se dokazuje je ona, da nauka ima elemenata igre.

U sećanjima rođake ser Isaka Njutna opisana je sledeća epizoda: 29. januara 1697.godine Njutn je došao kući posle dugog i napornog dana i shvatio da ga čeka rešenje drugog problema - problem tobogana. Trebalo je pronaći početak i kraj najkraće krivine ili nagiba, kada masa juri nadole niz tobogan, pod uticajem gravitacije.Njutn je pronašao rešenje u cikloidnoj krivini, pre spavanja. “Bila je to dečja igra”, rekao je, navodeći na pomisao da se problemom bavio pre zbog igre i zabave nego bilo čega drugog.

Sličnom zabavom se danas bave i deca i odrasli: slagalicama. Igrači pomoću dvodimenzionalnih delova sastavljaju određeni oblik, neku sliku. Sastavljanjem stvarnih delova slagalice bave se u svakodnevnom životu i arheolozi. Oni rekonstruišu staru vazu, na primer, od sakuplenjih izlomljenih delova i to je posao koji zahteva mnogo provera i nagađanja. U nauci je to čest postupak: nagađanje rešenja problema. Tu je nauka vrlo slična slagalici: u pokušaju da se nađe rešenje naučnik proverava svaki deo koji treba da se uklopi u okolinu pa, deo po deo, konstruiše ili slaže ceo dokaz.

Najbolji u slaganju slagalica brzo i pre probe shvate da li neki deo odgovara ili ne. Slično tome, najbolji naučnici su oni koji najbže ili najbolje pogađaju. To znači da nije dovoljno samo pogađati već da pre konkurencije treba naći pravi odgovor. Sjajan primer igre pogađanja je takmičenje između Doroti Renč i Lajnusa Polinga, koji su 30-tih i 40-tih godina prošlog veka pogađali strukturu proteina, praveći njihove fizičke modele.

Poling je nadigrao Renčovu i bio bolji u pogađanju. Njegov model je bio dobro struktuiran dok njen, zasnovan na prstenovima, nije doveo do rešenja.

Poznato je da igre počinju obično u pesku i da se građevine i oblici koji tu rastu, rađaju iz mašte i poriva stvaranja. Džozef Lambert, hemičar,kaže da je čitavo detinjstvo proveo sa drugovima u pesku, a zatim je, kasnije, istu zanimljivu igru otkrio u hemijskoj laboratoriji, gde se sve završavalo analizama, separacijama i eksperimentalnim zajedničkim radom. Delili su iste mirise hemijske laboratorije ali su, kao nekada, radili rukama i učestvovali u fizičkom procesu rada kao i u pesku! Njihovi najsrećniji trenuci su bili časovi u biohemijskoj laboratoriji. “Na kraju sam shvatio da želim da budem hemičar i da se igra može pretvoriti u posao za ceo život”, kaže Lambert.

Mnogi naučnici se zabavljaju praveći stvarčice koje su na pola puta da im budu igračke. Neki svoje genijalne ideje sprovode u dela preko genijalnih sitnica, a neki za stare naprave smišljaju potpuno nove namene.

Upravo je napravljena stvarčica koja meri naboj elektrona pri upotrebi raspršivača mirisa (aurtori RobertMilikeniHarviFlečer); dok je Salvador Monkada izumeo aparat za merenje izduvnih gasova vozila u svrhu izučavanja natrijum oksida i organskih tkiva! Kao što će posvedočiti mnogi praktičari, ovakvi izumi ne štede samo gomile novca nego prestavljaju i istinsko zadovoljstvo za svoje autore!

Na kraju, naučnici su pomalo kao učesnici karnevala: nose maske i sjajno se zabavljaju. Maske su tu da se ne bi znalo da li su svi neozbiljni...

S. Ž.